Dugo je važilo mišljenje da maloletnike koji su pretukli vršnjaka, obili prodavnicu treba "naučiti pameti" - u zatvoru! A da li je to rešenje problema? Praksa kaže da nije...
Delinkvencija i diskriminacija maloletnika je godinama unazad, možemo slobodno reći, gorući problem.
Prebijanje, psihičko maltretitanje vršnjaka, sitne krađe i provale, prevare, raspirivanje verske i nacionalne mržnje. Ovakvih slučajeva iz školskih klupa i sa ulice, čini se, iz dana u dan je sve više.
Podaci od pre nekoliko godina su alarmantni - čak 80 odsto maloletnika ponovo učini neko kriminalno delo. Mnogi pređu i na ona teža.
A kako te mlade “usijane” glave vratiti na pravi kolosek?
Stručnjaci( psiholozi, sociolozi, sudije) veruju da je rešenje u alternativnim sankcijama -vaspitne mere umesto zatvaranja u neku ustanovu.
Kako je na konferenciji “Unapređenje prava deteta kroz jačanje sistema provosuđa i socijalne zaštite” izjavio Aron Grinberg , regionalni savetnik za dečiju zaštitu kancelarije UNICEF-a, zatvori su ustvari "univerziteti kriminala" u kojima delikventi još više "nauče kako da budu kriminalci."
Jedan od načina da maloletnici “ ne skrenu sa pravog puta “ su takozvani vaspitni nalozi koje izriču sudije za lakša krivična dela (dela krađe, vršnjačkog nasilja i sl. za koja su predviđene novčane kazne ili kazna zatvora do pet godina)
Ove mere u velikoj meri menjaju ne samo ponašanje, već i svest delikvenata, pa su efekti takvog načina “kažnjavanja” dugoročniji. Grinberg ističe da se čak 70 odsto mladih koji su prošli program vaspitne mere, nikada ne vrati nasilju, kriminalu.
PET VASPITNIH MERA
Učinioci lakših krivičnih dela u Srbiji su takođe dobili priliku da svoje greške isprave ispunjavanjem nekog od vaspitinih naloga kao što su izvinjenje oštećenom, pomirenje, društveno koristan rad, pohađanje određenih kurseva, naknadom štete.
U okviru pilot projekta koji se sprovodi godinama unazad, a koji su finasirale EU i Unicef, naša zemlja ide u korak sa mnogim evropskim, što, između ostalog, i jeste jedan od ciljeva koje treba ispuniti u okviru Akcionog plana za poglavlje 23 u pregovorima sa EU
Ministarka pravde Nela Kuburović je, učestvujući na pomenutoj konferenciji istakla da dosadašnji izveštaji o sprovođenju Akcionog plana za Poglavlje 23 pokazuju visok nivo realizacije aktivnosti u toj oblasti.
Govoreći o rezultatima postignutim u četiri grada koji su obuhvaćeni pilot-projektom, navela je da je broj izrečenih vaspitnih naloga u konstantnom porastu, tako da je 2009. godine bilo izrečeno 211 vaspitnih naloga, a 2016. godine 1.032.
Najviše je onih koji su dug vratili humanitarnim radom i posećivanjem savetovališta.
Kada je reč o humanitarnom radu cilj je da kroz društveno koristan rad mladi čovek usvoji pozitivne vrednosti, da oseti pripadnost nekoj grupi, da bude odgovorniji.
Posebno je zanimljivo poravnjanje sa oštećenim, i ono se u velikoj meri primenjuje. Dve strane se izmire, a onda i dogovore na koji način će delikvent izmiriti dug. To može biti kroz novčanu naknadu, najčešće u ratama, ili kroz rad maloletnika. Naravno, moguća je i treća solucija, a to zavisi od internog dogovora.
Zašto nam deca nose lance i palice u školu?
Ono što je važno je da se mora voditi računa da se radom maloletnika ne ostvaruje ekonomska korist i da to što radi ne šteti njegovom dostojanstvu, niti ga ometa u školovanju.
Upravo je i redovno pohađanje škole jedan od vaspitnih naloga, jer se veruje da se time, takođe, umanjuju mogućnosti novih krivičnih dela.
Mera koja se, kako je pokazala praksa, izriče u zanemarljivom broju slučajeva je podvrgavanje odvikavanju od alkohola i opojnih droga.
Za razliku od te mere, savetodavni tretmani su primenjivani znatno više i tu je uključena cela porodica, koja jača i postaje funkcionalnija. Insistira se da maloletnik preuzme odgovornost za svoje ponašanje, da nauči kako da rešava sukobe na društveno prihvatljiviji način.
Ljiljana Marković iz IAN-a, Međunarodne mreže pomoći naglašava kako se u njihovom dnevnom boravku svakom detetu pristupa individualno i kako im je na raspolaganju široka lepeza aktivnosti.
”Pomažemo tim mladim ljudima da steknu neka nova znanja, kao što je rad na kompjuteru, da se pripreme za intervju za posao, da nauče kako da traže posao. Naravno, utičemo na njih da redovno pohađaju školu. Takođe, naši pedagozi rade sa njima i jačaju celu porodicu. Svake subote mogu da posećuju klub za mlade, da se druže, zabavljaju. Pomažemo im da uče i savladaju poteškoće iz ovog ili onog predmeta”, kaže Marković.
A ŠTA NAM GOVORE REZULTATI – IMA LI EFEKTA?
A da li ti mladi ljudi shvataju koliko se truda ulaže u njih i da li nakon nekoliko meseci humanitatnog rada i terapija uvide svoje greške?
Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka Fakulteta političkih nauka koja je bila jedan od učesnika pilot projekta, odnosno bavila se istraživanjem efekta ove sudske mere, ističe da su ta deca uglavnom izazivala incidente pod uticajem društva, ne razmišljajući o posledicama i da većina njih potiče iz sasvim normalnih porodica. Većina spozna greške i trudi se da promeni i ne ponovi ponašanje.
Vaspitne mere su primenjivane, a i dalje se primenjuju u četiri grada – Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac, a studenti pomenutog fakulteta su radili dubinske intervjue sa klincima od 14 do 18 godina(većina dečaci), koji su umesto zatvranjem u zavodsku ustanovu svoje greške ispravili humanitarnim radom, izvinjenjem, vraćanjem duga I sl.
I evo šta su rekli, zašto su počinili krivično delo:
“Samo sam eksperimentisao.” “Nisam hteo da se odvajam od drugara”, “Bila je to glupa ideja, sada vidim.”
Samo mali procenat dece je bio ljut jer su “samo oni uhvaćeni, a to ipak svi rade.” Srećom!
I možda najbolje efekte ovakvog načina kažnjavanja ilustruje priča osamnaestogodišnjeg Uroša koji je boravio u dnevnom centru u Kragujevcu.
Klinci pljačkali, pucali po ulici...
Umesto da je u nekom od popravnih domova, lišen skoro potpune slobode, Uroš je vodio relativno normalan život, ali je dosta vremena provodio u centru. Naučio je da kuva, igra basket, igrao društvene igre, razgovarao puno...
”Prošlo je neko vreme dok nisam shvatio šta mi ljudi u centru pričaju, dok nisam shvatio da žele da mi pomognu. Kada sam uvideo koliko su dobronamerni, sve se promenilo. Neverovatno, ali neko je zaista brinuo za mene...nepoznatim ljudima je bilo stalo. To je sjajno”, kaže ovaj tinejdžer.
Planove za budućnost ima – kriminalu teško da će se vratiti, a ističe da bi želeo da i sam bude pedagog i pomaže deci.
Verujemo u Uroša i njemu slične, ali za početak, da bi ova alternativna sankcija zaživela u potpunosti, potrebno je usvojiti novi zakon o maloletnim učioniocima krivičnih dela kojim bi se, pre svega, odredio način finasiranja, a onda i ostvarila tešnja saradnja među institucijama.
------------------
A kako izgleda život onih klinaca koji završe u popravno-vaspitnim ustanovama...
