Danas je umnogomo neobičan dan.

Miholjdan kao praznik vekovima unazad obeležavaju na isti dan (12. oktobra po Gregorijanskom i novojulijanskom kalendaru a 29. septembra po starojulijanskom), katolici, pravoslavni i protestanti širom Evrope. Po tome je ovaj datum jedinstven među hrišćanima raznih kongregacija.

Neko indirektno "opravdanje" za ime u pravoslavnom kalendaru je spominjanje osveštanje bazilike Svetog Mihaila u okolini Rima, ali je verovatnije (osporavano) tumačenje koje je dao Vuk Stefanović Karadžić u svom "Riječniku".

Tamo je srpski reformator kazao da je Miholjdan u narodu primljen pod uticajem katoličke crkve (jer Svetog arhangela Mihaila SPC slavi 20. novembra - Aranđelovdan), koja je naročito imala snažno delovanje na Srbe koji su od Turaka izbegli u Austro-Ugarsku, te da je prećutno i Srpska pravoslavna crkva prihvatila ovaj običaj.

Još po nečemu današnji dan nije kao drugi.

Za razliku od mnogih drugih crkvenih praznika, kada se "zabranjuje ovo ili ono", narod kaže da na današnji dan baš treba raditi - ali ne u kući.

Taj običaj potiče iz vremena kada su se početkom oktobra obavljali poslednji poljoprivredni radovi pred početak zime, tako da su sve snage bile uprte u te poslove, a oni kućanski mogu da sačekaju i zimsko vreme.

Postoji i verovanje da se na Miholjdan ne treba venčavati.

I ovo je verovanje takođe utemeljeno na tome da svatovi ne bi mogli da okupe goste jer su svi zauzeti drugim poslovima za pripremu za zimu.

U Boki Kotorskoj, Miholjdan zovu još i gospodski praznik, jer su ga slavile čuvene pomorske porodice tog kraja, a mornari na ovaj dan nikada nisu isplovljavali na more kako ne bi uvredili sveca.

Srpski narod veruje i da su rođeni na ovaj dan posebno nadareni i da će imati mnogo sreće u životu.

Prema narodnom verovanju, tek posle Miholjdana nastupa prava jesen, iako ona kalendarski već uveliko traje. Oktobarski topli dani vezani za ovaj narodni i verski praznik poznati su kao Miholjsko leto, ali je ono izostalo ove godine.

Uz Miholjdan su vezane i velike Zadušnice i svi hrišćani na sam dan slave ili u subotu posle nje, odlaze na groblje da upale sveće svojim precima i preminuloj rodbini.

O SVETOM KIRIJAKU

Sveti Kirijak rođen je u Korintu krajem četvrtog veka i za života je smatran stubom hrišćanstva i uzorom monaških vrlina.

Čitajući Sveto pismo, vrlo rano je počeo da se divi ustrojstvu spasenja ljudskog roda, a želja za duhovnim životom odvela ga je u Jerusalim, gde je stupio u manastir i dobio početna uputstva o monaškom životu.

Boravio je u više manastira, posvećen hrišćanskoj veri i boreći se protiv jeresi.

Predanje kaže da je bio krupan i snažan čovek, iako je ceo život proveo u strogom postu. Pred kraj života boravio je u monaškoj porodici Svetog Haritona, gde su monasi jeli jedanput dnevno, i to po zalasku sunca.

Kirijaka su monasi poštovali kao iscelitelja i utešitelja bolesnih i nevoljnih. Poživeo je 109 godina i upokojio se 557. godine u pustinji, gde je proveo starost i poslednje godine života.

U pravoslavnom kalendaru se na ovaj praznik pominje i osveštanje bazilike Svetog Mihaila u okolini Rima, što je i objašnjenje za naziv praznika.

Sveti Kirjak je zaštitnik i slava mnogih srpskih domova. Slavi se u Boki Kotorskoj kao zaštitnik pomoraca, a u pojedinim srpskim selima održavaju se zavetine i organizuju litije.