U svojoj dugoj karijeri sudija u penziji Radmila Dragičević Dičić učestvovala je u nekim od najpoznatijih sudskih postupaka koji su ušli u istoriju Srbije, ali joj se put ukrstio i sa nekim od najozloglašenijh kriminalaca na ovim prostorima. Osim suđenja atentatorima na nekadašnjeg premijera Zorana Đinđića, u drugom delu intervjua za Nova.rs govori o nekim od njih.
"Suđenje veka", kako je nazvan sudski postupak za ubistvo premijera Zorana Đinđića, završen je osuđujućom presudom, koja je donela ukupno 378 godina robije optuženima. Ali, Radmila Dragičević Dičić bila je i u sudskom veću koje je osudilo ubice Ivana Stambolića koji je otet na Košutnjaku u Beogradu, a potom likvidiran na Fruškoj gori.
Iza njegove likvidacije stajali su pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO).
"To je jedan od najmonstruoznijih slučajeva na kojima sam radila. Videla sam snimke sa lica mesta, one patike koje su iskopane, u kojima je trčao. I taj slučaj je pokazao važnost uloge svedoka saradnika. Ko zna da li bi telo Ivana Stambolića ikada bilo pronađeno, zločin razjašnjen a krivci osuđeni da nije bilo čoveka 'iznutra'. Nenad Šare Škene bio je pripadnik JSO koji je učestvovao u otmici, bio upućen u sve i on je istražne organe odveo do mesta gde je bilo zakopano telo Ivana Stambolića. I tu su se ponavljala ista imena kao i u nekim drugim slučajevima i opet ukazivali na tu opasnu vezu kriminala, policije i države", objašnjava Radmila Dragičević Dičić.
Ubistvo policajca Boška Buhe
Još jedan postupak ostao je u pamćenju sudije Dragičević Dičić iako nije završen osuđujućim presudama, a to je suđenje za ubistvo policijskog generala Boška Buhe, koji je ubijen kod sada već srušenog hotela "Jugoslavija", 10. juna 2002. kada se sa društvom vraćao sa splavova. Neko je iz mraka pucao u generala Buhu, tadašnjeg načelnika policije. Buha je bio krupan i jak čovek i nije ubijen na mestu, još je bio živ kada su došli prvi policajci i Hitna pomoć, ali je brzo preminuo.
"Sećam se izjave tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića, da će policija prevrnuti i nebo i zemlju i svaki kamen dok ne pronađe krivce. Na kraju su na sud izvedeni članovi takozvane 'Makine grupe'. Sam Željko Maksimović Maka nije bio među njima, bio je u bekstvu, tako da su na sudu završili njegovi saradnici. Dokazi koji su priloženi bili su, u najmanju ruku, 'tanki'. Uglavnom su se zasnivali na izjavama u policiji koje su kasnije povučene. Od jednog učesnika u postupku izjava je uzeta nezakonito, od nepoznatih lica, za koje se pretpostavlja da nisu ni bili policajci. Tako nešto je nedopustivo, presuda ne može da se zasniva na nezakonito pribavljenim dokazima. Od materijanih dokaza tu su bile tri čaure koje su pronađene na licu mesta i podaci sa baznih stanica mobilne telefonije koji su pokazivali da su neki ljudi bili tu. Ipak, to nije bilo dovoljno za osudu, pa su svi osim Dragan Ilića Limara oslobođeni, a on je bio osuđen zbog nekog oružja. To je bila mutna igra i obračun dve kriminalne grupe. Oslobađajuća presuda je kasnije ukinuta, ali su se oni skoro svi već razbežali", objašnjava sudija u penziji.
Među policajcima koji su ispitivali članove Makine grupe bilo je navodno i pripadnika zemunskog klana, a od policajaca bio je i inspektor Slobodan Pažin, koji je radio za zemunski klan, a osuđen je i zbog učešća u atentatu na premijera Đinđića.
Sa aerodroma sprovedena u zatvor
Sudija u penziji Radmila Dragičević Dičić govorila je o još jednom slučaju.
Sreten Jocić, poznatiji kao Joca Amsterdam, služi kaznu zbog podstrekavanje na ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, koje su izvela dva policajca. U tom postupku učestvovao je i svedok saradnik, takođe bivši policajac koji je odlučio da progovori o svojim bivšim kolegama i njihovim vezama sa Jocićem.
U Holandiju, gde se nalazio svedok saradnik, kao predstavnik našeg pravosuđa otputovala je upravo Radmila Dragičević Dičić.
"Holanđani su se mnogo plašili Jocića. Kada je avion sleteo, ja nisam izašla kao ostali putnici, već su me odveli niz stepenice, pa u automobil, pa preko piste i to četvorica policajaca. Vozili su me, a onda smo prišli jednoj zgradi, jedan od njih je pritisnuo dugme i otvorila su se velika metalna vrata. Shvatila sam da me vode u zatvor! Kada sam pitala o čemu se radi i zašto me vode u zatvor, oni su rekli da je to zbog moje sigurnosti. To je bio poseban objekat, izgrađen za suđenje u slučaju "Lokerbi" (odmetanje bombe u američki putnički avion koji je eksplodirao nad Škotskim mestom Lokerbi, za šta su osuđeni libijski agenti). Bila sam sama, soba je bila prava pritvorska, ali sa otvorenim vratima. Poželeli sam da odem na večeru, izabrala sam kineski restoran. Otišli smo u taj neki restoran u soliteru, a kada smo ušli policajci i ja, videla sam da je sve prazno, da su ispraznili ceo restoran. Toliko su se plašili Joce Amsterdama“, priseća se sudija Radmila Dragičević Dičić.
Sky ECC dokazi
U mnogim slučajevima koji se vode pred srpskim sudovima, ali i u Evropi, kao dokaz služe fotografije i poruke prikupljene kada je razbijena aplikacija za kriptovanu komunikaciju Sky ECC.
Još se lome koplja o tome da li će te poruke biti priznate kao dokaz ili ne.
"Moj stav je sličan stavu koji se pojavio na nekim stručnim skupovima, da se ta komunikacija može koristiti kao dokaz, ukoliko je pribavljena na zakonit način u zemlji u kojoj je pribavljen. Pošto se to dogodilo u Francuskoj, pretpostavljam da je sve urađeno po francuskom zakonu i uz nalog francuskog suda, tako da ne vidim pravni problem da dokazi tako pribavljeni budu izvedeni i na našem sudu. Evropski sud za ljudska prava nedavno je doneo odluku koja ide u prilog ovakvog stavu", objašnjava sudija Radmila Dragičević Dičić.
BONUS VIDEO:
(Nova S/Mondo/Aleksandra Virijević)