U masakru u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" 3. maja 2023. godine ubijeno je 10 osoba, školski čuvar i devet učenika. U međuvremenu je počelo više sudskih procesa, a prijateljica stradalog čuvara Dragana Vlahovića, Gordana Gutić, je u intervjuu za "Republiku" rekla da ga je savetovala da napusti tu školu jer je, kako kaže, "slutila da će se dogoditi nešto loše".
"Govorila sam mu, molila sam ga da se skloni sa tih vrata, predosećala sam neko zlo. To više nije bila ona škola od ranije i to u dužem vremenskom periodu je beleženo posrnuće i ja sam to videla", rekla je Gordana.
Ona je kao spremačica radila u ovoj školi od 2007. do trenutka kada se dogodio najstrašniji zločin u istoriji te škole a ujedno i cele Srbije. Dragan se zaposlio u "Ribnikaru" 2013. godine, a kako kaže Gordana, situacija u školi se drastično promenila poslednjih nekoliko godina zbog "radnika koji su padali pod uticaj roditelja pojedinih povlašćenih učenika".
"Dragan, moj Lale je bio sve najbolje što jedan čovek može da bude. Rođeni gospodin i bez kravate. Nikada ga zaboraviti neću ni izbrisati iz svoje duše. Poštenjačina i veliki čovek kakav se retko rađa ili ne rađa više. Ne mogu da prepričam o kakvoj osobi je reč. Bio je najdragoceniji radnik u školi, direktorka je bila spokojna kad je on tu, kao i svi mi oko njega. Mogao je da dočeka svakoga i usmeri od deteta do starog čoveka. Bio je uvek nasmejan i spreman da se našali, da dan učini lepšim i da oraspoloži sve oko sebe, a pouzdan do srži. Oslonac, podrška i rame za plakanje, ali i neko ko vas nasmeje do suza. Znao je ime svakog deteta, kao i njihove roditelje, bake i deke. Pomagao je svima, zaposlenima i đacima, čuvao ključeve deci, sportsku opremu i zaboravljene stvari. Čekao sa decom da dođu po njih. Znao je ko kakav ranac ima. Doživljavali smo ga kao rod. Meni je bio najbolji prijatelj i više od toga, kao brat najrođeniji.
Ne radim više u toj školi, a svratim u Kralja Milutina 10 i zapalim cigaretu na našoj pepeljari, gde smo moj Lale i ja pušili. Ribnikar kao koncept treba da postoji, ali na tom mestu nikako. Bez Dragana je sve izgubilo smisao. Nije imalo šanse da ostanem da radim u toj zgradi gde je nastradao. Moja sreća da tog dana nisam bila tu, jer bih verovatno bila i ja tu blizu njega. Dok su deca bila na časovima mi bismo se družili, šalili i delili probleme. Savetovali se. Znali smo jedni o drugima više nego što su znale naše porodice. Imala sam potrebu da njegovima pričam o njemu, kako je moj gubitak nenadoknadiv, kao i njihov, da znaju koliko je i nama u školi on značio i koliko je bio plemenit i činio dobra dela za sve. Oni znaju koliko im je kao porodici bio značajan. Ne zna se dal je bolji bio sin, ujak, brat, deka. Nije imao svoju decu nažalost, ali jeste sestriće i sestričine i njihovu decu, a svi su ga obožavali", dodaje Gordana.
Ona je, odmah nakon masakra, dala otkaz u toj školi i promenila poslodavca. Kako kaže, nije mogla da svakoga dana prolazi pakao i da gleda "prazno mesto" najomiljenijeg čoveka u školi, "čika Dragana" kako su ga zvala sva deca.
BONUS VIDEO:
(Republika/MONDo/A.B.)