Nastavnice sa TV-a: Nismo glumci, boleli nas negativni komentari u početku

Od 17.marta nema nastave u školama u Srbiji, bar ne one u klasičnom smislu u učionicama, sa drugarima u klupi i učiteljicom za katedrom. Klupe su zamenili kućni stočići, a katedra su tv ektrani.

Tako bar kažu naše dve sagovornice - nastavnice srpskog jezika i književnosti Dragana Dejanović Kovačević i Jelena Đorđević.

Priznaju da je na početku bilo malo treme, ali za svako novo uključivanje kamere, i trema polako nestaje.

“Prvi put je bilo veoma stresno i sa dosta treme jer nikada nisam držala čas pred kamerama. Osim treme i straha osećala sam i veliku odgovornost kako prema učenicima, tako i prema kolegama. Vremenom je sve polako počelo da prelazi u izazov da svaki naredni čas bude bolji od prethodnog. Taj izazov je nešto što nas pokreće i motiviše da u 30 minuta predstavimo deci na najbolji način gradivo srpskog jezika”, rekla je za MONDO nastavnica Dragana Dejanović Kovačević.

Kako kaže držanje časova u učionici punoj đaka jeste jedan je vid javnog nastupa, ali ne može nikako da se uporedi sa nastupom na TV-u.

"Pitanja i odgovori učenika, smeh, graja, sreća, zajedničko rešavanje problema sada je zamenila prazna učionica i nije uopšte bilo lako”, iskrena je ova vedra nastavnica koja znanje nesebično deli deci već 14 glodina.

"Bilo je čudno pričati u kameru i držati čas kada znaš da ispred tebe nema učenika. Kamera, reflektori i tišina sa jedne strane, a ti sa druge. Međutim, sama pomisao da predajem deci širom Srbije dovela je do toga da zamišljam njih, njihove rekacije, čujem pitanja i odgovore, čujem smeh i osećam da su razumeli ono što im predajem. I to me je vodilo svaki put kad stanem pred kameru ili se setim njihovih poruka. Sadržaj časova je isti kao i u normalnim okolnostima, ali način rada nije. To nismo mogli da promenimo, već samo da se što pre naviknemo na nove okolnosti", ispričala nam je ova nastavnica koja predaje u beogradskoj školi "Ivo Andrić."

Ona snima za sedmi i osmi razred i kaže da joj je drago jer je gledaju “njeni sedmaci”, ali da joj je žao što ne predaje i petacima jer je odeljenski starešina upravo odeljenju petog razreda jedne beogradske škole.

Dragana i njena koleginica Jelena Đorđević koja predaje u školi "Vladimir Rolović" ističu da im veliku pomoć pružaju čitavi timovi i stručni ljudi iz Školske uprave i Zavoda koji su od samog početka bili deo nastave na daljinu.

Kako kažu njih, kao i ostale njihove kolege, su izabrali ljudi iz Ministarstva prosvete i to na osnovu njihovog kvaliteta rada, ostvarenih rezultata i napredovanja u zvanju.

“Sa nekima od njih smo i ranije uspešno sarađivali”, kaže nastavnica Dejanović Kovaćević.

“Za snimanje časova na daljinu pozvao me je najpre pomoćnik ministra, a zatim i moja koleginica Dragana Dejanović-Kovačevič sa kojom sarađujem dugi niz godinai koju poznajem sa fakulteta. Sve se dogodilobrzo i nisam imala vremena da razmišljam šta će to sve da znači i kako će da izgleda. Nisam znala u šta se upuštam”, iskrena je Draganina koleginica Đorđević.

NIJE LAKO STATI PRED KAMERE

Ove dve divne nastavnice kažu da je grešaka tokom snimanja bilo, pa da su se i same ponekad smejale svojim rečenicama posle snimanja.

"Kad se završi snimanje, onda u glavi premotavamo sve što smo rekli, pa se ponekad i nasmejemo nekoj rečenici koju možda nikada ne bismo izgovorili na taj način. Snalazili smo se, nekad bolje, nekad ne. Uočimo grešku, na primer slovnu, pa se ispravimo dok predajemo. Vremena nije bilo da se ponovo snima sve ispočetka, niti da se montira nekoliko puta jer se u jednom danu snima veoma mnogo časova. Problem su bile materijalne greške, koje kada ih uočimo, taj deo moramo da ispravimo i ponovimo. Što se tiče lapsusa, oni su nekada i zanimljivi. Uostalom, i na časovima grešimo, pa se ispravimo”, rekla je iskreno za MONDO Dejanović Kovačević. Đorđević ističle da je prvo snimanje časa bilo prilično stresno.

"Srce jako lupa, dlanovi se znoje, razmišljam da li ću reći sve onako kako sam planirala, da li će biti dobro, šta će reći moji đaci, kolege, profesori. Bilo je treme u početku, i dalje je ima samo mnogo manje", kaže naša sagovornica..

Uz smeh dodaje: "Bilo je pehova i biće ih sigurno još jer ovo nije posao koji smo mi navikli da radimo u učionici sa svojim đacima. Greške se dešavaju i na času, ali tu su đaci da vas isprave, kažu, nasmeju se i ožive čas. Časovi na daljinu nemaju tu atmosferu, tu draž. Zamislite, kad izgovorite neku rečenicu koja nije baš idealne konstrukcije u kojoj kažete - Mislim da će te ponavljanjem ponoviti potrebno.”

ODMORA NEMA, A I MI SMO MAJKE..

.

Dragana Dejanović Kovačević naglašava da sada snimaju svakog drugog dana, ali da je u početku to bilo baš svakog.

“Ima složenijih nastavnih jedinica u 7. i 8. razredu koje zahtevaju više rada i koncentracije kako bi sve stalo u jednu prezentaciju od 30 minuta. Ne odmaram mnogo, trenutno. Ostanem po nekoliko sati na snimanju, u zavisnoti od borja časova, dođem kući i počnem da pripremam prezentacije za sledeći dan”, kaže ova dogogodišnja nastavnica.

Jelena Đorđević ističe da i ona kao i koleginica mam vrlo malo vremena za odmor.

“I ja sam i majka i žena koja ima potrebu da provodi vreme sa svojom porodicom i to mi nedostaje”, iskreno kaže nastavnica.

NEGATIVNI KOMENTARI PALI ZABORAV KADA SU SE JAVILE KOLEGE

I pored sveg truda i napora koji ulažu da bi časovu preko TV-a bili što sličniji pravim i prilagođeni svoj deci, predavači su bili suočeni i sa negativnim komentarima, i to uglavnom zbog lapsusa.

Naše sagovornice kažu da su ti negativni komentari vrlo brzo pali u zaborav kada su počele da im stižu poruke i pozivi kolega iz struke koji su imali samo reči hvale za ono što rade.

"Znam da je bilo negativnih reakcija i to je nekako normalno za naš narod. Mnogo kritičara, malo samokritičara. Međutim, pravu podršku smo doobili od kolega iz struke. Ono što je najvažnije od svega ovoga jesu poruke ne samo onih učenika kojima sam predavala ili sada predajem, već i đaka koje uopšte ne poznajem. Kada oni pohvale moj rad i kažu da im je sve jasno, ne treba vam ništa više od toga jer to je suština našeg posla", ističe Dejanović Kovačević.

"Mi nismo glumci, voditelji, javne ličnosti i ovo nam teško pada. Učionica je naše prirodno okruženje. Interakcija sa decom, živa reč, smeh, dečiji pogledi iz kojih čitate sve, njihova pitanja. . Mislim da radimo težak i odgovoran posao, pa i ako ima grešaka mislim da sada nije vreme da se one naglas komentarišu. Ovo nisu naši ugledni i ogledni časovi, naša najbolja izdanja, ali mi se trudimo da radimo najbolje što možemou ovim izmenjenim uslovima”, dodaje njena koleginica.

I jednoj i drugoj su najveća podrška porodica, prijatelji i kolege sa kojima rade, ali ponajviše jedna drugoj. Kažu kada jedna od njih posustane, druga je bodri budući da se znaju još iz studentskih dana.

Đaci im mnogo nedostaju i kažu jedva čekaju povratak u školske klupe.