"Kada me je prvi put udario mislila sam da mu se omaklo..."

Ana i Petar su bili zlatni par. Ona - ugledna lekarka iz dobre kuće, zgodna, pametna, uspešna. On - direktor u međunarodnoj firmi, duhovit, šarmantan, uglađen.

"Imali smo slična interesovanja, sličan, haotičan način života, ja sam po ceo dan bila na poslu a i on. Trudili smo se da svo slobodno vreme provodimo zajedno. Peca je voleo da izlazi, ja i ne toliko ali sam volela da budem sa njim" kaže.

Prvi put kada me je udario, mislila sam da mu se omaklo

Pripremali smo se za neku večeru sa njegovim poslovnim partnerima. To mu je bilo izuzetno važno pa sam se potrudila da se spremim. Verovatno mi je trebalo duže nego inače - što će reći, 15 minuta maksimalno, priča Ana.

Čula sam ga kako se vrti u hodniku i zvecka ključevima i mogla sam da osetim nervozu kako se preliva sa njega u talasima. Nikada ga nisam videla takvog. Pokušala sam da spustim tenziju nekom glupom forom ali bez nekog uspeha.

"U mučnoj tišini smo ušli u lift. Zaustila sam nešto da mu kažem i on je odmahnuo rukom i zakačio me po obrazu. Mislila sam da mu se omaklo. Odmah je počeo da se izvinjava i kune da je bilo slučajno i da nije želeo da me udari. Poverovala sam mu", priča Ana.

Kasnije te noći, kada smo se vratili posle uspešne večere sa njegovim partnerima, me je prvi put prebio.

"Mislila sam da sanjam neki ružan san. Košmar. U jednom trenutku se smejao sav zadovoljan sobom a onda se okrenuo i zavalio mi šamar. Nisam znala šta se desilo i samo sam stajala otvorenih usta, držeći se za obraz kada mi je udario drugi šamar. Tada sam se trgla i počela i ja njega da udaram. Kao mala sam trenirala karate pa sam znala kako i gde da ga udarim ali sam oklevala na trenutak jer stvarno nisam mogla da verujem šta se dešava i to je bilo dovoljno da me nadjača", priča Ana dok nervozno lomi prste.

"Udarao me je po bubrezima i stomaku i nogama. Svesno je izbegavao da me udari u lice. I sve vreme je režao. Reč mi nije rekao, samo je režao. U životu se nisam tako uplašila".

Završilo se kao i obično. Njegovim izvinjenjima da ne zna šta ga je spopalo i pokajanjem i poklonima i nežnostima i obećanjima da se to nikada više neće dogoditi, da je izgubio pamet u trenutku od nervoze zbog poslovnog sastanka, da nije znao šta radi ali da mu se to više nikada, ali nikada neće ponoviti.

Primirje je trajalo neko vreme. Ana kaže dok modrice nisu skroz izbledele.

"Trudila sam se da to potisnem. Da se pretvaram da se nije dogodilo. Da pokušam da ga opravdam time da je bio nervozan, da sam ja bila neprijatna jer mi se nije išlo, da je popio više nego inače. On je posle toga bio toliko nežan i pažljiv da sam na trentak i uspela to da potisnem. Na kraju krajeva, volela sam ga i želela sam da verujem da se to više neće dogoditi. I bila sam dovoljno uobražena i glupa da ne priznam da se to i meni dogodilo, da sam i ja učestvovala u tome. Da sam i ja na nasilje odgovorila nasiljem", kaže Ana.

Drugi put sam završila na Urgentnom

Drugi put kada smo se potukli, ja sam završila na Urgentnom sa polomljenim rebrima i rukom, kaže i pokazuje na ožiljak na podlaktici.

"Vratio se sa nekog poslovnog putovanja sav zadovoljan sobom. Meni nije bio dan. Bila sam umorna i nervozna i otkačila sam ga sa vrata. Čim sam mu okrenula leđa uhvatio me je za vrat i bacio na kauč. Pre nego što je stigao da me udari šutnula sam ga. Mislim da se iznenadio i da mu se na neki uvrnuti način i dopalo to što nisam bila pasivna", priča Ana.

Ova mučna priča nastavila se još neko vreme. Gledano sa strane bili su skladan par, unutar četiri zida bili smo bolesni, kaže Ana.

"Ja sam kriva koliko i on. Pristajala sam na to a nisam morala. Bila sam situirana, imala sam stan, roditelje, prijatelje. Nismo imali dece, srećom, pa nisam morala ni zbog njih da trpim. Sve sam pravdala time da ga volim i da on mene voli i da će se promeniti", priča Ana.

Nikada joj nije palo na pamet da ga prijavi policiji ili socijalnoj službi. "Bilo me je sramota", objašnjava.

Konačno ga je ostavila kada ju je prisilio na odnos i pribio jastuk na lice. "Mislila sam da ću da umrem. Bila sam sigurna da će me udaviti", kaže.

Ana je imala "sreće". Prema podacima Sigurne kuće, prošle godine je 28 žena bilo žrtve partnerskog nasilja.

"Imala sam više sreće nego pameti. Žao mi je što sam se spustila na njegov nivo. Žao mi je što nisam nikome rekla. Žao mi je što sam ostala toliko dugo sa njim. Što sam nalazila izgovore i opravdanja", kaže Ana.

"Užasno me je sramota i stidim se, strašno se stidim  i strah me je da neko drugi ne nastrada jer ja ništa nisam rekla", dodala je ona.

Nemojte ćutati. Prijavite nasilje!

Policija 192

Prijava nasilja u porodici 0800-100-600

Ženski centar SOS telefon protiv nasilja nad ženama i decom radnim danom (10 - 20h) 2645-328

SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja (14-18h) 3626-006

Autonomni ženski centar – SOS telefon za podršku ženama žrtvama nasilja - 0800 100 007 (od 10h do 20h radnim danima)

"TAMPON ZONA" O NASILJU U PORODICI