Učiteljica decu kažnjava forama iz "Simpsonovih", a “pravi” odlikaše

Otkrila nam je kako je uspela da stvori nov metod držanja nastave, ali i da njeno odeljenje zablista i po uspehu i ponašanju u ovoj školi...

OD ANIMATORKE U TURSKOJ DO UČITELJSKE KATEDRE

Angelina nije odabrala posao, već posao nju i to sasvim slučajno pošto je po završetku gimnazije odlučila da skupi dovoljno novca da kupi auto. Otišla je da radi kao dečiji animator u jednom od hotela u Turskoj i tu je počelo sve:

"Tamo sam, u radu sa decom otkrila da ja mogu na dva jezika da govorim i organizujem internacionalnu grupu - pokretom, mimikom, loptom. Tu je bio i bazen i problem njihove bezbednosti - što je za mene bila velika odgovornost. Ali, snašla sam se. Turčin je odmah prepoznao talenat, kao najmlađa od svih animatora, sa 19 godina postala sam šef mini-kluba", priseća se Angelina prvih kontakata s decom.

Taj prvi posao, od kog je, priznaje, dobro zaradila jer je za svaku pohvalu roditelja dobijala bonus na platu, odredio je njen dalji put i odluku da po povratku u zemlju upiše Učiteljski fakultet.

Na fakultetu je, kaže, za predavače imala stručnjake kojima se divila i zahvaljujući njima se dodatno zaljubila u profesiju.

Po završetku studija počinje da radi, ali tu su joj se odmah "raspršile iluzije". Čim je ušla u učionicu videla je da ništa nije onako kako je, puna entuzijazma, zamišljala. Bilo je tu i puno birokratije, ali i problema vezanih za status.

Diplomirala je 2010. godine, a kao prva zamena u školi počela je da radi 2011. godine. Do danas je radno angažovana bila u osam škola, negde sedam dana, negde mesec dana, negde dve godine. I dalje nije primljena za stalno, ali je već pet godina na istom mestu, u OŠ Danilo Kiš, u naselju Stepa Stepanović.

Iz škole u školu, u radu sa različitim generacijama đaka u raznim delovima Beograda, Angelina je delić po delić sklapala mozaik svog novog metoda rada kojim je postigla izvanredne rezulate.

MOŽE ŠALA I ZABAVA, ALI SA DECOM NIKADA "ORTAK"

Već na prvom poslu, na zameni u OŠ "Branko Radičević" na Novom Beogradu naučila je važnu lekciju - da učitelj sa decom ne sme da bude "ortak", već da mora da ima autoritet.

"Bili su četvrti razred, ja tek izašla sa fakuteta, nisam imala autoritet i deca su to odmah primetila i zloupotrebila. Da bih opravdala simpatije dece, koja su me doživljavala kao ortaka, vodila sam ih na Savski kej - ko prvi završi matematiku i dobro uradi može da igra fudbal, držala sam i nastavu u prirodi...A onda, kada se vratimo u učionicu, deca su bila jako bučna. Neki su govorili roditeljima i da su se u mene i zaljubili. Dosta čudnih situacija je tu bilo", seća se Angelina dana kada je okrenula "drugi list".

"Dosta toga sam naučila za sledeću školu - da više neću da budem ortak, da hoću da se šalim i da sve uradim da im bude interesantno, ali ne po cenu da ne poštuju školu, mene, moj rad".

Od tada je postavila jasna pravila - disciplina mora da postoji, i kazne moraju da postoje, ali sve što Angelina radi nema veze sa školom na koju ste navikli...

PO ČEMU SE NJENA METODA RAZLIKUJE OD DRUGIH

Lekcije nisu lekcije koje se bubaju iz knjiga, ne sedi se na časovima i "zeva kroz prozor", kad god je moguće deca izlaze napolje, rade se eksperimenti u prirodi i školi, vršnjačko nasilje se suzbija u korenu, i roditelji i deca se ponekad ljute - bude i suza, ali više smeha i svi na kraju budu zadovoljni.

Angelina "dosadne časove" zamenjuje igrom kroz koju se uči - organizuje potrage za blagom, vodi decu u parkove i šume, prikazuje im filmove o temama koje se obrađuju, fizičko je za nju jedan od najbitnijih predmeta...

"Matematika je idealna za prvi razred - igramo igru zakopano blago. Oni se tokom potrage mnogo lepo igraju po dvorištu - i uče - levo desno, napred nazad... U kasnijim razredima kada dođu nastavni listovi i teži zadaci, jednačine, na primer (a ne mogu ništa u prirodi sa X da radim), opet ih izvedem napolje. Sedimo u prijatnom okruženju, udišu vazduh i završe zadatke mnogo ranije nego kad su u učionici. Nagrada za one koji sve urade tačno je da mogu da se ostatak časa igraju", objašnjava naša sagovornica.

I osobine zemljišta i uticaj podloge na brzinu kretanja, "Angelinina deca" nisu bubala iz udžbenika.

Odvela ih je napolje, poneli su loptu. Pa su tako naučili ako loptu šutnu po travi, ako je šutnu po betonu i ako puste neki objekat niz vodu - kako to utiče na brzinu kretanja.

"Na tom testu iz Prirode i društva svi su imali petice - to je jedini način - da kroz iskustvo percipiraju i nauče".

Jednom je sa decom otišla i na projektnu nastavu u Banjičku šumu, gde su brali šumske jagode i cveće i imali bazar. Svako dete ponelo je od kuće novčanice od dinar, dva, pet, deset i dvadeset i to što su nabrali su međusobno prodavali i vraćali kusur.

Tako su na interesantan način obrađene lekcije iz matematike - Novac, Svet oko nas – Šuma, Ugrožene biljne i životinjske vrste, Srpski jezik - govorna vežba o Bajfordu, Fizičko i zdravstveno vaspitanje - elementarne igre.

Kada su deca 4. rezreda učila sunčev sistem, Angelinu nije mrzelo da iskompilira snimke NASA o sunčevom sistemu i da im ih na školskom projektoru pokaže.

"Oni to Sunce zaboraviti u životu neće, ili kako grmi ili gde je na Planeti dan a gde noć. Kakva knjiga, one su prevaziđene", kaže Angelina.

KAKO SU DECA UPOZNALA DOMARA SVETU I IZBEGLA "BUBANJE"

Zaključila je, iskustvom, i da je raspored časova nekada problem.

"Po rasporedu uglavnom su matematika i srpski prvi časovi. Mi dođemo u osam ujutru zimi, u planu je veoma bitna nastavna jedinica iz matematike. Ima lekcija gde je jako bitna pažnja, jer ako ih ne nauče sada - u sledećem razredu neće imati neophodno predznanje. Merne jedinice su im strašno teške - kada je kub i kvadrat u pitanju i to baš padne prvi čas nekog zimskog jutra...

Oni spavaju, ja spavam, nema tu radne atmosfere, ja onda to okrenem i prvi čas bude fizičko. Nemam legitimno pravo da promenim redosled časova, raspored mora da se zna, ali ja sam se uvek po dečijem raspoloženju vodila. Prvi časovi su zato nekada bili fizičko, muzičko, i tu se deca brzo razbude. Pevamo pesmice, igramo vruće krompiriće - tu se dodajemo nečim, oni su raspoloženi...A drugi čas kreće matematika", objašnjava učiteljica.

Otkriva i šta je ključ njenog uspeha:

"Mnogo je bitno imati sluha za decu i njih pratiti. To je ključ uspeha za bilo koji metod koji se koristi - nama se čini da je sve to lepo i inovativno - ali nije svaka grupa za to - grupe su potpuno različite, drugačija su interesovanja đaka i nekada baš možete da 'profulate'. Jedino što pali u svakoj grupi je - idemo napolje".

Angelina se bori i sa nelogičnostima koje se provlače kroz gradivo u nižim razredima Osnovne škole.

Tako deca iz predmeta Svet oko nas, pre nego što nauče da pišu i čitaju imaju naslov "Škola", a do tada su naučili samo slovo A.

"Tu je metodički objašnjeno da bi oni trebalo da preslikavaju slova, a to je najveći problem - kada nauče pogrešno, nažvrljaju 'škola' i tako zapamte Š - to mi uopšte nije u interesu. I dalje se u istom udžbeniku traži - nacrtaj školu, nacrtaj mamu, nacrtaj tatu, sve te lekcije iz Sveta oko nas su - nacrtaj nešto. I to je nekad opravdano - deca vole da crtaju, a nekad potpuno nefunkcionalno", kaže Angelina Mirković i dodaje:

"Ja sam im jednom u toj svojoj nemoći da bilo šta pametno uradim rekla: 'Ustanite. Taman da naučimo šta je red, dvoje po dvoje i kako se krećemo po hodnicima...' Izlazimo ispred učionice i ja im govorim, ovo je učionica u kojoj radi nastavnica Daliborka i ako se ja negde zadržim,nisam tu, potražićete Daliborku.

Prođemo hodnik, prizemlje, pa pređemo na prvi sprat, tu su stariji trećaci, četvrtaci, pa na drugom spratu biblioteka i lekarska soba, pa hajmo da siđemo u podrum da vidimo ko radi dole.

Pa upoznamo domara, Svetu, i tako ih ja upoznam sa zaposlenima škole i zvoni za kraj časa. To je jedina generacija, to su sad šestaci koji su svih ovih godina pozdravljali ljude jer oni znaju ko je Daliborka, oni znaju da je Sveta domar... Sve je tako spontano. Što bih ja njima - 'crtaj, piši' kad ne znaju ni lepo da crtaju, ni da pišu", kaže Angelina i dodaje:

"To nije ne znam kakav bauk već novina, a prosvetni radnici se boje novina".

I kao iz "topa" dodaje nove ideje koje je upravo smislila:

"Možemo i muzičko da uključimo pa da pevamo: Au, što je škola zgodna ispred škole. Pa da napravimo mapu škole, ja mogu da razvijam taj čas na sve druge predmete".

KAZNA JE NEOPHODNA - ALI KAKVA?

Dodaje da i ona sama mnoge stvari u školi nije naučila, da ih je učila kasnije kada su joj zatrebale.

"To je to reproduktivno znanje, a u našem obrazovanju vam samo 'guraju u glavu' i to sve brzo izvetri jer ga nigde ne koristite".

Kaže i da je uvela važno pravilo - "ne trči se hodnikom, hodnikom se hoda, zato se i zove hodnik, a ne trčnik".

"Moja metoda je jedinstvena i čujem kritike - kako smeš da pustiš decu da se ne povrede? Smeš da ih pustiš jer ih naučiš da se hodnikom hoda, vodiš ih napolje ako imaju zadatak i fokusirani su. A kazne slede svaki put kad me ne slušaju. Kazne su 'fore' iz Homer Simpsona - kad znaju da pišu, na primer, moraju 50-150 (za uporne) puta da napišu rečenicu 'Ne trčim da ne ugrožavam svoju bezbednost'. Oni koji još ne znaju da pišu, crtali su isto toliko puta crtež zabranjeno trčanje. Ključno je da roditelj svaki taj crtež potpiše", objašnjava Angelina.

Decu je, kaže, sramota kad donose potpisane kazne.

"I nema tu sad ćoška ili neke druge kazne...Moraš da primeniš neku sankciju jer deci ne vredi pričati. Mi im kažemo: 'Razbićeš glavu i ići ćeš u bolnicu', ali, ne vredi. Ali ovako nešto - da mu oduzmemo od slobodnog vremena kod kuće da pišu sto rečenica, što je potpuno glupa radnja - to pali", objašnjava učiteljica.

Nasilje, sa druge strane, kažnjava mnogo ozbiljnije, i uopšte ga ne toleriše.

"Na vršnjačkom nasilju ne radi se dovoljno i zataškava se jer uvek postoji priča 'Moje dete ne bi to uradilo', ali jako je bitno da se odmah uključe roditelji. Ja ne čekam tri opomene - nego čim iskazuje nisilje zovem roditelje i kažem - on udara nekog u lice, da li ga vi udarate u lice? Roditeljima je jako ružno da to čuju", objašnjava Angelina.

I samom detetu koje pokazuje nasilje kaže da će prvo pitati roditelje da li mu to rade kod kuće.

"Tu deca već zaplaču. Dakle, morate javno, morate pred svima i morate u saradnji sa roditeljima, moraju svi ozbiljno da shvate nasilje", ističe učiteljica.

Kaže i da ako do tuče dođe, suoči dve strane i jako brzo se dođe do istine. "Uvek ima svedoka, njih 20 i brzo se dođe do istine".

Ipak, Angelina nikada do sada nije primenila kaznu koja je popularna kod dela njenih kolega, ali i roditelja - nikada ne zabranjuje fizičko ili bavljenje sportom.

"A oni, jadni sve gojazniji, krive kičme svima. Koliko smo lepa i zdrava nacija bili, a sad je sve više tih problema i to nikad ranije nije bila kazna".

I tu ukazuje na još jedan problem koji prave roditelji...

POBUNA RODITELJA PROTIV TRULE KOBILE

Roditelji nesvesno prave deci medveđu uslugu jer su deca prezaštićena.

Angelina se seća problema sa roditeljima, čak i peticija koje su pisali da se u školi ne igraju igre "Arjačkinje-barjačkinje" ili "Trule kobile", da se deca ne bi povredila.

"Sve one igre koje su nas razvile kao sportsku naciju sada ne smete da igrate zbog peticija roditelja. Kozlić se preskače u četvrtom razredu i pustimo ih samo da naskaču jer nisu dovoljno razgibani, pa nek u petom nastavnici vide šta će. Sada deca ne mogu da preskoče kozlić, a 'Trule kobile' su se nekad igrale i u predškolskom uzrastu", objašnjava Angelina.

"Mač sa dve oštrice je saradnja sa roditeljima", ocenjuje, ali dodaje da roditelji imaju i pravih primedbi i često pogode pravo u metu.

"Pitaju za rad koji nije doveo do rezultata na testu i pitaju ako oni puno rade sa decom šta će im onda škola.I nećemo da plaćamo privatne časove matematike, šta će nam onda nastavnici? To su prava pitanja", kaže Angelina.

I ja pitam zašto je to tako?

"Zato što troje gleda u vas, a 28 kroz prozor. I nije u pitanju gradivo, ono je isto kao naše kada smo bili mali.Najgore mi je kad kažu: 'Jao današnja škola!' Nije ljudi to problem, nego nešto drugo. Moja mama nikada u životu nije videla moju školsku torbu, a kamoli da vidi sveske i šta ja radim. Četiri puta godišnje joj je bila obaveza da dođe na roditeljski, nije posećivala 'otvorena vrata'. Ja sam bila ta koja mora da sluša u školi i da zna da uradi domaći. Mama može da bude pozvana u školu, a ja ako nisam dobra - za to dobijem batine", objašnjava Angelina.

A zašto danas gledaju kroz prozor, pitam još jednom.

"Jer su im dosadna predavanja...Moj rad me zbog toga više na naučnoj osnovi zanima. Smatram da bi učitelji morali da imaju novi obavezan predmet posvećen tome. Jer, da se razumemo, svi učitelji znaju matematiku i srpski, ali metodiku ne znamo svi. Kako preneti znanje, imati osećaj da zadržiš pažnju, budeš lider, da se deca ugledaju na tebe...To nemamo svi i ne možemo ni da imamo. Zato smatram da je veoma bitan seminar koji smo organizovali ‘Učimo kroz igru poštujući različitosti’. Nije dovoljno završiti fakultet i dobiti diplomu, već da te svi zaintersovano slušaju. To je ta igra, morate da ih animirate...", zaključuje Angelina.