"Trčali smo kroz tunel s baterijskim lampama iako su nam rekli da je u njemu telo žene. Nadali smo se da je živa. U jednom trenutku svetlost je pala na nepomičnu devojku, ali je ona istog trenutka otvorila oči. Obe noge su joj bile odsečene do butina." Ovako opisuju jezivo iskustvo policajci iz PS Palilula Nemanja Mojović i Milan Popović. Oni su heroji čija imena odzvanjaju hodnicima policijskih stanica u Beogradu.
Brzina i hrabrost kojom su reagovali spasli su život jednoj mladoj devojci, koja je odlučila da oduzme sebi život. Kobnog 4. avgusta K. D. (34) ušla je u železnički tunel kod Pančevačkog mosta i legla na prugu,a neposredno posle toga je naišao voz i pregazio je. Policajci Milan Popović i Nemanja Mojović prvi su dotrčali do nje i tada sprečili da iskrvari nasmrt.
Minut je trajao kao večnost
U sredu 4. avgusta, oko 19.30, mašinovođa koji je bio u vozu za Resnik javio je policiji da je na šinama u tunelu zatekao telo.
"Kolega Popović i ja bili smo u blizini na terenu u Ulici 27. marta. Za dva-tri minuta stigli smo do tunela na železničkoj stanici. Uključili smo baterijske lampe i počeli da trčimo kroz mrak iako nam je prijavljeno telo. Nismo gubili nadu da je živa. Rekli su nam da ćemo ići oko 200 metara, ali smo prešli oko 700. U jednom trenutku svetlost lampe obasjala je ženu koja je ležala na šinama. Tek što smo pomislili da ipak jeste mrtva, ona je otvorila oči", opisuje policajac Nemanja Mojović.
Milan Popović potvrđuje da tog momenta nisu imali vremena ni za strah, kao ni za bilo kakva razmišljanja, već su u trenutku rešili da skinu svoje bele majice i da njima devojci podvežu stravične rane.
"Rasparali smo majice i zaustavili krvarenje. To je sve trajalo oko minut, ali nama je bila večnost. Tada smo naišli na drugi veliki problem. Nismo imali telefon, pa smo motorolom morali da pozovemo pomoć, ali u tunelu nije bilo dometa. Nismo prestajali da pokušavamo, ali kad god uspostavimo vezu, ona se izgubi na najmanji pokret. Međutim, jedne presudne sekunde uspeo sam da kažem: "Živa!" i domet je bio izgubljen. Kolegama je, srećom, bilo jasno da treba da pojure ka nama", objašnjava policajac Popović u jednom dahu.
Čekanje je najteže
Hrabri policajac kaže da im je čekanje Hitne pomoć bilo najteže jer su videli da je nesrećnoj devojci bilo sve gore.
"Sve vreme sam je održavao budnom i govorio joj: "Bićeš dobro, pomoć stiže, samo se drži". Međutim, ona kao da se gasila, nije imala snage ni da jauče. Samo 10 sekundi pre dolaska lekara rekla nam je: "Gotova sam". Hitna ju je prebacila na nosilo, a mi smo uzeli zavoj i dodatno joj podvezali rane. Doktori su pokušali nešto da joj ubrizgaju, ali im je pukla igla jer je devojka već izgubila vene. Nevoljama ni tu nije bio kraj. Odjednom smo čuli da nailazi voz. Kolega Nemanja je viknuo: "Svi uza zid!" Devojku smo u sekundi sklonili sa šina, a nas 11, nas dvojica, šest kolega i troje lekara, prilepili smo se za zid i zažmurili jer je mesta premalo. Srećom, svi smo dobro prošli", priseća se Milan Popović.
Ipak, agoniji ni tu nije bio kraj. Preostalo im je još 700 metara trčanja do ambulantnih kola iako su im se baterijske lampe ugasile.
"Strah da ćemo zakasniti počeo je da nas obuzima i što smo brže trčali, to nam se činilo da je kraj tunela sve dalji. Devojci je deo tela od kog su joj odsečene noge postao beo jer je izgubila previše krvi. Setili smo se da je u tunelu s takvom povredom provela oko 20 minuta, ali nismo prestajali da verujemo u čudo, koje smo na kraju i dočekali. Smestili smo je u Hitnu i lekari VMA su je spasli, ali smo načuli da je ipak ostala bez nogu. Nama je ipak najbitnije da je preživela", zaključuje hrabri Mojović.
Dodaje da još uvek nisu stupili u kontakt sa roditeljima K. D, ali da su čuli da je njen otac bio u policijskoj stanici i to verovatno da bi se njima zahvalio.
(MONDO/Srpski telegraf)