Srpska Burgundija - blago koje nestaje! (FOTO,VIDEO)

Tuga i seta dočekali su nas na brdima oko Negotina...i neviđena, nestvarna lepota. Kao i drugde po Srbiji, putevi išarani "zakrpama", sedi starci sa kojima se gase i sela, njihovi vapaji za pomoć. Sa druge strane - "nepodnošljiv kontrast" - zeleni proplanci, žubor reka, i čudo zvano PIMNICE.

Sela Rajac i Rogljevo, istorijski su i kulturni raritet Srbije po mnogo čemu...U njima se nalazi oko 500 od kamena u 18. veku sagrađenih kuća u kojima su vinski podrumi, arheološki biser su i groblja sa spomenicima koji su za domaće stručnjake i dalje misterija, a najveće blago ovog kraja je priroda sama po sebi...

Uslovi za proizvodnju vina u ovom delu Istočne Srbije jednaki su onim kakve ima francuska Burgundija - u pitanju je jedinstven spoj kvaliteta zemljišta, vetrova koji tu duvaju, ali i Sunca koje sija 265 od 365 dana godišnje.

"Postoje tri elementa da bi vino bilo dobro - da mu je otac zemljište, majka vinova lozica, a klima sudbina, sve se to ovde spojilo...Klimatski uslovi, struktura zemljišta, nadmorska visina - sve nam je bogom dano", kaže nam naš vodič kroz Rajačke pimnice, inženjer saobraćaja i vlasnik lokalnog restorana Miroslav Karamančić.

Ali, ima tu nečeg što ga tišti...

SAMO TO NEMOJTE DA PITATE...

"Samo to nemojte da me pitate: Gde su mladi? Ovo je selo izumrlo, mladi su pobegli iz ovog kraja. Ovo selo 1970. godine imalo je 1.500 stanovnika, a sad ih je 150. Od toga, 100 ih ima preko 60 godina. E, sad vi možete da zamislite zbog čega i kako je ovaj istočni deo Srbije totalno odsečen. Tu niko ne zalazi.

I političari kad dođu, napiju se u pimnicu, obećaju, i čim odu do Negotina oni sve zaborave i više ne dolaze", kaže nam meštanin Čeda Cvetković, kog zatičemo dok od ostataka grožđa ispred jedne od pimnica u Rajcu završava pečenje rakije.

Već 35 godina, od kada ga je posao na Železnici iz rodnog Pirota naneo u Rajac da upozna ženu svog života, ovaj rajački zet burad u podrumu puni tonama belog i crnog grožđa, pa ih pretače u, tvrdi, najbolje vino na svetu.

"Velike je razlika u vinu koje pijemo mi i vi iz flaša u Beogradu. Procenat šećera u našem vinu je mnogo veći - do 28 odsto, dosta je sunčanih dana u ovom kraju od Kladova do Zaječara, podneblje jednostavno odgovara grožđu", objašnjava Cvetković, koji i sada proizvede od 6.000 do 8.000 litara vina godišnje.

"Ja najviše pravim game i šardone, rizling, za dve godine prodam 5-6.000 litara. Kada bih povećao proizvodnju, ne bih mogao da prodam. A pravim i rakije 400 - 500 litara komovice i lozovače", objašnjava nam Čeda dok nas sa čašom u ruci nudi svojim proizvodima.

Cene vina su, kaže od 200 dinara litar, osim tamjanike koja je 300 dinara, a nje se i najviše proda pošto je autohtona sorta, mirisna i slatka, baš iz ovog podneblja.

Čeda vino i rakiju prodaje isključivo turistima, koji malo, malo pa naiđu. Uglavnom su to stranci, a ostatak "ode" na ličnu upotrebu. Pije, kaže do tri litra dnevno i nikad se ne opije.

"Ovde ljudi dugo žive jer svakog dana piju vino. Deda moje žene u 85. godini je terao frezu i okopavao vinograd, a dva puta dnevno izlazio je na pimnicu da natoči vino - po dva litra dva puta dnevno. A išao je da ne bio pio vino iz flaše, nego sveže - iz bureta", objašnjava nam Čeda.

Tajna je, kaže, u tome da vino ima dosta šećera i ne može da prevri, pa ne stavljaju nikakve konzervanse, osim vinobrana.

"Garantujem da ovde ljudi piju prirodno, čisto vino, bez ikakvih hemikalija", izričit je Čeda.

Pitam ga da li uz vino, kao na Mediteranu, ide i zdrava hrana...

"Da - roštilj, jer ima masnoću i alkohol ne može pravo da ide u glavu iz želuca, masnoća ga zadržava", kao iz topa će Čeda...

Mi na priču o vinu i hrani, a Čeda malo - malo pa opet o problemima...

"Zašto neko ne vidi da je ovo stvarno srpski brend i uradi nešto za ove pimnice? Zapostavljena je Istočna Srbija, ovo je stvarno srpski dragulj, a napravili su od njega ruglo. Seljak nema pare...Odakle nam pare da popravimo sve ovo?", pita nas Čeda i insistira da obećamo da ćemo preneti šta je rekao, da više nema vremena za čekanje i da selo nestaje.

"Svi političari su bili ovde od reda, sem Slobodana Miloševića, s svašta obećavali, ali od tih obećanja ništa", jada se rajački zet Čeda.

KAKO JE GIDRA PADAO S KONJA I KAD SU BILA SLAVNA VREMENA

"Ma dolazilo mnogo poznatih ljudi, kroz moj restoran su mnogi prošli. I filmovi i serije ovde su snimani - "Timočka buna", "Čarslrton za Ognjenku", "Enklava", serija "Vuk Karadžić"... I sada će se isto snimati još jedan film. I brojni stranci su dolazili, engleski nobelovac, brojni ambasadori", kaže nam Miroslav Karamančić sa početka priče.

Prepričava nam i anegdotu sa snimanja "Timočke bune" iz davne 1983. godine kada je snimanje filma moralo da bude produženo zbog problema sa poznatim glumcem.

"Snimanje je produženo pošto se Dragomir Bojanić Gidra napio. Oni ga popnu na konja, on padne s konja... I tako tri dana...Odlagali su ga za sutra, pa za prekosutra, dok nisu završili snimanje", kroz smeh priča Karamančić.

 Mnogo je i etno filmova tu snimljeno jer ovde ne treba posebnu scenografiju praviti. Ali, postoji ozbiljna opasnost da sve ostane samo puka scenografija.

"Ovi kameni zidovi ništa ne vrede ako nema vinogorja", ne krije crne slutnje Karamančić i ovako objašnjava celu situaciju:

"Istočna Srbija je crna tačka, mrlja na mapi, a pivnice su pred izumiranjem".

Prepreka za dolazak stranih investiticija su stroga pravila koja važe za restauraciju pošto su pimnice pod zaštitom države i za sve mora da se dobije dozvola Zavoda za zaštitu kulture. To je i sreća u nesreći, jer objekti nikada neće biti naruženi i uništeni...

Od 1982. godine pimnice su proglašene za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Srbiju. Pored toga, lokalno groblje i same pimnice su od avgusta 2010. godine kandidati za ulazak na listu UNESCO.

Ali nikako da na nju uđu.

Problem je infrastruktura - neuređeni putevi, mali kapaciteti vodovoda, nedostatak kanalizacije...

O samoj istoriji mesta Karamančić kaže da je duga i bogata...

U ovaj kraj su 1690. godine stigli Srbi iz takođe vinarskog kraja - Metohije, iz Orahovca i Velike Hoče.

Oni su se tu doselili za vreme velike seobe Srba pod Čarnojevićem, otkrili su podneblje pogodno za gajenje vinove loze.

A pre njih - smatra da je još u drugom veku Marko Aurelije, rimski imerator, doneo prvu lozu na ovo podneblje, a od tada su ljudi dolazili odlazili.

Srbi koji su se tu doselili počeli su da se bave vinogradarstvom i prvo su pravili selo u kom će živeti, a u sklopu domaćinstva i podrume. Onda su shvatili koje je blago na brdu iznad sela i odlučili da tu naprave posebno naselje za proizvodnju vina.

"Oni su se iselili na brdašce prvo zbog higijenskih razloga, a drugo zbog toga što su manipulativni troškovi bili mnogo manji", kaže Karamančić. Svaka kuća u selu dobila je svoj podrum u Rajcu (300 kuća - 300 podruma).

"U selima žive ljudi, a ovde samo živi vino, ovde nikad čovek nije živeo", ističe naš vodič Miroslav.

I tako je nastalo čuveno rajačko vinogorje koje zahvata tri sela - Rajac, Rogljevo i Smedovac.

To je plato, visoravan na nekih 200 - 220 metara nadmorske visine i zahvata 1.000 hektara.

Nekada je tu svaki pedalj bio pod čokotom vinove loze.

Nažalost, u ovom trenutku, ostalo je samo 10 odsto zasada, a 90 odsto je uništeno.

ZLATNO DOBA - KADA SE VINO PLAĆALO U NAPOLEONOVIM DUKATIMA

Davne 1864. godine bolest vinove loze filoksera napada i totalno uništava francuska vinogorja, pa Francuzi svojim emisarima dolaze i otkrivaju ovo vinogorje. Najsličnija vina onim u Burgundiji u to vreme bila su ova vina.

Zbog toga su Francuzi počeli da ga plaćaju u suvom zlatu - jedan čabar zapremine 50 litara plaćan je jednim zlatnikom sa likom Napoleona.

 To je trajalo sve do 1900. godine kada filoksera stiže u Srbiju i uništava i naša vinogorja.

U zlatno doba Rajačkih pimnica počinju da se grade palate, kuće varoškog tipa u selu i niču novi ogromni podrumi namenski za čuvanje vina.

Pimnice imaju atribute naseljenog mesta, trgove, ulice, čak su imale mesare i pekare.

U vreme berbe uvek je tri meseca radila pekara da bi nahranili taj svet. Svakog dana trebalo je nahraniti od 800 do 1.000 ljudi", priseća se Karamančić.

To je bila prva era blagostanja do 1900., pa onda ponovo do procvata mesta dolazi između dva svetska rata.

"Posle Drugog svetskog rata, sve je bilo bledunjavo. Zabranjivano je da se proizvode viškovi, vino se pravilo samo za ličnu upotrebu, a ostaci su davani lokalnim vinarskim kućama. Od 1970. godine opet počinje liberalizacija", kaže nam Miroslav.

Ipak, vinogorje se najgore srozalo 1992. i 1993. godine. Najveće tržište za ovo vinogorje bili su Slovenija i Hrvatska, a raspadom zemlje, to tržište je nestalo.

"Pored toga, 1993. godine, u vreme inflacije, za pet tona grožđa dobijala se gajba soka. To povredi sujetu vinara i tih godina su 95 odsto uništeni vinogradi, a kad nešto uništite teško je ponovo stvoriti. Paralelno stare sela, mladi odlaze", objašnjava Karamančić.

Od 360 kuća sada stotinak ima po dva člana i to starce, ostalo je sve prazno. Mladih ljudi nema više, po 20-tak 30, u svakom selu.

Da je Karamančićeva priča tačna potvrđuje nam jedan od retkih mlađih ljudi koji se još bavi proizvodnjom vina u Rajačkim pimnicama - Željko Tomić (40).

Željko je šesta generacija u porodici koja se bavi ovim poslom, a svemu ga je naučio deda, koji je bio mornar i vinar, i po kom će uskoro promeniti i prezime u Perić.

"Pravim desetak vrsta vina. Nekada smo imali 20.000 čokota, a sada imam nešto manje od hektara. Težak je to posao - nema "sutra ću". Sadimo vinograd, stavljamo kočeve, prskamo, kopamo, a on rodi posle treće godine. Vinograd traje od 25 - 30 godina, pa onda opet iznova", objašnjava nam Tomić.

Ovaj mladi čovek trenutno je na prekretnici i razmišlja da li da odustane od svega, pošto je sve teže opstati u poslu. Zna da vozi kamion i razmišlja o odlasku u inostrantvo da to radi.

Ako prevagne ljubav prema poslu predaka, i ostane u vinarstvu, plan mu je da vrati stare autohtone sorte grožđa - bagrinu, tamjaniku belu i crnu, začinjak, prokupac.

"Kaberne i game uvezli su 60-tih godina i ljudi su masovno počeli to da sade a zapostavljane naše sorte. Ove strane bile su otpornije na bolesti i isplatljivije. Cilj mi je da vratim naše grožđe. Imam i bazu tih sorti, samo mora da se kalemi", u zanosu priča Željko, ali se onda opet vraća u realnost.

"Teško je, jedini sam što je opstao ovde, moji drugari su svi otišli..."

JEDNA SASVIM DRUGAČIJA PRIČA - ŽENE SE NE PREDAJU!

Mnogo više životnog elana i nade u bolje sutra zatiče nas čim smo stigli u susedne Rogljevačke pivnice. Vidi se tu trud ljudskih ruku na svakom koraku, sve je šarenije, vedrije...

Za to su zaslužne dve žene - Barbara Radoslavljević i Gorica Jovanović koje su u samim pivnicama pokrenule posao - seoski turizam.

Već nekoliko godina one dočekuju goste, uglavnom strance sa svih strana sveta i nude im smeštaj u pivnicama, domaću hranu, dobro domaće vino i rakiju.

I one su ponosne na nasleđe svog kraja...

"Još 1833. knjaz Miloš Obrenović, je pošto smo jako blizu Bugarske, došao u naš kraj jer je jedan od komandira bio iz Rogljeva. Probao je vino i toliko se u njega zaljubio da je zakupio vinograde i proizodio vino koje se moglo piti na njegovom dvoru", otkriva nam mlada žena Barbara Radosavljević, koja živi u Negotinu, a preci su joj iz Rogljeva.

"I dan danas, u selu imamo francusku vinariju...", kažu nam domaćice u pivnicama i objašnjavaju da je Francuz u taj kraj došao još 2008. godine, da mu je žena iz Burgundije i da se i njeni roditelji bave vinogradarstvom.

Francuz, koji je zakupilio podrum Krajina vina u Rajcu, je stručnjak za kvalitet zemljišta za vinograde, a supruga je enolog, pa su se tako našli u poslu. Sada celokupnu proizvodnju izvoze za Francusku.

Oni i od porodice Jovanović otkupljuju deo grožđa, koje ima sertifikat ekološkog proizvoda.

Ipak, Jovanovići i Radosavljevići odlučili su da prošire ponudu i ne zaustave se na vinu...

Velike nade polažu u seoski turizam, a do sada su im gosti bili Belgijanci, Islanđani, Kinezi, Bugari...

Nude noćenja u konacima, degustracije, ručkove, i poslovne ručkove, organizuju seminare, a imaju i dva muzeja, sa neobičnim kolekcijama - od kostiju mamuta, šlemova iz rimskog doba i Drugog svetskog rata, jatagana, starih mašina...

Ipak, Goričini i Barbarini sirevi i kačvalji, sa belim likom i susamom, proja, gibanica, gulaš od divljači i sarmice od vinovog lišća, odnose pobedu u ovoj svojevrsnoj ponudi.

I cene su pristupačne - noćenje sa doručkom je 1.300 dinara, polupansion 1.500, a pun pansion 2.200. Ako dođu grupe - bude i jeftinije.

Pitamo da li se sve isplati i da li mogu od toga da žive.

Još uvek ne - i pored svog truda i rada, i Gorica i Barbara rade druge poslove u firmama, a na pivnice "trče" kad dođu gosti.

Da turisti dolaze svakog dana, mogle bi, kažu, samo time da se bave.

Ali, ko će da dođe kad u mestu nema uvek ni struje, putevi zimi nisu prohodni, turisti i kada stignu nemaju očišćen parking...

"Niko ne može da sleti ovde letećim tanjirima", buntovno kaže Barbara dok nas nudi đakonijama koje je zajedno sa Goricom spremila.

I tu je kraj još jedne naše priče o lepoj Srbiji, o uništenim selima i teškim mukama na kojima su, uglavnom stari ljudi koji su u njima ostali. Da li će se njihov vapaj konačno čuti? Da li će biseri srpske prirode, kulture i tradicije ikada ponovo zasijati? Dok svi zajedno čekamo odgovore, možda bude kasno...