Tog 2. septembra 1975. godine, osamnaestogodišnja Branka Đukić je pošla da se upiše u četvrti razred gimnazije u Peći. Istog dana po podne vratila se autobusom na Čakor i, pošto je autobus saobraćao samo do vrha planine, jedan deo puta morala je da pređe pešice.
Tu su je presrela dva albanska mladića iz sela Gornji Streoc kod Peći i pokušali da je siluju. Uspela je da im se otrgne, pljune jednog od njih i lupi mu šamar, ali su joj oni, dok je bežala, pucali i pogodili je u glavu. Kada su videli šta su učinili, dvojica Albanaca je u panici pobegla i ostavila nesrećnu devojku. Igra sudbine je htela da sutradan tom stazom prođe upravo Brankin otac, Rade, koji je pošao ka Peći da traži svoju mezimicu. Podigao ju je i na rukama odneo kući.
Albanski mladići nisu poricali krivicu, priznajući da su hteli da je siluju jer je Srpkinja i da su je potom ubili jer nisu uspeli u prvoj zločinačkoj nameri, a od njihovog priznanja i jezive smirenosti na suđenju, svi su se sledili.
Poslednji dan suđenja bio je 4. decembra 1975. godine, kada je trebalo da se izgovori kazna Albancima, ali otac odluči da im sam presudi. Dok su ih pretresali na ulazu u sudnicu, Rade je viknuo policajcu: "Makni mi se s očiju, zašto me gnjaviš, dosta me zla ubilo, a ti me još pretresaš. Vidio si juče da nemam ništa, zašto me mučiš?!". Policajac se povukao i odustao od pretresanja, ne sluteći da je Rade ušao sa napunjenim revolverom.
Dok su čekali presudu, sudnica se zadimila od cigara, pa je neko zamolio da se otvori prozor. Rade je osetio da mu je to šansa za osvetu! Dok je policajac išao ka prozoru, Rade Ðukić, koji je do tada ćutke pratio proces, izvukao je pištolj koji je u sudnicu uneo sakriven ispod pojasa i sa dva metka ubio jednog Albanca, koji je pucao u njegovu Branku. U tom trenutku se njegov saučesnik bacio na kolena i samo brzom reakcijom policije, on je preživeo.
Kada su ga uhapsili, Rade je policajcima rekao:" Pazite da ne ubijete nekoga, metak je još u cevi", misleći na svoj pištolj, jer, prema rečima onih koji su ga poznavali, zasigurno mu je namera bila samo da osveti smrt svoje ćerke, a ne da povredi nekog nedužnog. Priča kaže da je prilikom hapšenja mirno rekao: "Drugačije nijesam mogao", a kasnije se ispostavilo da se za ovu osvetu dugo spremao, pa je čak i smršao da bi pištolj mogao da sakrije ispod rebara.
Iako je presuda za svirep zločin nad Brankom već bila doneta, 15 godina strogog zatvora za ubicu, a 13,5 godina za saučesnika, sudija je zbog novonastale situacije obustavio proces.
Prvostepeni sud kvalifikovao je ovo delo kao "ubistvo iz bezobzirne osvete" i odredio Radetu kaznu od osam godina zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore prihvatio zahtev odbrane da se Ðukiću sudi za "obično ubistvo", pa je osuđen na pet godina. Usledila je peticija sa potpisom 75.000 građana, tražeći njegovo oslobađanje, a advokati iz Beograda, Veljko Guberina i njegov saradnik Milan Vujin prihvatili su se odbrane i to besplatno.
Brankini posmrtni ostaci preneti su 25. avgusta 1991. godine u Spuž, gde i danas počiva, a pored uspomene na nju, sve ove godine živi priča o njenom dostojanstvu, ponosu i čednosti na koju nije dala ni po cenu života. O Brankinoj tragediji napisane su brojne elegije u kojima se metaforično i emotivno izražavaju tuga i žalost bratstva Đukić, osuda ubica i žaljenje nevine i preliepe Vasojevke Branke.
(Mondo)