Američki sud u gradu Bostonu juče je krivim proglasio Kemala Mrndžića (51), komandanta straže u zloglasnom ratnom logoru "Čelebići" u centralnoj Bosni, u kojem su tokom rata srpski zatočenici ubijani, sistematski izgladnjivani, mučeni i se*sualno zlostavljani.
Mrndžić je osuđen za prikrivanje svog učešća u mučenju i istrebljivanju bosanskih Srba tokom rata u Bosni, za lažno predstavljanje i tvrdnje na osnovu kojih je prvo dobio status izbeglica a potom postao i državljanin Sjedinjenih Država, kao i za još pet tački optužnice. Uhapšen je pre 17 meseci u svojoj kući nedaleko od Bostona, gde je živeo pod lažnim imenom. Mrndžić je u Americi boravio više od 25 godina, a na suđenju je između ostalog otkriveno da se u SAD u tom periodu predstavljao i kao Srbin.
Najzaslužniji za njegovo hapšenje i kasnije presudu bile su njegove žrtve, Srbi koje je maltretirao u logoru a koje su, poput njega, posle rata došli u Ameriku. Oni su svojim potresnim svedočenjima doprineli da sudija Džošua Levi izričući presudu kaže kako je "bio ganut srceparajućim iskazima preživelih logoraša, koje fizički i duševni bol koje su im Mrndžić i njegove kolege naneli progone i 30 godina kasnije".
Jedan od logoraša - svedoka na suđenju Mrndžiću bio je i Željko Živak, koji danas živi u Čikagu, a koji je u svojoj ispovesti otkrio kroz kakve je sve torture prolazio sa ostalim zatvorenicima za vreme boravka u logoru "Čelebići".
"Kako sam se osećao kad sam čuo presudu? Morala je da bude tako jako svedočenja svih nas. Porota i ljudi koji su bili prisutni u sudnici bili su fascinirani našim svedočenjem. Nisu očekivali tako tešku priču koju smo mi imali. Nadam se da će da dobije zaslušenu zatvorsku kaznu koja se izriče u januaru", rekao je Živak i ispričao kroz šta su sve prošli ljudi koji su bili u tom logoru:
"Kemal me je nekoliko puta istukao, ali ne mnogo. To se desilo u dva navrata. Međutim, moji prijatelji, rođaci i ljudi koji su bili sa mnom tada u zatvoru prošli su mnogo gore i njihove priče su mnogo teže. Ti prvi dani provedeni u tom logoru su bili baš teški, imate osećaj da nikakve nade nema, kao da nikada odatle nećete izaći. Nemoguće je opisati u nekoliko reči. Tuče, ubijanja ljudi pred nama. Jednom čoveku je na čelo zakucana zastava Srbije. Drugi su ubijani na razne načine. Kada pričam u tome dođem u neku vrstu stresa. Moj otac je isto preživeo taj logor, ali je preminuo 2014. godine od srčanih tegoba. Bilo mu je teško da gleda mene tamo, jer smo zajedno bili u tom logoru", rekao je on i ispričao kako je sve počelo te 1992. godine.
Željko Živak je rekao da su ga uhvatili muslimani koji su sebe nazivali teritorijalna odbrana.
"Zarobili su dvojicu mojih rođaka i mene. Svezali su nas i mi smo bili prvi zarobljenici u 'Čelebićima', to je bio 13. maj. 1992. godine. Pre logora tu se nalazilo vojno skladište JNA, magacin u kojem se čuvala konzervirana hrana, ali kad smo mi došli, sve je bilo ispražnjeno. Tu je bila glavnina Srba, koji su tu bili zatvoreni. Postojao je betonski tunel 'devetka' u kojem su bili smešteni, po njihvom mišljenju, najokoreliji Srbi. Koliko je nama loše bilo, njima je bilo još gore. Prvi dan su nas pretukli, a sutradan su nas ispitivali, a tad su me baš povredili. Na sebi sam imao neki gunj bez rukava i motkama su me udarali preko leđa i to me je malo manje bolelo. Međutim, dan posle toga su me tukli po rukama i nogama, pa me je to mnogo više bolelo. Preko glave su mi navukli košulju, jedva sam izdržao torturu", rekao je Željko i dodao:
"20. ili 21. maja su počeli da dovede ljude iz donjih sela - Cerići, Bjelovčina... Kako su dovodili te ljudi počeli su redovno da nas tuku. Naguraju nas 100 unutra u taj stacionar i nisi mogao normalno da spavaš, nego onako nagurani smo spavali. Najgori mogući uslovi su bili. Po ceo dan slušaš kako se ljudi deru, zapomažu, jauču, plaču... Čisto iživljavanje, tukli su ljude po ceo dan, od jutra do noći. Neki su preživeli, neki su ubijeni. Nekad su tukli ljude dok ih ne ubiju", istakao je.
"Poznavao sam par zapovednika koji su bili tu u logoru, Azema Delića i Pavu Mucića, i druge. Bilo je tu nekoliko ljudi koji su bili moji drugovi, oni me nisu maltretirali, čak su pokušali da me zaštite. Kada neko dođe i da cigaretu, hvala svakom ko je to uradio. Neki ljudi koji su bili loši prema ostalima, znali smo se iz grada, pa su bili dobri prema meni. Azem Delić je, na osnovu toga što je moj otac bio dobar sa njegovim ocem pre rata, mojeg oca i mene poštovao i nisu nas tukli. Kemal me je u dva navrata udario plastičnom bejzbol palicom. Jednom smo dobili batine zato što smo hteli da u logor unesemo komad hleba", rekao je
U logoru je svaki dan, kako Živko ističe, bio borba za preživljavanje. Dnevna porcija hleba bila je samo parče, a voda ograničena, dok su fizička zlostavljanja bila svakodnevnica. Ipak, iako je život u logoru bio pun nasilja, trenutak kada dobije komadić hleba značio mu je mnogo, a sećanje na te trenutke nikada nije zaboravio.
"Jeli smo jedno malo parče hleba na dan, imali smo ograničenu količinu vode, a to parče hleba bi delili negde oko podne. Imao sam 90 kilograma kada sam došao u logor, a spao sam na 45-50 kilograma. Hleb je bio star nekoliko dana, prilično suv, ali kada dobijete to parče hleba, to je bilo toliko slatko, još uvek nisam osetio tako intezivan ukus i tako nešto slatko, sve se istopi kao med. Osećaj hleba kada si gladan nikada neću moći da zaboravim. Okupao sam se posle 2 i po meseca, moj otac i ja. Pre kupanja svi smo imali vaške. U ćošku hangara je bila velika posuda u kojoj sam vršio nuždu, kada se mora, a ovako su nas izvodili napolje nas 10, 20 na malu nuždu, pored je bio neki kanal", rekao je Živko.
Živko je istakao da su se u logoru dešavale nepojmljive brutalnosti, a žrtve tog nemilosrdnog mučenja su, između ostalih, bila jedna braća.
"Bila su tu braća, jako fina deca, 18 i 19 godina. Zenga ili Landžo, kako mu je bilo ime, oni su pali u njegovu nemilost, iživljavao se na ljudima. Istuče ih, pa smišlja šta bi još mogao da im uradi. Jednom je uzeo sporogoreću štapinu za mine i stavljao braći između genitalija i oko nogu i zapalio, pa im vikao: 'Nemoj da se pomeraš, stani mirno'. Drugi put je naterao da jedan drugom stavi polni organ u usta. Sve to nekako boli, baš mi je teško, nije sve to lako ispričati, kamoli preživeti. Strašne stvari su se dešavale", rekao je Živko i dodao.
"Čuo sam da je neko naterao sve stražare da siluju jednu ženu. Ona sada živi u Australiji, hvala bogu. Sve te žene koje su se tamo nalazile su bile silovane iz nekog inata. Pokušavaš da zaboraviš te stvari, ali ne ide", istakao je on.
Proveo je dosta vremena po logorima
BONUS VIDEO:
(Serbian News USA/Mondo/U. M.)