Profesorka srpskog jezika i književnosti ostavila je posao u školi, preselila se iz Vojvodine u Šumadiju i porodicu izdržava pravljenjem starog vojničkog hleba - taina.
"Istorija ovaj hleb piše malim, a ja ga slovim velikim slovom jer Tain je ime, a sve što ima ime traje", kaže Dragana Bamdad koja je sa svojom decom napustila Bečej, odabrala Šumadiju za svoj dom i kupila kuću u obližnjem Đuriselu.
Pre nego što isprati sina i ćerku u školu, negde oko šest ujutru, Dragana stavlja prvu turu u rernu. Nakon toga ide sledeća, pa još jedna i tako sve do ranih popodnevnih sati. Predveče razvozi hleb na adrese mušterija u Kragujevcu, a po povratku, ukoliko ne stigne u toku dana, mesi nove porudžbine koje će peći sutradan.
"Kad sam došla u Šumadiju imala sam snažan osećaj koji mi je govorio da bi trebalo da radim nešto svoje, kreativno i krajnje smisleno, nešto za sve nas važno. Tain je došao zahvaljujući mojoj ljubavi prema našoj istoriji i tradiciji, po toj zajedničkoj predačkoj liniji, preko velikih dela Velikog rata i junaka poznatih po srčanosti i duhovnosti. Čitajući saznala sam da su naši preci u ratovima jeli tain i njime nam sačuvali otadžbinu. Malo li je?!", kaže ona.
Poželela je i da ga proba. Na internetu je pronašla recept, umesila prvi komad za svoju dušu i tako je sve počelo.
Izrada ovog hleba traje minimum 15 sati. Neophodno je da odstoji prvih 12 časova, a potom da se još nekoliko puta premesi i da se još nekoliko sati testo odmara, sve dok ne dobije sitne mehuriće po sebi.
"Veoma je hranljiv, vitalan, ukusan i peče se na specifičan način. Kada sam ga prvi put ispekla, izmamio mi je suze. Bio je to hleb predaka naših. Uvila sam ga u krpu, a on je pucketao. Celog dana sam osećala radost", kaže Bamdad.
Vojnički hleb je u njenoj porodici trenutno jedini prihod. Dragana ga mesi i peče u svojoj radionici u Đuriselu, a brašno nabavlja u vodenici Cicić u Stragarima.
Tain je hleb iz perioda balkanskih ratova i Velikog rata, koji je uvršten u vojničko sledovanje posle Srpsko-turskih ratova. Naš vojnik je kroz hleb imao svojevrsnu vezu sa svojom tradicijom, sa ognjištem i verom koju je branio.
"Ovaj hleb se uvek pravio od integralnog ražanog brašna. Mešao se i sa integralnim pšeničnim, ratni uslovi su diktirali mogućnosti, ali hleb u Srba je oduvek bio svetinja. Vojnik je i do dve nedelje mogao da ga jede i lako je bio sit. Jeo se u malim zalogajima, a u teškim trenucima i nekoliko komadića topljenih u ustima umirilo bi glad. Imati tain za vojnika je značilo imati i sreću u tom trenutku", objasnila je Dragana.
Prema starom receptu, ona stavlja 70 odsto tog brašna, a 30 odsto belog pšeničnog. Dodaje i malo soli, meda i kvasca. I uvek malo svete vode sa nekog izvora ili manastira. Aditiva nema u ovom hlebu.
Svaki hleb ručno pravi i nema velike kapacitete za pečenje, zbog čega se na tain ponekad čeka po nekoliko dana.
Priča o tainu se brzo širi. Međutim, trenutno ne može da odgovori zahtevima izvan Kragujevca.
Kaže i da bi mogla da šalje hleb brzom poštom, ali da bi zbog težine (jedan tain ima oko kilogram) poštarina koštala više od hleba.
