[OMILJENI srpski knez]: REFORMATOR kome su radili o glavi i ubili ga

Danas omiljeni srpski knez, a u svoje vreme ne tako voljen prosvećeni apsolutista, uprkos tome što je bio reformator i donosilac renesanse, Mihailo M. Obrenović III ubijen je u Košutnjaku 29. maja 1868. (po novom kalendaru 10. juna) kada se izvezao u šetnju sa Katarinom i Ankom Konstantinović i Tomanijom Obrenović.

Ubijen je 1868. godine, kao žrtva privatne zavere čije prave okolnosti nikada nisu razjašnjene. 

Knez Mihailo je uložio veliki trud uspostavljajući institucije kulture, prosvete i nauke. Od ključnog značaja za srpsko prosvetiteljstvo bila je njegova nesebična podrška Vuku Karadžiću, Đuri Daničiću, Branku Radičeviću...Mihailo je jedan od prvih velikih reformatora one male Srbije i čovek koji je u to vreme shvatio gde se Srbija nalazi, onakva kakva je bila posle 500 godina otomanske vladavine, koji je Srbiju okrenuo na pravu stranu i pokušao da je osavremeni ali koji nije bio shvaćen od svog naroda.

UBISTVO

Da li je u pitanju politička osveta ili neslaganje sa ljubavnim životom Mihaila Obrenovića i skoro 150 godina kasnije ostaje nerazjašnjeno. 

Ubistvo kneza Mihaila je u kolektivnom istorijskom sećanju predstavljeno kao prelomni trenutak i veliki gubitak na putu ka realizaciji nacionalnih ciljeva epohe i konstruisanja stabilnog društva i države u Srbiji. Naš najveći politički autoritet tog doba, llija Garašanin, svedoči da je ubistvom u Košutnjaku ugašena nada za kvalitetnu političku strategiju Srbije, umanjeni potencijali za dobar razvoj, a zemlja značajno unazađena.

Šta se zapravo dešavalo iza ovog atentata pokušaćemo da objasnimo kroz sedmoro aktera događaja.

Zaverenici, braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić ubili su kneza i njegovu sestru Anku, kod su Katarina Konstantinović i Svetozar Garašanin, Mihailov ađutant, ranjeni. Knez je sahranjen u beogradskoj Sabornoj crkvi, a ubice osuđene na smrtnu kaznu.

1. LJUBOMIR RADOVANOVIĆ

Ugledni advokat i francuski đak, Ljubomir Radovanović bio je vođa Kluba liberala u Valjevu koji su se zalagali za uklanjanje kneza Mihaila sa prestola i za uspostavljanje republike. Zbog sumnje da je učestvovao u pravljenju lažnih isprava u Tamnavi, u aferi poznatoj pod imenom Ubski kaiš osuđen je 1865. na 11 godine robije. Posle presude Apelacionog i zatim Kasacionog suda osuđen je na sedam godina zatvora.

Njegova braća, među kojima je Pavle bio i dva puta kandidat za narodnog poslanika, žalila su se na tu presudu smatrajući da nanosi ogromnu štetu njima kao porodici. Knez Mihailo je odbio da Ljubomir bude oslobođen, a šuška se da je to verovatno učinio zato što su Radovanovići rodbinski povezani sa Nenadovićima, porodicom iz koje dolazi kneginja Persida Karađorđević.

Ljubomirova braća kao i on osuđeni su na smrt 27. jula 1868. godine i sutradan je kazna izvršena na Karaburmi, tada periferiji Beograda.  

2. KOSTA RADOVANOVIĆ

Nakon što im je advokat Pavle Radovanović nabavio oružje, braća Đorđe i Kosta Radovanović, zajedno sa Lazarom Marićem (bivši predsednik beogradskog okružnog suda) i Stanojem Rogićem (bivši trgovac) ostvarili su svoje pretnje da će ubiti kneza Mihaila 29. maja (po novom kalendaru 10. juna) 1868. godine. Obrenović nije želeo da diskutuje o govorkanjima da se protiv njega sprema zavera, smatrajući da bez obzira na međusobne razmirice nema tog čoveka koji bi podigao ruku na njega. Nije bio u pravu.

Interesantan je podatak da su atentatori u Košutnjaku sačekali kneza obučeni u svečana crna odela sa crnim cilindrima na glavama. Bili su svesni dva moguća ishoda, a ta njihova odeća govori u prilog činjenici da se verovatno spremao prevrat, u kojem će biti zauzet ministarstvo unutrašnjih i spoljnih poslova.

Prvi je pred kneza izleteo i zapucao Kosta Radovanović, što je kasnije na suđenju i priznao svedočeći da su poslednje Mihailove reči bile: "Dakle, istina je" i to na francuskom jeziku. 

3. TOMANIJA OBRENOVIĆ

Tomanija je kćerka znamenitog vojvode iz Prvog srpskog ustanka Ante Bogićevića i supruga gospodara Jevrema Obrenovića, najmlađeg i najobrazovanijeg brata kneza Miloša. Posle smrti supruga (1856) i devera Miloša (1860) Tomanija je postala najstariji član porodice Obrenović i neko oko koga su se plele razne intrige. Bila je veoma vlastoljubiva žena iz senke i pouzdani istorijski podaci tvrde da je tražila od Mihaila da joj obeća da će njen unuk, odnosno mladi Milan, biti prvi u redu za nasleđivanje prestola, u slučaju da on nema dece. Mihailo je imao vanbračnog sina sa Marijom Berghaus - Velimira Teodorovića i neuspeli brak sa mađarskom groficom Julijom Hunjadi, a Tomanija je naumila da unuku Katarinu uda za sinovca.

Tomanija je sa Ankom i Katarinom tog popodneva bila u šetnji sa Mihailom, jedina je izbegla metak i prva javila vest o atentatu. 

4. ANKA OBRENOVIĆ

Treću ćerku Jevrema i Tomanije Obrenović smatraju za najprosvećeniju ženu Balkana u 19. veku, ali istovremeno i za fatalnu grešnicu. Ne samo da se ubrzo po iznenadnoj smrti muža okrenula udovcu svoje starije sestre Simke i iz romanse sa njim rodila devojčicu, već je nameravala da ćerku uda za svog brata od strica, kneza Mihaila.

Tokom kobne šetnje u Košutnjaku, kada su se pojavili atentatori na Mihaila Obrenovića, Anka je skočila ispred kneza i svojim telom pokušala da ga odbrani, međutim jedan metak joj je ušao kroz slepoočnicu i izašao na drugi obraz, a drugi joj se zario u grudi. Bilo joj je tada 47 godina i umrla kao najomraženija među Obrenovićima.

5. KATARINA KONSTANTINOVIĆ

Katarina je jedna od četvoro dece Anke Obrenović i temišvarskog finansijskog magnata Aleksandra Konstantinovića, koju su mama i baba želele po svaku cenu da udaju za kneza Mihaila.

Četrdesetdvogodišnji knez planirao je brak sa maloletnom unukom svoga strica Jevrema, što je postalo političko pitanje prvog reda, dok je mitropolit Mihailo novi knežev potencijalni brak nazvao "bezbožnim i nečuvenim delom". Pojedini su i ovu zabranjenu ljubav isticali kao motiv za atentat.

Navodno se poslovično hladni knez Mihailo i zaljubio u Katarinu i verili su se tri dana pre nego što je ubijen u Košutnjaku. Kristina je tom prilikom ranjena, a svega pet meseci nakon nemilog događaja baba Tomanija ju je udala za Milivoja Petrovića Blaznavca, tada prvog namesnika maloletnom knezu Milanu. Nakon pet godina Blaznavac, koji se izdavao za vanbračnog sina raskalašnog kneza Miloša (Jevremovog sina), je umro, a Kristina se udala za svog ujaka Mihaila Bogićevića, sa kojim je bila u istom stepenu srodstva kao i sa Mihalom Obrenovićem.

6. ILIJA GARAŠANIN

Predsednik vlade i ministar spoljnih poslova Ilija Garašanin bio je jedan od najvatrenijih protivnika ženidbe Mihaila Obrenovića rođakom u bliskom krvnom srodstvu i smatrao je da je sve to "bruka i nesreća koja se ne da podneti", zbog čega je podneo ostavku godinu dana pre atentata. Zahvaljujući Garašaninovoj pribranosti sprečen je prevrat, a zaverenici su uhapšeni iste večeri i suđeno im je po kratkom postupku, nakon čega su 28. jula 1868. streljani. Pukom slučajnošću Garašanin se tog popodneva kada je ubijen knez takođe našao na Topčideru i među prvima čuo vest. Iako je njegov sin Svetozar bio u kneževoj pratnji, Ilija Garašanin je i ne pitajući za njega, krenuo ka novom dvoru da što pre obavesti ministre. Kako ne bi uzbunjivao narod aranžirao je da Mihailo Obrenović bude na rukama donesen do Miloševog konaka, a zatim odatle kočijom u sedećem položaju prebačen do dvora u centru Beograda gde je izvršena obdukcija.

7. MILAN OBRENOVIĆ

Milan Obrenović je unuk Jevrema i Tomanije, odnosno sin Miloša Obrenovića i Marije Katardži, ćerke rumunskog grofa Konstantina Katardžija. Zbog nemara roditelja, brigu o mladom Milanu je preuzeo njegov rođak, knez Mihailo Obrenović i kasnije poslao na školovanje u pariski Licej. Posle atentata u Košutnjaku, na predlog ministra Milivoja Blaznavca proglašen je za novog naslednika, ali kako je Milan u tom trenutku imao 14 godina umesto njega je vladalo namesništvo (Blaznavac, Ristić i Gavrilović), sve do 1872. Ne samo da je Tomanijin san ostvaren, nego je njen unuk Milan 1882. godine postao i kralj Srbije.

BIZARNI DOGAĐAJ SA LIKVIDACIJE OSUĐENIH ZA UBISTVO

Knez je ubijen 29. maja 1868. godine (po starom kalendaru), a već 15. jula izrečene su prve smrtne presude.  Na smrt streljanjem osuđena su dvanaestorica ljudi optuženih za izvršenje atentata. Presuda je trebalo da bude izvršena već sutradan na Rospi ćupriji.

Prethodno su, na osnovu presude Prekog vojnog suda, već bila streljana dvojica oficira - kapetani Đorđe Mrcajlović i Mladen Nenadović.

Protokol izvršenja smrtne kazne bio je bizaran - Osuđeni su bili strpani u mrtvačke sanduke na današnjem Studentskom trgu, a zatim su živi bili prevezeni na Karaburmu.

Prilikom izvršenja smrtne kazne dogodila se još jedna bizarna situacija.

Streljačkim vodom komandovao je oficir Vasa Mijatović, a streljanje je vršeno tako što su izvodili po četvoricu osuđenih i stavljali im scrne marame preko očiju. Nakon što su streljane prve dve grupe od po četvoro optuženih, ali se nesreća dogodila prilikom trećeg - nakon paljbe iz oružja, zajedno sa optuženima, mrtav je pao i oficir koji je komandovao streljanjem.  Lekar je brzo pritrčao i konstatovao smrt, shvativši šta se desilo - tane se odbilo od kamena ili usmrtilo je oficira Mijatovića koji je komandovao streljačkim vodom.