Gde su danas vođe devetomartovskih demonstracija?

Oni srednjih godina sećaju se prvih velikih demonstracija koje je 1991. godine opozicija organizovala u Beogradu protiv ratnohuškačke politike tadašnje Televizije Beograd (nazvane TV Bastilja) i režima Slobodana Miloševića.

Danas, Draškovićev SPO na predstojeće republičke i pokrajinske izbore izlazi sa vladajućom Srpskom naprednom strankom (SNS) čiji je predsednik Aleksandar Vučić.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić, koji je učestvovao u demonstracijama, izabran je za srpskog premijera 2000. i ubijen 12. marta 2003. godine.

Dragoljub Mićunović danas je prvi predsednik obnovljene Demokratske stranke.  Vojisčav Koštunica bio je predsednik Vlade Srbije od 2004. do 2008. i predsednik Demokratske stranke Srbije od njenog osnivanja do 2014. kada se povukao iz politike.

Milan Komnenić bio je kratko ministar kulture u prelaznoj Vladi Milomira Minića do oktovra 2000. godine a kasnije je prešao u DS. Preminuo je 2015.

Sociolog i bivša liderka nekadašnjeg Građanskog saveza Srbije Vesna Pešić povukla se iz politike ali ne i javnog života.

Tog 9. marta oko 100.000 ljudi izašlo je na ulice Beograda, a po gradu je bilo razmešteno više od 10.000 policajaca.

Protest je predvodio predsednik SPO-a Vuk Drašković, sa zahtevom da tadašnji direktor državne televizije Dušan Mitević i urednici Slavko Budihna, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Sergej Šestakov podnesu ostavke.

Direktan povod za poziv da "TV Bastilja mora pasti" bio je državni komentar koji je pročitao urednik Slavko Budihna u kome se navodi da SPO sarađuje sa proustaškim i profašističkim režimom u Hrvatskoj.

Miloševićev režim nije želeo da dozvoli demonstracije, pa je policija blokirala prilaze Trgu i od jutra počela da potiskuje demonstrante, koristi palice, suzavac i vodene topove.

Lideri opozicije su se pred naletom policije sklonili u Narodno pozorište, a s terase tog zdanja Drašković je demonstrantima izdao komandu "Juriš!"

Tada su počeli žestoki, višečasovni sukobi na ulicama Beograda, a poginuli su maturant Branivoj Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54).

Milinović je kod "Londona" pogođen iz vatrenog oružja kada je policija otvorila vatru ka grupi demonstranata, dok je Kosović stradao bežeći od demonstranata posle pada s visine od pet metara kod "Beograđanke".

Centar grada bio je opustošen, a u sukobima demonstranata i policije je povređeno je 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi, među kojima i Drašković.

Tog dana je policija nasilno zabranila rad Radija B92 i cenzurisala televiziju Studio B.

Miloševićev zahtev za zabranu zbog "pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti", sproveo je ministar policije Radmilo Bogdanović.

Nakon sukoba u centru Beograda, Predsedništvo SFRJ odlučilo je da pošalje tenkove na beogradske ulice.

Uveče su ulice bile potpuno puste, policija je tokom noći hapsila na desetine demonstranata, a u večernjim časovima u centru grada su se, prvi put posle Drugog svetskog rata, a da nije bila reč o paradi, pojavili tenkovi.

Drašković i tadašnji potpredsednik SPO-a Jovan Marjanović su uhapšeni.

Dan nakon velikih demonstracija na Terazijskom platou kupile su se hiljade studenata koji su pored ostavki čelnika TV Beograd, tražili i ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i oslobađanje uhapšenih opozicionih lidera, među kojima je bio i Vuk Drašković.

"Toga dana u Beogradu smo demonstrirali protiv 'medijskih bastilja' koje su mržnjom i neistinama trovale milione ljudi i činili ih slepim da vide kud to Srbiju i ceo srpski narod u tadašnjoj Jugoslaviji vode predsednik Srbije, njegova partija, komunistički generali, udbaši, mafijaši i mnogi još koji su sebe nazivali elitom nacije. Na nas je, zbog toga, udarila sva policijska sila, a uveče i armijski tenkovi", izjavio je ranije Drašković.

Prema njegovim rečima, "9. mart trajao je skoro celu deceniju i mnogi su izgubili i život u toj borbi".

O 9. martu se govori sve manje, mladi o tome danas gotovo da ništa i ne znaju, a Drašković kaže da se “piše lažna istorija o zbivanjima tragičnih devedesetih godina“.

Blic anketa portala MONDO među slučajnim prolaznicima na ulici mlađim od 30 godina pokazala je da većini taj datum ne znači ništa.

Kao i 5. oktobar 2000. godine, i te demonstracije danas su ostale samo uspomena prekrivena neistinama i zaboravom.