Niko mu nije prišao da pomogne niti da pita kako je.
Književnik Stefan Simić, rođeni Paraćinac, inače veoma aktivan na društvenim mrežama gde gotovo redovno objavljuje zapise iz svakodnevnog života, doživeo je nedavno lakšu nesreću u centru Beograda prilikom pada sa bicikla.
Stefanu se torba umotila u prednji točak, usled čega je pao i udario glavom o beton. Simić je srećom prošao sa lakšim povredama, ali ono što je pogodilo mladog književnika jeste to što mu niko od sugrađana nije pritekao u pomoć niti ga pitao da li je dobro.
Nakon objave na Fejsbuku u kojoj detaljno objašnjava šta mu se dogodilo, Simić je dobio komentare podrške svojih pratilaca, ali to ne menja činjenicu da je ona izostala u realnom svetu:
"I ja stalno sama sebi postavljam ista pitanja. Kako je moguće da su ljudi bas takvi, niko da priđe, sve im je nekakva predstava. Jako jako tužno i neshvatljivo. Želim ti brzi oporavak od srca. Da sam bila tamo, definitivno bih prišla (tebi, nekom drugom, životinji - nevažno), ali ovako eto samo saosećam", jedan je od brojnih komentara podrške.
Stefanovu objavu prenosimo Vam u celosti:
Pao sam juče sa bicikle u samom centru Beograda
Umotila mi se torba u prednji točak, koji je automatski ukočio
Zadnje me digao i udario sam glavom o beton
Srećom rukama sam ublažio pad, a sve je bilo tako brzo da nisam ni znao šta me snašlo
I to pred pedesetak ljudi, i niko ne prilazi
Ustao sam relativno brzo, skupio stvari, i umesto oni mene, smirivao sam njih
Pitao da li ide krv
Pošto nisam mogao da vozim, nastavio sam da guram bicikl i otišao
Nešto dalje sam vratio lanac koji je pao, odsedeo na klupi dvadesetak minuta
Dok ne prođe prvi šok
Kako samo bezazlene stvari mogu da nas tresnu o beton
Ma koliko da si fizički spreman, brz, iskusan
I svi ti ljudi koji su bili oko mene kao u pozorištu, niko nije rekao ni reč
Kao da gledaju pad na internetu, ili na filmu
Umesto da oni priđu meni, prišao sam ja njima
Kako je moglo da bude, bilo je manje više ok
Izgrebana kolena, ruke, usne koje i dalje peku, malo jači udarac u donji stomak i to je to
Ali mi ljudi i dalje nisu bili jasni
Kao da se sve to desilo u nekom virtuelnom svetu
A ne pred njima, na par metara od njih
Dok stoje i čekaju
Ćutao sam dugo nakon toga, pomalo posramljen
Prvo što sam dozvolio da mi se to desi, zbog torbe koja je kad tad morala da upadne u točak
A drugo taj osećaj iznenadne nemoći
Ne zato što sam se posebno uplašio
Nego me stigla tuga što mi nije prišao nijedan jedini čovek
Gledali su me kako se dižem, skupljam stvari i nastavljam dalje
U obrnutim situacijama, ne da dižem nekoga ako padne
Nego pridržavam ljude i pre nego što padnu
Paziš druge, kao što paziš sebe
Gubi se osećaj za čoveka
Svako gleda svoja posla
I sve moraš sam
Ne daj bože da padneš, u svakom smislu
Malo je onih koji će da te dignu
I sve do ovog statusa, bukvalno nikome nisam rekao
Moje nisam hteo da opterećujem
Oca da ne bi paranoisao i držao mi lekcije, a majku da ne bi brinula
Pozvao sam najbolju prijateljicu, koja živi nedaleko odatle, ali mi je rekla da je zauzeta
Pa nisam stigao ni njoj da kažem
Nisam hteo da joj smetam
Nisam hteo ni ovim ljudima da smetam
Nikome
Zato sam brzo otišao
Da im ne kvarim dan, ni mojima, nikome
Izvinjavam se što smetam vama
Ali moje pisanje doživljavam kao intimni dnevnik
A neki tekstovi se sami napišu
Ne od fizičke boli, koja dođe i prođe
Nego neke druge, kada shvatiš koliko si prepušten samome sebi
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
(Mondo)
