ISKUSTVO NASTAVNIKA: "Samo stavim plusiće, na kraju dana mi nije dobro"

"Hajde i da jedno veče aplaudiramo za nastavnike, koji vredno svakodnevno pripremaju i drže nastavu 'na daljinu' za svoje učenike!", glasio je proglas koji se raširio društvenim mrežama sa očekivanjem da će se ovaj "običaj" primiti kao i aplaudiranje lekarima i zdravstvenom osoblju koje se bori za opakim korona virusom.

Međutim, te večeri, kada je bio najavljen aplauz za prosvetare, lupanje dlanova nije bilo tako jako. Štaviše, bilo je mlako, jedva čujno.

MONDO je pitao nastavnike baš to - kako je vama?

"Prva reč koja mi pada na pamet kada je reč o online nastavi je u - najmanju ruku haotično. Konkretno, ja krećem nastavu svaki dan od 8 sati. Držim časove normalno po rasporedu od po pola sata svaki čas. I to radimo preko vajber grupa. Kada počne čas ja moram da imam pripremljeno šta šaljem deci - da li su to pitanja, fotografije ili neki linkovi, ili pak neke nove lekcije", priča nam nastavnica istorije u jednoj beogradskoj osnovnoj školi Jelena Šapić.

Njen glas je hrapav, a na naše pitanje da li je sve u redu, odgovara: "Glas mi je 'pukao', jer se non-stop snimam, pa šaljem đacima, pričam sa njima telefonom...".

Kako izgleda rad na daljinu?

"Moram da vam kažem da je deci bilo zanimljivo u početku - 'Hej, komuniciramo sa nastavnicima!' Ali... Kada ja ili neki moj kolega pošalje svoje zadatke prvo što se dogodi je zakrčenje memorije telefona i tableta. Kad se završi nastava onda ako nam deca šalju domaće zadatke, prezentacije na i-mejl, tako da nastavnik ima da radi i u drugom delu dana", priča nam ova nastavnica istorije.

Jelena ima dvoje dece, oboje su osnovci. Kako postiže da i sa njima radi, da isprati sve što treba, skuva ručak...? Naravno, ima veliku pomoć supruga, takođe prosvetnog radnika.

"Šta da vam kažem, ako na sve ovo dodam rođenu decu, koja takođe dobijaju zadatke od svojih nastavnika, mojih kolega... Teško mi je da sve to ispratim, proverim. Ako još internet oslabi - eto nevolje! Svi smo konstantno sa telefonima, kompjuterima, tabletima. Mene lično boli glava što toliko vremena provodim uz te uređaje... Da ne pričam kako svi trpe zbog ovakvog rada, kasni ručak, i na sve to ne možemo napolje", nastavlja priču Jelena, koja bi, dodaje, rad uz ovu rečenicu dodala one smajlije: "iscrpljen, depresivan, tužan".

"STRESNO JE MNOGO..."

Potpitanja nisu bila potrebna. Nastavila je u dahu:

"Mislim da na duže staze ovo ne može da opstane, deca će se umoriti zbog toliko zadataka. Po meni, to nije cilj, treba da rade, naravno, ali nekim umerenim tempom. Mislim da bi trebalo usporiti, držati kontinuitet, ali zadatke davati umerenije. Kad završim nastavu, počinjem kućne poslove, a onda pregledam zadatke učenicima, upisujem plusiće. Na kraju dana mi nije dobro, ništa drugo i ne stižem. Ovo je sve mnogo stresno...", kaže nam nastavnica istorije iz Beograda.

Njena koleginica, nastavnica srpskog jezika u Osnovnoj školi "Mihajlo Petrović Alas"u centru Beograda Suzana Dašić saglasna je da je prvih nedelju dana ovakvog rada bilo kao na fabričkoj traci. Ona, osim što predaje srpski jezik, ima i svoj razred, odnosno odeljenski je starešina, pa ima i dodatnu obavezu da prati svoje odeljenje.

"'Gazimo' već drugu nedelju nastave na daljinu, potpuno novog sistema nastave, uvedenog preko noći. I dok je prva nedelja bila prepuna nedovoljno jasnih dopisa nadležnog Ministarstva prosvete, koji su stizali dnevno i donosili sa sobom pregršt novih zahteva i formiranja, ne zna im se broja, novih vajber grupa, kako bi svaka važna informacija u lancu stigla gde treba, kada je radno vreme svakog prosvetnog radnika bilo od 7 ujutru do 23, stigli smo i do druge nedelje", počela je Suzana.

Ipak, smatra da je sada sve nekako "sleglo" i da su se kockice u mozaiku onlajn nastave nekako složile ili da se slažu kako treba. Ono što njoj i njenim kolegama olakšava rad jeste to što su deca "familijarna" sa kompjuterima, ali i njihovi roditelji.

Ipak su to deca digitalnog doba!

"Posebna je privilegija ovih dana raditi u centralnoj beogradskoj školi u kojoj radi visoko kvalifikovan kadar i digitalno kompetentan i koju pohađaju učenici takođe visokih digitalnih kompetencija. U takvim uslovima, čini mi se da se nakon deset dana nastave na daljinu i te kako uspostavio red i sistem", ističe nastavnica srpskog jezika.

Kako izgleda Vaš dan?

"Odeljenjski starešina svim učenicima prosleđuje nastavne sadržaje svih predmeta ponedeljkom. Na taj način, učenik može da napravi plan i raspodeli svoje đačke obaveze, a u nastavku radne nedelje učenici šalju svoje radove i dobijaju povratne informacije od predmetnih nastavnika. Sumativnog ocenjivanja nema, ali se zato redovno vodi evidencija o formativnom ocenjivanju i nakon završetka ovog perioda, možda nikad lakše, neće biti problem dati i brojčanu ocenu. Dobar deo nastave je i na RTS časovima koju učenici imaju obavezu da prate. Komunikacija sa učenicima održavam na više načina, putem vajber grupa, mejlom, e-učionicom i Gugl učionicom. Moji učenici su sa radošću prihvatili upotrebu platformi. Redovno šalju svoje zadatke, postavljaju pitanja. Kao neko ko predaje jedan od bazičnih predmeta, cilj mi je da održimo kontinuitet u učenju, pogotovo kod učenika osmog razreda jer su završna godina i još je neizvestan kraj godine i polaganje završnog ispita".

EVO ŠTA JE REKAO MINISTAR: Nema odustajanja od mature, imamo vremena celo leto!

"PODSTIČEM DECU DA OSTANU VEDRA!"

Suzana, međutim, kaže da decu treba i razonoditi, što i čini.

"Važno mi je da ih uputim na sve one sadržaje koji će ih rasteretiti i opustiti pa u tom smislu prosleđujem linkove pozorišta koja prikazuju svoje predstave, knjige u digitalnim izdanjima, linkove muzeja i slično. Na meni, kao odeljenjskom starešini, je da ih bodrim i podstičem da ostanu vedri i u ovim uslovima kada je mladima uskraćeno ono najvažnije, a to je druženje".

Prema njenim rečima, izuzetno bitan faktor u ovome jesu roditelji.

"Velika podrška su, svakako, roditelji bez čije rešenosti, podrške i neposredne pomoći da se učenici integrišu u novi sistem učenja ničeg ne bi bilo. Sve to jeste dodatni teret roditeljima i koji rade od kuće, a posebno koji rade na svojim radnim mestima. Moja obaveza je da se prilagodim mogućnostima svakog učenika i okolnostima u kojima se nalazi. Pored više desetina poruka i mejlova na koje odgovorim u toku dana, onih zadataka i sadržaja koje na nivou sedmice osmislim, potrebno je napisati pregršt planova na nedeljnom nivou, kao i izveštaja o radu svakog učenika. Tako da... radno vreme i dalje ostaje od 7 do 23...".

I Suzana, poput nastavnice istorije Jelene, ima svoju decu. Dvoje dece.

"Da, u međuvremenu, treba zadovoljiti potrebe rođene dece, pogledati njihove domaće zadatke, sačekati redove u nabavci, dopremiti namirnice i lekove starijim članovima porodice i komšijama i bar na kratko ostati sam sa sobom. Ipak... sve je moguće dok smo zdravi...", rekla je Suzana Dašić za MONDO.

"NAJVAŽNIJE JE DA DECU PSIHOLOŠKI SAČUVAMO"

Reči Suzane su nas podstakle da se raspitamo kako je u unutrašnjosti, kako se snalaze nastavnici, đaci... Iako je ovo 21. vek i nema više toliko razlika između velikih gradova i onih manjih, ipak su prednosti većih gradova u tome, ako ništa drugo zbog bržeg interneta.

Sudeći prema onome što nam je rekla nastavnica iz Ivanjice - razlika u odnosu na one u Beogradu nema. Podjednako im je teško!

"Posla svakako uvek ima, i kada je redovna nastava. Sada ima, mislim, pet puta više jer nam od osam ujutro do deset uveče zvoni telefon - stižu mejlovi, viber poruke... Sve to je velika odgovornost. Razredne starešine imaju viber grupe svog odeljenja, odeljenja kojima predaju, kao i viber grupu nastavničkog veća. Na sve to tu je i e-učionica, na svakih pet dana moramo da pišemo planove o ostvarljivosti i ishodima onlajn časova. Osim toga, tu je i zadavanje zadataka učenicima, u kojima prosvetni radnici preteruju i utrkuju se. Dobijamo i povratne informacije od učenika, moramo da pregledamo njihove radove, pišemo aktivnosti učenika, a imamo i obavezu da decu podržimo. Neka deca su prosto uznemirena, uhvati ih panika, što je i normalno, a kao razredni starešina imaš obavezu da ih smiriš, što sada radiš putem poruka", kaže nastavnica srpskog jezika u osnovoj školi u Ivanjici, Milka Petrović.

Ona kaže da svojim učenicima često šalje motivacione poruke, u smislu da će sve ovo proći, a dodaje i da su mnogi prosvetni radnici preambiciozno ušli u sve ovo.

"RTS je dobro obavio svoj posao, dovoljno je maltene samo po tome raditi. Treba mnogo više da mislimo na psihološku stranu roditelja i dece. Najvažnije je sada da decu psihološki sačuvamo".

IMA I DOBROG U SVEMU OVOME, A TO JE...

Iako su onlajn časovi uvedeni usled vanrednog stanja u zemlji, ispostavilo se da sve to ima i dobru stranu.

"Rekla bih da je dobra strana to što su se deca zbližila, iako su fizički razdvojeni. I nastavnici su, čini mi se, sada bliži sa decom. Primećujem da sada deca lakše mogu da kažu šta misle i osećaju, preko poruka".

... A LOŠE JE...

Sa druge strane, ono što ne valja u ovoj situaciji koja je, ipak, morala da bude takva kakva je, to što su deca ceo dan ispred ekrana.

"Toliko smo svi hteli da ih odvojimo od ekrana, a sad su ceo dan ispred televizora, telefona i kompjutera. Mislim da su pod najvećim pritiskom najbolji đaci, koji i sada žele da se dokažu. Osim toga, ranije su deca mogla ponekad da se nadaju da ih nastavnik neće pitati nešto, a sada svi moraju sve da nauče. Takođe, loša strana onlajn časova je to što nemaju sva deca, posebno u manjim mestima, tehničkih mogućnosti, pa su pomalo isključena iz svega".

Možda bi neko pomislio da je đacima lakše da sede kod kuće i uče, ali i nije baš tako...

"Onlajn časovi im komplikuju učenje. Na primer, oni mogu da pročitaju neko književno delo, ali kada je reč o gramatici, nekim lekcijama iz matematike, fizike, hemije, tu je ipak potrebna živa reč. Na redovnim časovima je predavanje prilagođeno svakom detetu, a ovako je isto za sve, što ne odgovara svoj deci. Osim toga, nemaju odmora, đačkog humora, sve je svedeno na informacije", kaže nastavnica Milka, inače majka učenika sedmog razreda osnovne škole.

"NAUČIĆE DECA MNOGO - OVO IM JE ŽIVOTNA LEKCIJA"

Pripadnica mlađe generacije i nastavnica srpskog jezika u jednoj beogradskoj osnovnoj školi, Iva Zlatić, na iskustvo onlajn časova gleda pozitivnije.

"S obzirom na to da pripadam mlađim generacijama i da su Internet, društvene mreže i računari nešto što svakodnevno koristim, nije bilo teško, čak je i zanimljivo što smo probali nešto novo, kao što je internet učionica. Svakako smo već navikli na elektronske platforme u školi, ako uzmemo u obzir da se već neko vreme u školama koristi elektronski dnevnik. Možda se neće baš sve kolege saglasiti sa mnom, i možda je njima ovakav vid komunikacije sa učenicima teži, što je negde i razumljivo... Što se tiče obima posla, ništa se drastično nije promenilo".

Nastavnica Zlatić navodi da je dobra strana onlajn časova to što se učenici osamostaljuju, upućuju na mnoge elektronske sadržaje edukativnog karaktera, digitalne biblioteke, što mu i kasnije da koriste...

Ipak, i ona je saglasna da je loša strana ovakvog obrazovanja - nedostatak žive reči, jer se na taj način mnogo brže i lakše usvaja znanje.

Zlatićeva smatra da je cilj prosvetnim radnicima da deci nastavu što više olakšaju u ovakvim okolnostima...

"Ipak smo svi mi prvi put u ovakvoj situaciji i treba da se trudimo da iz nje izađemo sa najmanjim mogućim posledicama, a što se tiče gradiva, ne mislim da će deca bilo šta da propuste ili da će biti oštećena. Naučiće oni dosta iz ovoga, u svakom smislu - i kada su u pitanju školske, a i one životne lekcije".