DOKTORKA IVANA PRVA BILA NA MESTU TRAGEDIJE U RIBNIKARU! Ćerka je zvala iz škole i rekla samo jednu rečenicu

Odmalena je znala da će biti doktorka. Svakoga jutra budimo se uz njene izveštaje iz beogradske Hitne pomoći. Uvek spremna na svaki poziv. Ipak, poziv koji nikada neće zaboraviti bio je 3. maja prošle godine kada ju je ćerka pozvala i rekla: "Mama, šalji ekipu".

Spremna na svaki izazov

U Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć u Beogradu zaposlena je skoro deceniju. Najpre je svakodnevno radila na terenu, potom je prešla u Centar za edukaciju Hitne pomoći gde i danas obavlja posao, a srca mnogobrojnih građana koji sa nestrpljenjem čekaju njene izveštaje osvojila je još pre pet godina od kada svakog jutra obaveštava medije o povređenima i zbrinjavanju pacijenata.

Priča da je na nogama već od pet sati ujutru, kako bi na vreme stigla na posao i pripremila se za uključenja u televizijske emisije.

"Nemam tremu od javnog nastupa, ali koliko god to što ja radim delovalo da je lako, ipak mora da postoji određena doza pripreme za uključenje. Ne možete uvek da pretpostavite šta će se dešavati i šta će biti zanimljivo gledaocima, ali svi mi koji radimo u Hitnoj pomoći inače smo naviknuti da se brzo prilagođavamo novim situacijama, pa nam to i ne pada teško", uverava dr Stefanović.

Budući da je dobro poznato lice iz Hitne pomoći, evo šta joj kažu građani kad je sretnu na ulici:

"Pre svega mi se jave, zato što sam im poznata, ali nisu sigurni odakle me znaju. I čim pomenem televiziju, oni dodaju: 'A da, doktorka iz Hitne'. Bilo je raznih simpatičnih situacija, ali sećam se tek kad sam počela da radim, prodavačica u radnji mi kaže: 'Izvinite što ovako gledam u vas, ali nikome se nisam obradovala kao vama jutros. Moj sin je sinoć otišao na žurku i nije se javio. Zvala sam policiju, bolnice i onda sam uključila televizor a vi ste rekli da u Beogradu nije bilo nesreća. Znate, doktorka, koliko je meni laknulo...' Tada sam shvatila da i ta informacija o statistici saobraćajnih nezgoda nekome zaista može da znači", kaže dr Stefanović.

I pacijent i lekar

Iz razgovora sa doktorkom Stefanović, uviđamo da urgentna medicina nije samo posao, to je način života.

"To sam shvatila kad sam bila u bolnici zbog kovida. Hospitalizovali su me 26. marta, a tog dana je bila sahrana moje majke na koju nisam mogla da odem. Kad se nađete u bolnici, prestajete da budete majka, sestra, dete, doktor... Bolest vam uzme sve. Međutim, kako sam postajala sve bolje, videla sam da sestre cirkulišu u sobi preko puta i čula sam samo: 'Treba nam doktor!'. Tada više nisam razmišljala kao pacijent, nego kao doktor. Sestra Milja iz KBC "Bežanijska kosa" i ja smo bukvalno preskočile do sobe preko puta i uradile uspešnu reanimaciju dok nije stigao reanimacioni tim bolnice. Konačno sam imala osećaj da se vraćam sebi i nekako sam lakše ozdravila od kovida", seća se doktorka.

Priznaje da posao u Hitnoj pomoći nije lak, ali kako kaže, ona i njene kolege "vole tu dramu".

"Lekari urgentne medicine često kažu da nas zamaraju pozivi koji nisu hitni, iako bi trebalo da nas odmore. Mi volimo kad je dramatično, odnosno volimo tu mogućnost da pomognemo. To je deo našeg karaktera. I onda, kad date sve od sebe, osećate se dobro bez obzira na ishod. Neki ishodi, nažalost, nisu dobri iako date sve od sebe", dodaje sagovornica "Blica".

Najteži zadatak 3. maja

Pre tačno godinu dana, 3. maja u beogradskoj Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" dogodio se masakr, kada je učenik sedmog razreda ubio devetoro vršnjaka i čuvara te škole, i ranio još petoro đaka i nastavnicu istorije.

Tog jutra, odmah nakon što odjeknuli prvi pucnji, doktorku Stefanović je u pomoć pozvala njena ćerka Zara koja pohađa ovu školu, i rekla: "Mama, nešto se desilo u školi, neko je pucao... Možeš li da pošalješ ekipu?" Sa svojim kolegama, doktorka Stefanović bila je među prvima na mestu tragedije.

"Sećam se samo pojedinačnih slika. Ulazim u školu i zatičem sliku koju momentalno brišem, jer mi je brzom analizom te slike bilo potpuno jasno da tu ne mogu ništa da pomognem. Zatim sledeća slika, ni tu ne mogu ništa. Usledio je ulazak u učionicu...", priča dr Stefanović i tu zastaje.

"U učionici čujem jedno dete da diše, to je odmah bio signal da tu mogu nešto da učinim. Potom i sledeća slika kada čujemo ranjenu nastavnicu Tatjanu da je nešto rekla... Brzo smo uradili sve što je bilo u našoj moći. Sećam se tog trenutka kad ostajem sama u učionici... Pomislila sam – i šta ću sad? Jer, sve pre toga sam znala šta treba da radim. A sada, kad izađem iz škole, treba da se suočim sa svojim detetom, sa ostalom decom, nastavnicima, roditeljima... Taj deo je za mene bio strašan, jer ništa nisam mogla da uradim, osim da ćutim", drhtavim glasom prepričava dr Stefanović.

Život mora da pobedi

Doktorka dodaje da u Centru za edukaciju osmišljava najteže scenarije koje bi mogle da zateknu ekipu Hitne pomoći, ali da ono što su zatekli u školi niko nije mogao da zamisli ni u najgorim scenarijima.

"U mislima su mi reči vladike Ilariona koji je rekao kada je došao da osvešta školu: "Ovo zlo se može pobediti samo životom". A život je škola. Ne možemo i ne smemo da zaboravimo ubijenu decu, ali mislim da je jedini način za nezaborav da škola nastavi sa radom na tom mestu. Naravno da nikako ne smemo da bacimo senku na streljanu decu, ali ne smemo ni da žrtvujemo hiljadu preživele dece. Škola je za njih deo identiteta. Ako im uzmete školu, uzeli ste im detinjstvo. Život mora da se nastavi i život mora da pobedi", jasna je dr Stefanović.

"Ponovo bih sve isto"

Nema sumnje da je rad u Hitnoj pomoći jedan od najstresnijih u medicini.

"Osim toga što morate da budete vojnik i da volite ovaj posao, smatram da bi prva pomoć morala da bude deo zdravstvene kulture svakog od nas. Svi treba da znamo šta da radimo dok ne stigne hitna pomoć, jer tih deset minuta mozak ne može da trpi, a šanse da neko preživi se udvostručuju i utrostručuju ako vi kao očevidac nešto uradite", poručuje dr Stefanović.

Šta obično kaže budućim lekarima koji razmišljaju o urgentnoj medicini kao pozivu?

"Kad dođu ovde u Hitnu pomoć, uglavnom ih pitam da li im je ovo opcija ili samo usputna stepenica. Kao usputna stepenica je sjajna prilika da se stekne veliko medicinsko znanje, ali im uvek kažem da urade sve kako bi se bavili poslom koji vole. Za mene se to podrazumeva, i da vratim vreme, ponovo bih opet isto. Nemam dilemu", zaključuje dr Ivana Stefanović.

I medicina i umetnost leče

Pre nekoliko godina, doktorka Stefanović je sarađivala sa ekipom serije "Urgentni centar". "To je bilo sjajno iskustvo! Oni su 2017. došli u Hitnu pomoć da bi naučili neke veštine pre snimanja. Bili su mi potpuno fascinantni, jer su se svi međusobno grlili i ljubili. Mi u Hitnoj pomoći smo malo kruti. Moj zadatak je bio da njima pomognem da uloge doktora odigraju uverljivije, a istovremeno su oni oplemenili moj život umetnošću. Njihova suptilnost i izražavanje osećanja su mi otvorili jedan potpuno novi svet", iskrena je dr Stefanović.

"Zvuk sirene znak da moji stižu"

"Kad god čujem sirenu, pomislim – dobro je, moji stižu. I pomerite im se s puta da stignu na vreme. Nikad ne razmišljam šta će oni tamo da zateknu, jer na to ne možete da utičete", objašnjava dr Stefanović.

Budući da je ona krenula roditeljskim stopama, otkrila je da li njena ćerka ima ambicije ka medicini. "Svom detetu nikada ne bih rekla da ne treba ili treba da se bavi medicinom i bilo kojim poslom. Zara se bavi ritmičkom gimnastikom i trenutno joj je sport na prvom mestu. Takođe, škola se ne dovodi u pitanje, ona je odličan đak. Kad je pitam da li smo rešili da neće da upiše medicinu, ona odgovara: "Pa, nismo baš". Tako da i dalje pregovaramo", kroz osmeh kaže dr Stefanović.

BONUS VIDEO:

 (Blic/MONDO/J.D.)