O ravnopravnosti ili neravnopravnosti žena mogu se danonoćno voditi debate, ali sve one su jalove ako nema brojki. A kada se one argumentovano iznesu - pred očima vam neumitno proleću slike iz filmova jugoslovenskog "crnog talasa".

A žene se, govore podaci, teže zapošljavaju i u manjem broju nego muškarci iako, gledano kao grupa, imaju više obrazovanje nego muškarci.

I ovako, u više navrata su navele učesnice panela, manjkave brojke Republičkog zavoda za statistiku, kazuju da nema velike razlike u stopama u kategoriji "nezaposleni" kod muškaraca i žena, ali kada se pogledaju stope u "zaposleni", muškaraca ima čak 20 odsto više.

"Žene iz statusa 'nezaposleni' u velikom broju volšebno prelazi u status (radno) 'neaktivni'. Razlog je jednostavan - nema potrebnih servisa države koji bi omogućili da žena uopšte potraži posao i zaposli se", kaže Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centar za demokratiju.

Zašto je to tako govore i neki naizgled nevezani podaci. U Srbiji od ukupnog broja dece (znači od velikih gradova do planinskih zaselaka) uzrasta od 3 do 5,5 godina samo 36 odsto ima mogućnost da boravi u vrtiću. Prosek EU je 80 odsto.

A sa kim su ta deca, kad država nema uslova da brine prepodne o njima? Pa sa majkama, eventualno bakama, što je zaseban slučaj neplaćenog (kućnog) rada i neravnopravnosti žena. A čuvati dete, nečijeg iznemoglog oca ili majku, raditi kućne poslove i tražiti posao (ili ga obavljati) teško da je jednostavna operacija.

Kako praktično nema raširenog državnog servisa za brigu o starijima i hendikepiranima, na ženska pleća pada i briga o starim članovima porodice ili onima kojima bi trebalo da pomaže personalni asistent.

"A i kada se zaposle, žene su primorane da prihvate manje plate i lošije uslove rada, jer tako nam je još ustrojeno društvo. Od roze haljinica za male princeze i dečjih igrački kuhinjica dođe se do toga da žene nalaze posao u tekstilnim fabrikama, školama, vrtićima, centrima za socijalni rad. Ni u EU tu nije savršeno, i tamo je na računarskim i informacionim fakultetima tek svaka peta studentkinja", kaže Biljana Janjić iz udruženja građanki FemPlatz.

ROBOVI "ŽENSKIH" FABRIKA

Svi znamo stravične slike iz dokumentaraca o fabričkim "robovima" koji u Kini, Bangladešu, Indiji... rade za globalne kompanije koje imaju skupocene svetske brendove. Mislite li da u Srbiji ipak nije tako strašno?

Pravu crnotalasnu sliku zaposlene žene u tekstilnoj industriji u Srbiji dala je Bojana Tamindžija, predstavnica Clean Clothes Campaign u zemlji. Ova globalna kampanja prati procese proizvodnje globalnih kompanija, i rezultati se, nažalost, ne razlikuju od "svetskih".

"S početka nisam želela da prihvatim da uopšte postoje 'svet šops' (sweat shops, radionice znoja) u Srbiji. A postoje, i u srpskim garažama desetine žena rade za sitniš za svetske brendove", kaže Tamindžija.

To jeste rad "na crno", ali ni u formalnom sektoru tekstila i obuće nije mnogo bolje.

"I tamo se radi na minimalac, čak i ispod toga, vikendom, sa zaključanim toaletima koji 'rade' samo za vreme pauze ili po posebnoj dozvoli... Nije slučajno što se proizvodnja iz nekog Bangladeša sada seli na istok Evrope. Zašto i ne bi kada su kod nas plate male a država da subvenciju dve do 10.000 evra po čoveku čime mu je u startu plaćena bruto plata za tri godine", opisuje stanje Tamindžija.

Kako je uopšte moguće da većina od 100.000 radnika u srpskoj tekstilnoj industriji (gde žene čine 80 odsto), u kojoj su ipak veliki igrači stranci, radi za minimalac, ili čak manje?

"Pa 'na papiru' je sve u redu, jer kod nas nije fiksni mesečni minimalac već se računa po radnom satu. A onda se prave malverzacije sa brojem odrađenih sati. Onda može, kao što smo videli u istraživanju iz 2017. da je garantovani minimalac 25.000 dinara (sada je 27.000) a da radnik dobije 18.000", kaže Taminžija.

Maltretiranje tih žena je veliko, od pomenutog "kontrolisanog" odlaska u toalet, preko obraćanja nadređenih po broju a ne imenu (drastična dehumanizacija), neplaćanja prekovremenog rada...

Tamo godišnji odmor može da bude "u minusu", jer od njega se odbijaju dani kada fabrika nema posla, ili se u njega ubrajaju i neradni dani državnih praznika.

Drastični su, ali ne i malobrojni, slučajevi padanja u nesvest zbog intenzivnog rada bez pauze. Ali to nije najgore, jer događaju se i stvari "za zatvor".

"U jednoj fabrici naišli smo na slučaj da su radnice morale da kupe od svojih para aparat za merenje krvnog pritiska i tablete za njegovo podizanje. Zatim su, kada im se sloši od posla, same merile pritisak i tabletama ga regulisale da bi mogle da nastave da rade", kaže Tamindžija.

Inspekcija rada, manje više, radi svoj posao ali njih je 280 na celu zemlju, plaćeni su 45.000 dinara, i njihove prijave često završe "zaturene" u fiokama tužilaštava.

I na kraju ove mračne priče, bizaran podatak kako se završi radni vek ovih "ravnopravnih" žena? Pa tako što - umru ranije od njihovih malo više ravnopravnih kolega.

"Prema podacima o dužini životnog veka u Srbiji, iz 2017 godine, žene kao i u većini civilizovanih zemalja generalno duže žive od muškaraca. Ali samo generalno. Kada pobliže pogledamo statističku grupu žena koje su su umrle kao penzionerke, one su živele za godinu kraće od kolega muškaraca. A ako gledamo još detaljnije, samo grupu samozaposlenih žena, one žive u proseku 68 godina, čak devet manje nego samozaposleni muškarci", kaže Sarita Bradaš.

I na kraju famozno "političko osnaživanje žena". Srbija je uspela, hvalimo se time na sva usta, da postigne da ima 30 odsto žena u parlamentu. Čak i u Vladi Srbije na čelu je premijerka a ima znatan broj ministarki i zamenica/pomoćnica ministara.

Sagovornice panela ne smatraju da je to znak veće političke moći žena. Da je tako, kaže Sarita Bradaš, te "moćne žene" bi učinile nešto za prava žena i na drugim planovima - borbi protiv porodičnog nasilja, ekonomskim pravima, uslovima života žena na selu...

EVO zašto propada selo: MUKE jedne seljanke

ANKETA:

Da li su žene na radnom mestu diskriminisane u odnosu na muškarce?