Šta se desi kada bager ili neka slična mašina načini samo jedan potez? U vazduhu koji udišemo mi i naša deca završi ko zna koliko otrovnih supstanci…

Kada je nedavno u Beogradu rušena stara zgrada ambasade SAD, taj deo Beograda bio je danima pod oblakom prašine i šuta. Da smo "deo sveta" što se ekoloških standarda tiče bilo bi drugačije. Ali nismo. Stručnjaci sa kojima smo danas razgovarali kažu da je Srbija po ovom pitanju na samom početku...

Kažu i da je ranije bilo bolje, kada su se kuće gradile od prirodnih materijala – kamena, drveta, keramike.

Danas je dijapazon materijala mnogo, mnogo širi, a ono što najviše zabrinjava je i što se koriste razne, ne baš zdrave mešavine. Kombinuju se plastika, industrijski lepak i još gomila različitih, često, nepoznatih supstanci.

"Čak 99 odsto gradilišta je otrovno, na njima ima azbesta, olova, materijali se prilikom rušenja mešaju, a to nikako ne bi smelo da se desi. Znate, automobil koji proizvodi štetne gasove vozite 10-ak godina, a kuće traju i po 100 i više2, istakao je Hose Blanko, generalni sekretar Evropske asocijacije za rušenje na konferenciji “Industrija rušenja.”

On kaže da je čak 1/3 ukupnog otpada u svetu upravo otpad koji ostaje nakon rušenja zgrada.

“Možda nam štetnost takovog 'divljeg rušenja' najbolje ilustruje činjenica da po glavi stanovnika (ukoliko čovek živi 80 godina) proizvedemo jednu do tri tone takvog đubreta, a u građevini se koristi čak 800 štetnih supstanci. Činjenica je da 'biti zelen' mnogo košta, ali ukoliko radite suprotno - cena je još viša, tako da je i ekonomski momenat ovde važan”, kaže Hose Blanko.

Ono što ovaj lobista EK ističe da na rušenje ne treba gledati kao na “proizvodimo ništa”, jer iako ostaje prazan prostor tu će u nekom trenutku iznići nova građevina.

”Morate znati da radite za budućnost vaše dece. Važno je da rušenje bude kontrolisano – dobro ograđeno mesto, da se ruši deo po deo i da se materijali na licu mesta odvajaju. Potrebno je dekontaminirati i izvršiti njegovu sanaciju posle samog rušenja. Svi oni koji se bave gradnjom, pa i države, moraju znati da deponije treba da budu poslednja opcija”, rezignirano je rekao Blanko.

Pogledajte kako to rade u Londonu, Švedskoj…

Blanko kaže da je od velikog značaja i obučenost ljudi koji rade na rušenju, poznavanje materijala, zatim znanje o mogućim opasnostima.

”Cilj rušenja je da bude bezbedno, da se izvede dekontaminacija, da se materijali maksimalno iskoriste za ponovnu upotrebu, da se utvrde standardi za akreditaciju onih koji ruše, da pogon za reciklažu po mogućstvu bude na samom gradilištu. To je trend u EU, koji bi i Srbija trebalo da sledi”, ističe Hose Blanko i dodaje da je od presudne važnosti procena životnog veka zgrada i materijala:

“Kada to znamo onda možemo znati i da li ćemo kroz nekoliko decenija moći da iskoristimo te materijale”, istakao je on na današnjem skupu u Rektoratu Beogradskog univerziteta.

A GDE JE SRBIJA?

Dejan Bojović, predsednik Srpske asocijacije za rušenje kaže za MONDO da je Srbija bukvalno na samom početku.

”Mi smo sada pokrenuli to pitanje u Srbiji i nadamo se da će biti efekta. Bukvalno smo na nuli kada je reč o industriji rušenja i ekologiji”, naglašava Bojović.

Profesor sa Arhitektonskog fakulteta Miodrag Nestorović kaže da je intenzivna gradnja karakteristika sa kraja prošlog i početka ovog veka i da se nije vodilo dovoljno računa o očuvanju prirodnih resursa i o uticaju objekata na životnu sredinu, tokom gradnje, eksploatacionog veka i samog rušenja i deponovanja građevinskog otpada.

Kao održivo rešenje za probleme građevinskog otpada, prihvaćeni su postupci reciklaže i ponovne upotrebe iskorišćenih građevinskih materijala, a profesor Nestorović predlaže sledeće:


- strožim zakonima destimulisati, ili čak zabraniti odlaganje na deponije pomešanog građevinskog otpada,


- povisiti naknade za odlaganje otpada na deponije, promovisati razdvajanje otpada na njegovom izvoru.

- to je imperativ, kao i unapređenje tržišne reciklaže građevinskog materijala,


- promocija kvaliteta recikliranog građevinskog materijala, kao i njegove ekonomske atraktivnosti”,

Takođe, kaže da treba i ohrabriti arhitekte da projektuju građevine koje će biti jednostavne za demontažu i recikažu na kraju svog životnog veka.

I njegova koleginica Aleksandra Krstić – Furundžić ističe kako je od presudne važnosti da se zna sa kakvim materijalima se radi kako bi mogli biti iskorišćeni i posle životnog ciklusa objekta.

”Dešavaju se katastrofe, napredak tehnologije ili je građevinama prošao životni vek – tada ostaju samo ruševine. Zato moramo unapred misliti”, navodi Krstić – Furundžić.

Prema njenim rečima bitno je da arhitekte, zatim ljudi iz rudarsko – metalurške oblati sarađuju od samog početka kako bi se to postiglo, da postoji povezanost svih u lancu.

UČITI OD MALIH NOGU

A da bismo došli do toga potrebno je menjati svest ljudi - još od obdaništa, kažu učesnici današnjeg skupa.

Predsednik Saveta univerziteta profesor Branko Kovačević smatra da je ovo možda najaktuelnija tema u svetu, jer je, zarad profita i materijalnih interesa, ugrožena sama egzistencija i opstanak ljudskih bića na zemaljskoj kugli.

“Stravično smo uništili prirodu zarad profita, koji je postao cilj sam sebi i ljudi su u celoj priči zaboravili onog ko je najvažniji, a to je čovek i njegov kvalitet života. Mi smo to težište potpuno pomerili na suprotnu stranu i sada ga je teško vratiti. Zato je priča o zaštiti životne sredine i vraćanju harmonije i ravnoteže između prirode i čoveka glavna priča koja se dešava. Treba decu da učimo od malih nogu, kroz celo školovanje”,  rekao je Kovačević.

Užas u srpskim rekama - ovo je spas! (FOTO)

Šefica pregovaračkog tima Srbije sa EU Tanja Miščević kaže da reciklaža “ima apsolutnu logiku” i da otvara pitanje zašto se time do sada na organizovan način nismo bavili, te da, ako moramo početi, neka ovo bude momenat kada ćemo ozbiljnije razgovarati.

“Poenta je da je reč o industriji i da treba da je posmatramo kao potencijal, a ne kao otpad. Mislim da najzad ulazimo u fazu koja je nauci u Srbiji nedostajala, a to je da pokažemo vezu između nauke i privrede”, rekla je Miščević.

Potrebno je promeniti svest ljudi, ističe ona i kaže da na taj način, menjajući je, menjamo i funkcionisanje i aktivnosti države, jer, bez promene svesti, nema napretka i to je, kako kaže, jedna od stvari koju je, naravno, najteže postići.

“To kreće od škole, od obrazovanja, naših porodica, koje će nam usaditi osecanja da zapravo smo mi ti koji smo vlasnici svojih sudbina i da mi zapravo moramo tražiti napredak. Suštinska stvar, posao kojim se bavim naterao me ja da "uđem" u svako poglavlje, a jedno od onih za koje govorim da ćemo imati najozbiljnijih problema tokom pregovora, ali i tokom sprovođenja obaveza jeste upravo poglavlje 27, koje govori o zaštiti životne sredine i klimatskim promenama” , rekla je Miščević.

Pročitajte još neke tekstove na temu ekologije.

Gušimo se u smeću: Srbija na divljim deponijama

Deponija Vinča: Šta će nastati od rugla Beograda?

Srbija pred VELIKIM IZAZOVOM - ekologija!

 (J.S.)