Primeri starog srpskog pravosuđa: Surovost, brutalnost... i efikasnost

U prvoj polovini 19. veka Kneževina Srbija, nakon oslobođenja od turske vlasti, pod gvozdenom rukom Miloša Obrenovića polako počinje da primenjuje krivično pravo. Iz tog perioda potiču i prvi pisani tragovi sudskih postupaka koji su presuđivani aktom Knjaževe kancelarije.

Ubistvo žene

Sofronije Smiljanić iz Markove Crkve nahije Valjeveke, sekirom ubije i utopi u reci Toplici svoju ženu Petriju iz mržnje, jer se po selu govorilo da se podala aščiji u manastiru Bogovađi, iste noći po venčanju. Narodni je Sud 16. jula 1829. godine presudio "da se ubijca iz pušaka ubije i njegov trup da bude na točku kraj druma dve nedelje dana za ugled drugima, a zatim da se zakopa". Ali je Knjaževskim pomilovanjem presuda preinačena, da se osuđenik otpravi u Poreč na privremenu robiju.

Ubistvo muža

Jana, žena Marka Buđevca iz Gorevnice od 16. godina, bludnica i kopiljača, otruje dvadesetogodišnjeg muža kolačićem sičanom zamešenim, od čega je povraćao, i bolujući sedam nedelja umro u velikim mukama i raspadanju. Presuda Narodnog Suda od 12. juna 1829. godine je "da se otrovnica Jana sekirom u glavu ubije, i kod sela Gorevice za ugled pročima na kolo postavi, na kojem i da prebudne do soveršenog razpadenija". Knjaz odobrio presudu.

Po presudi Narodnog Suda od 14. avgusta 1830. godine istovetnom je kaznom umorena i dvadesetogodišnja Milica, koja je ubila svog muža Matiju Matijevića iz Štavice nahije Rudničke iz osvete, što ju je prilično izbio zbog praseta, koje je po kući tumaralo i činilo štetu.

Ubistvo bračnog deteta

Peka Anđelija menjala muževe. Sa srednjim mužem Avramom iz Skupljena rodi dete, pa ga napusti, a kad je Avram nađe ona ubije dete. Rešenje Knjaževske Kancelarije od 15. avgusta 1822. godine glasi: "Za ovakovo prestuplenije njeno da se preda mužu svom Avramu, i ostavi se sasvim na njegovu volju - ako joj on život oprosti, biće oproščena; ako li ne, neka je ubije na onom mjestu, gdi je ona dijete ubila".

Zaštita braka

Zbog ženine slepoće, "visočajšim rješenijem" odobreno mužu da se oženi drugom, pod naredbom da i prvu drži u kući i nagleda je i odeva, "ali da je se ne dotiče". Muž prekorači zabranu, i slepica zatrudni. Po mnjenju Suda muž zaslužuje kaznu, koja zavisi od toga, da li se zarodio sa drugom ženom, i da li ona protestira. U tom je smislu naređeno dosleđenje (akat Narodnog Suda od 17. decembra 1828. godine).

Rodoskrvljenje i ubistvo vanbračnog deteta

Pavle i Marija iz Šabačkog Prnjavora rođoni brat i sestra, osuđeni su za ovakvu krivicu na smrt, koju zaslužuju "po cerkovnim i graždanskim zakonima", s tim da se ostavi prisutnom narodu "da ih oni pobiju smertiju, koju oni sami proizvole". (Akat Knjaževske Kancelarije od 28. maja 1820. godine)

Ubistvo vanbračnog deteta

Pauna, kći Milana Slavkovića iz Hrtiju nahije Požeške, u preljubi sa Radovanom Slavkovićem iz istog sela, rodi žensko dete i udavi ga "za ukriti svoju sramotu". Presudom Narodnog Suda od 13. marta 1828. godine osuđena je Pauna na 50 kamdžija, a Radovan pored izdržanog zatvora, mesto telesne kazne, da plati 100 groša u Narodnu Kasu.

Kažnjena je istom kaznom i Marija, kći Mihaila Popovića iz Sankovića, i devojka Stanojka, čiji ljubaznik ostaće bez kazne, ako obeća uzeti je, a u protivnom slučaju da mu se udari 50 štapa "što je devojku prevario i obeščestio (presuda od 7. aprila 1828. godine).

Blud

Knjaževom naredbom od 18. juna 1822. godine preporučeno Gospodaru Jevremu da udari po 50 batina svima onima koji su imali preljubu sa ženom nekog Ilije, i da dete izdržavaju; da ženi udari onoliko kamdžija "koliko vidi da je prilično sprama tjela njena"; a i muža Iliju da kazni sa 25 batina "za kaznu što nije dobro motrio na ženu, i da opet primi ženu k sebi".

Protivprirodni blud

Presudom knezova kancelarije Narodne Srpske od 6. novembra 1822. osuđen je na kaznu vešanja Johan Horvat iz Cesarije, za protivprirodnu blud nad petogodišnjem detetom "da se gdi na strani nedaleko od puta, blizu sela Vrela obesi, i na konopcu otrune". Knjaževskim rešenjem od 15. novembra iste godine odobrena je presuda "s tim da se Jovan ne umori brzo, no na mukama da umre".

Ubistvo u ludilu

Aktom Knjaževske Kancelarije od 7. marta 1829. godine javljeno je knezu Koci Markoviću, da je oproštena smrtna kazna Jovanu Milosavljeviću iz Tumana, koji je ubio na putu Radojka Marinkovića iz Ušća, bez ikakva uzroka; jer je ispitima kod vlasti dokazano da je on "sumasišavši čovek". Preporučeno je knezu "da ga tako nebrijana odvede k familiji pogibšega Radojka i postara se pomiriti ga sa njima; i pošto ga pomiri, da ga obrije i pošlje njegovoj kući".

U 1836. godini, Milosav Božić iz Majura Šabačkog "u besomučiju" zakolje svoju trudnu ženu. Sud je presudio "da se Milosav, u koji god manastir na pokajanije pošlje, i onde pod nadziranijem do njegovog izcjelenija derži". Knjaz odobrio presudu (akat Knjaževske Kancelarije br 13. maja 1836. godine)

Ubistvo u afektu

Mihailo Čorla iz Starog Trstenika nahije Požeške vrskao. Seljani ga često zadirkivahu, izgovarajući "vr", "vr"; i ne prestajahu sa šalom ni posle njegovo ozbiljne pretnje, da će potsmevača ubiti iz puške. Jednog dana stane ga dirati neki Stanimir iz sela Odžaka, neznajući za njegovu pretnju; i on ga zbog toga udari šakom po vratu. Stanimir mu vrati udarac kosom po glavi, što Mihaila naljuti te mu skreše pištolj u prsi, i ubije ga. Pre 25. godina ubio starijeg brata, u sumnji da živi sa njogovom ženom, što nije dokazano. Presuda od 12. septembra 1828. godine: "Smatrajući dakle Sud Narodni ovo bogomersko nad Stanimirom proizvedeno samovoljno ubijstvo, i razsuždavajući o onom, da ne samo što je pređe 25. godina, za samo jedno golo podozrenije brata svog batinom kao skota ubio; no i sadašnjeg ubijstva izbeći mogao je, koje nehotjevši učiniti no uzvjerobrazivši se, nemisleći na nakazanije koje ga po slovu Evangelske istine postići mora "ašče ubiješi ubijen budeši", Stanimira ubiti pakusio se jest, rješava: da se Mihailo Čorla iz pušaka ubije, a potom o konopcu objesi, gde trup njegov bliz druma na ugled narodu za sedam dana da visi; a potom da se skine i na istom mjestu, gdi je povješen bio, da se zakopa".

Zlostavljanje sa smrtnim ishodom

Milan Tompć iz Bogosavaca nahije Šabačke, od 20. godina, jedne noći pri leganju u postelju izudara svoju ženu Vidu "leskovim ajdamakom", da se od boja razbolela i umrla treće nedelje. Po svedodžbi kućana i suseda Vida je bila neradnica i u svačemu nevešta, a i pod sobom je mokrila i poganila na bračnoj postolji. Presuda od 29. januara 1829. godine: "Smatrajući dakle Sud Narodni važnost prestuplenija Milanovog, i razsuždavajući o onom, nalazi ga kriva u tom, što on znajući pri svojoj ženi onakovi glavni uzrok, nije javio vlasti i poiskavao bračni sojuz sa njom razvesti, a ne onakovim bojem kazniti ju; i čto ione u bijeniju umjerenost nije nabljudavao. Ništa manje, smatrajući Sud Narodni na mlada ljeta njegova, i na to: što po dokazatelstvu njegovom on nije sa namjerenijem tim ženu svoju tukao da ju ubije, no samo za usovjetovati je učinio jest, rješava: da Milan Tomić prebude u okovu šest meseci, a potom da se kazni sa 50 štapa po tijelu, a po pretrpleniju kazni kući svojoj odpusti".