U Beograd je stigao preko Kosova i Metohije sa samo 15 godina. Brzo po dolasku, dobio je nadimak Grof zbog drugačijeg stila oblačenja, ali i zbog toga što je stalno bio okružen lepim ženama.
Zbog svoje agresivne prirode, često je bio učesnik tuča na prestoničkom asfaltu čime je počeo da se dokazuje u kriminogenim krugovima, a kasnije je ušao u poslove vezane za prostituciju, bez ikakvog prethodnog plana.
Prijatelji koji su bili često hapšeni su mu na čuvanje ostavljali svoje "dame noći", pa je Grof ulazio sve dublje u tu vrstu kriminala. Kada mu je Beograd postao tesan, otišao je preko granice, gde je često bio u zatvoru.
U kazamatima po Nemačkoj, Austriji, Holandiji i Italiji proveo je sve zajedno 11 i po godina. Ostaje upamćen po tome da mu nijedna kazna, za razliku od većine srpskih robijaša po Evropi, nije bila skraćena ni za dan.
Citat po kome je bio najpoznatiji vezan je upravo za tuče u tim zatvorima: "Kako mi neko nešto kaže ja ga nabodem jer... nisam znao taj nemački jezik dobro, mislio sam da se podsmevaju."
Često je javno govorio kako je, posle ubistva Ljube Zemunca, kog je 1986. u Frankfurtu ubio Goran Vuković Majmun, uticaj srpskih kriminalaca u Evropi znatno opao, kao i da su prevlast preuzeli Hrvati i Albanci.
Pogledajte u galeriji kako je Radonjić izgledao za vreme snimanja dokumentarca "Vidimo se u čitulji":
Za razliku od većine drugih učesnika, Grof je dočekao kraj snimanja dokumentarnog filma "Vidimo se u čitulji". "Svakako je lepše imati ženu i decu nego voditi ovakav život", rekao je Đurović u tom filmu najavljujući da želi da se smiri i povuče iz kriminala.
Poginuo je 1998. godine u strašnoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila na Ibarskoj magistrali. Očevici i prijatelji su izjavili da je uprkos "besnim" automobilima koje je imao u vlasništvu, u trenutku udesa vozio "neki krš - juga ili stojadina".
Ostaće čuvena i njegova izjava o tome kako današnji mladi kriminalci žive prebrzo i kako bi trebalo da uspore: "Verovatno su mladi, verovatno će to shvatiti jednog dana, ako prežive".
(MONDO)