Ni posle 28 godina nije pao u zaborav jedan od najmonstruoznijih zločina koji se ikada dogodio u našem u glavnom gradu. Valjda zbog okrutnosti ubice, ali i činjenice da mu je najviša sudska instanca Srbije u to vreme čak dva puta potvrdila najstrožu kaznu. Streljanje.
Bilo je to inflatorne 1993. godine kada je, kako kažu sociolozi, došlo do katastrofalne erozije morala i mnogih elementarnih vrednosti. Hodnicima zgrade u Fruškogorskoj 6 u Beogradu u popodnevnim satima 9. oktobra te godine širio se neprijatni zadah. Stanari ove male ulice nadomak Brankovog mosta vođeni mišlju da se u njihovoj blizini nešto strašno dogodilo odmah su se zabarikadirali u svoje stanove. Jedan zabrinuti mladić iznenađen nedolaskom na posao svog rođaka Nebojše Salatića pohitao je u Fruškogorsku ulicu da ga potraži.
Ušavši u stan zatekao je prizor koji će pamtiti do kraja života... Salatić je u to vreme bio poznati beogradski biznismen, vlasnik robne kuće u Bulevaru revolucije, a pošto mu je stan u Fruškogorskoj ulici već bio na meti pljačkaša ulazna vrata dodatno je obezbedio sigurnosnom bravom. Ispostavilo se da je to bilo i nedovoljno i kobno!
Tog jutra prestrašeni rođak pronašao ga je u lokvi krvi kraj leša njegove devojke Slavice Kovačević i leša njegovog maloletnog sestrića Milana Graoranova. Beogradskoj policiji trebalo je više od dve godine da pronađe ubice, a dotle su se gradom raspredale svakakve verzije: od onih da su Salatića ubile profesionalne ubice, pa do onih po kojima je zločin bio samo odmazda izvesnih reketaša. Hapšenje četvoročlane grupe Beograđana sredinom oktobra 1995. godine pokazalo je da nijedna od ovih verzija nije bila istinita.
Na optuženičkoj klupi Okružnog suda u Beogradu pred većem kojim je predsedavao sudija Slobodan Rašić u maju 1996. godine našli su se Radovan Joksić, koji je u to vreme imao 24 godine, njegov vršnjak Nebojša Titelac, godinu dana mlađi Aleksandar Stanković i 49-godišnji Jeronim Žlender. Nedostajao im je samo Aleksandar Žlender, Jeronimov sin koji je, kako se tada pričalo, pobegao u Sloveniju i do danas nije uhapšen.
On je 1993. godine imao 17 godina, družio se sa Joksićem i zajedno su švercovali benzin. Kada su čuli za uspešnog biznismena Nebojšu Salatića, rešili su da ga opljačkaju. Naivno su verovali da će u njegovom stanu pronaći 200.000 nemačkih maraka, a dogovorili su se da im u razbojničkom pohodu pomognu Titelac i Stanković. Oni bi ušli u Salatićev stan dok bi ih ona dvojica čekali u kolima na benzinskoj pumpi u Pop Lukinoj ulici. Plan je bio da se svi svedoci razbojništva ubiju, a Salatić se nešto posle ponoći na žalost pojavio u društvu svoje devojke Slavice i sestrića Milana.
"Oko četiri sata stajao sam pritajen u senci žardinjere. Kada su naišli, naredio sam im da uđu u stan", pričao je Joksić na suđenju.
U ruci je imao škorpion sa prigušivačem. Žlender je za njim ušao u dnevnu sobu i uključio televizor, a onda je rekao Joksiću: "Šta čekaš, zašto ne pucaš. Ubij ih odmah svo troje, mrtva usta ne govore."
Mašući škorpionom Joksić je naredio žrtvama da poležu na pod, a onda je sa rastojanja od pola metra ispalio Salatiću metak u potiljak. Na isti način ubio je i maloletnog Milana, pa je na kraju prišao Slavici. Pošto je pokušala da se odbrani, prvo joj je pucao u leđa, a onda je i njoj ispalio hitacu glavu.
Dok su na podu u lokvi krvi ležala tri beživotna tela, Žlender je preskačući ih nastavio da pretresa stan. Joksić je u međuvremenu otišao do kola da ostavi škorpion i pozvao je onu dvojicu u stan. Oni su na suđenju pričali da mu nisu poverovali da je pobio troje ljudi, ali da im je došavši do kola poturio cev škorpiona da ga omirišu što su oni navodno shvatili kao pretnju.
Kada su ušli u stan, zgroženi stravičnim prizorom, počeli su da povraćaju, ali su se dovoljno pribrali da uzmu kesu punu dečjih majica. Pošto su otišli do kola, Joksić je oprao ruke i iz frižidera uzeo kačkavalj i slaninu da prezalogaji. Ovaj, zdravom razumu nepojmljiv postupak, na suđenju je jednostavno obrazložio.
Kada ga je sudija Rašić pitao zašto je uzeo hranu, kratko je odgovorio: "Bio sam gladan, nisam ceo dan ništa jeo."
Posle preturanja on i Žlender su zaključili da očekivanih 200.000 maraka nema u stanu. Zato su odlučili da sa žrtava poskidaju sve što je vredno. Bile su to dve kožne jakne, od kojih je jednu Joksić kasnije nosio, 460 maraka i 150 dolara iz Salatićevog novčanika, ključevi od njegovih kola i stana. Sa mrtve devojke skinuli su dva zlatna prstena, narukvicu i četiri zlatna lančića. Iste noći sva četvorica otputovali su u Mađarsku da bi obezbedili alibi, a posle nekoliko dana Joksić i Aleksandar Žlender ispričali su Jeronimu Žlenderu šta su uradili i zamolili ga da pričuva stvari zbog kojih su troje ljudi pobili.
Ubistvo je otkriveno tek kada je jedan od zločinaca počeo da priča čije je delo masakr u Fruškogorskoj ulici. Drugih dokaza nije bilo. Iako je mislio da će definitivno umreti, odnosno da će ga streljati nakon presude, Joksiću je kazna ipak preinačena u 40 godina.
(Mondo)