Na jugu Srbije, oko 90 kilometara od Niša, nalaze se 202 kamene figure koje čine Đavolju varoš, zaštićeno nacionalno blago Srbije, i one su izvor mnogih priča, jer su redak prirodni fenomen. Posetili smo i crkvu Lazaricu.
Pre desetak godina, Đavolja varoš bila je jedini evropski kandidat u izboru za jedno od svetskih čuda. Nažalost, kandidat Srbije i Evrope tada nije postao novo svetsko čudo, ali svakako zaslužuje da ga posetite, jer je reč o prirodnom fenomenu, nezabeleženom u svetu (nešto slično postoji u Americi, Austriji i Italiji).
Đavolja varoš je prirodni spomenik na jugu Srbije. Nalazi se na 28 kilometara od Kuršumlije, i 290 kilometara od Beograda. Tačna lokacija ovog mesta je kod sela Dobri Do i Đake (od albanske reči “gjake” - krv).
Sve na ovom mestu je mistično. Od čuvenih figura, rudnika, do dva izvora hladne i vrlo kisele vode sa visokom mineralizacijom (Đavolja voda i Crveno vrelo), pa ne čudi što se od davnina u ovom kraju, sa kolena na koleno, prenosi priča o nekom đavolu koji je ovde “umešao prste”, pa se malo ko usuđuje da uopšte zagazi u tu vodu, jer bi "đavo mogao da mu pomuti pamet".
Starost kamenja na vrhu ovog lokaliteta procenjuje se na oko 25 miliona godina i veruje se da su ovakav izgled dobili zahvaljujući eroziji tla, odnosno erupcijom vulkana i "spiranjem" tla. Dakle, prvo nastaje kamen, a iz tog kamena nastaju figure i taj proces se stalno ponavlja - neke figure nestanu i nastaju nove.
"Kao da Đavolja varoš stvarno živi i kao da je đavo stvarno umešao prste", kažu nam domaćini.
Reč je o, zaista, retkom geomorfološkom fenomenu, koji ga svrstava u Top 77 na svetu, 23. u Evropi i na 4. mesto u kategoriji kamena. Đavolju varoš čine 202 zemljane figure razlitičih oblika i visine, koje na vrhovima imaju kamene "kape", a te figure su smeštene u dve jaruge “egzotičnih” naziva - Đavolja i Paklena.
Za ljude ovog kraja Đavolja varoš je način života i bliske su im, pa da kažemo i da neguju, raznorazne priče o ovom lokalitetu. Najpoznatija legenda je da su zemljani stubovi zapravo, okamenjeni svatovi. U celoj priči glavna uloga, naravno, pripada đavolu, na čija je obećanja o bogatom životu, naselo lokalno stanovništvo.
POGLEDAJTE VIDEO
CRKVA SVETE PETKE I IZVORI VODE
Ono što Đavolju varoš još čini zanimljivom jesu i ostaci Saskih rudnika, odnosno okna, kao i crkva svete Petke. Crkva je podignuta na mestu koje je nekada bilo svetilište rudara, jer je ovo nekada bio bogat rudarski kraj. Još u 13. veku kralj Uroš je ovde dovodio pripadnike germanskog plemena - Sase, koji su ovde kopali rude bakra, olova, cinka i u manjim količinama, srebra i zlata. Ruda je sa ovog mesta odvožena u obližnje selo Rudare, gde je i prerađivano. O tome svedoče i prazna okna.
U ovom kraju, kao i podno Kopaonika, još ima ljudi u njima koji po fizionomiji podsećaju na Sase. Za vreme Turaka su plaćali specifičan vid poreza, na neki način su bili zaštićeni, jer su se bavili proizvodnjom gvožđa i njihov porez je bio u gvožđu koji je bio veoma važan u tom periodu.
Crkva svete Petke je neizbežan deo ovog lokaliteta. Ispred nje se nalazi drvo na kojem je vezano na stotine smotuljaka tkanine (maramice). Još od davnina postojalo je uverenje da su žene na tom mestu skidale marame sa glava i vezivale uz crkvu kako bi "odnele" sve muke koje ih tište. Prema verovanju, parčetom tkanine, umočenim u vodu, treba više puta preći preko bolnog mesta ili rane i potom je vezati na drvo. Maramice ostaju 7 dana i potom se zakopavaju, i kažu, muke večno ostaju zakopane u zemlji.
POGLEDAJTE FOTOGRAFIJE
Ako i kad se odlučite na posetu ovom jedinstvenom mestu na 67 hektara, budite spremni na pešačenje i manji fizički napor. Kroz lokalitet vas vodi staza duga 850 metara i prelazite visinsku razliku od 100 metara. Naš savet je da idete tačno obeleženom stazom, jer, kako kaže vodič Bogdan Stević: "Kad ste u Đavoljoj varoši, ne morate baš da tražite đavola".
Bilo je primera, pričao nam je Bogdan, da su pojedini turisti želeli da zarad što bolje i neobičnije fotografije, prođu kuda ne treba. Tako se, jednom dogodilo, da grupa turista iz Bugarske ode na vrh brda i potom su im jedva pomogli da se spuste na sigurno.
Najbolje vreme da posetite Đavolju varoš je proleće i rana jesen, mada očekujte u to vreme gužve, jer su tada aktuelne đačke ekskurzije. Našem domaćinu Bogdanu se dešavalo da u jednom danu odvede čak 10 grupa, što znači da je dnevno prelazio ovu rutu 20 puta!
Pojedinačna ulaznica za ulazak u Đavolju varoš iznosi 350 dinara, a za grupne posete važe popusti. U okviru ove turističke destinacije radi etno restoran u kojem posetioci mogu da se okrepe i uživaju u domaćoj kuhinji. Naša toipla preporuka je takozvani "Đavolji ćevap"!
Kad ste već u ovom kraju, šteta je da ne posetite i obližnju Prolom banju i crkvu Lazaricu, koja krije lepe priče i neobične šljive. O tome opširnije pročitajte OVDE.
Najave novih putovanja pratite na Facebook, Instagramu, kao i na kanalu YouTube.
