ISPOVEST DEVOJKE KOJA RADI KAO PRODAVAČICA U TRŽNOM CENTRU: Nemam pravo da jedem, pijem, pričam i idem u WC...

Posao u tržnom centru je naporan, zahteva stajanje tokom čitave smena, a radnicima je problem i odlazak u toalet. Lokali ne poseduju sopstveni WC, pa su radnici prinuđeni da koriste javne toalete. Prodavačica jednog tržnog centra podelila je svoje iskustvo na tom poslu, a ispovest anonimne devojke prenosimo Vam u celosti:

Prema poslodavcima pažljivi, mudri i uvek nepoverljivi. Jer posao zavisi od vas, koliko god to ni vi, ni oni, ni Bog otac ne želeli da priznate. Reciprocitet ne postoji- prodavac je potrošan- zapošljava se, plaća i tretira kao letnje gume- čim se pohabaju, menjaju se za nove.

Zemlja se okreće, karma je ku*ka, pokretne stepenice idu samo na jednu stranu. Ja sam ljubitelj naopakosti, ali pod halogenim reflektorima politika kuće je neumoljiva. Tržni centri prodaju i raspolažu valutom koja je neprolazna - imaju ono što vi nemate!

Vi nemate vremena - tržni centri rade uvek i imaju sve na jednom mestu! Nemata para- tržni centri imaju rasprodaje, popuste, artikle, mamipare i za vaš prazan novčanik. Nemate ideju gde sa decom, mužem, devojkom, dečkom- tržni centri su zabava za celu porodicu i svaku vrstu zanimacije - od igraonica, bioskopa, kafića, restorana uz naravno shopping..

Ne putujete a želite sjaktavi glamur sa ekrana - tržni centri su svet, svi poznati brendovi, su tu. I vi možete da prošetate kesu, da piše gde ste bili. Nemate bilo šta, ne treba vam ništa, nemate kud- dođite u tržni centar!

Tu vas dočekujemo mi - mali ljudi iz sjaktave paralaže, koji pokreću mehanizme prodaje i svakog vida jednokratnog glamura. Uglavnom smo nevidljivi. Tako i treba da bude, u palati jedan je gospodar.

Trudimo se da funkcionišemo po procedurama, da ne kažem ćefu i višem smislu menadžmenta. Ono što se podrazumeva je izričito - ljudske potrebe zaposlenih su samo i jedino smetnja u radu.

Dakle - nemate pravo da sedite, sem kad nikog živog nema, a ni bilo kakvog posla. Ne jedete, ne pijete, ne pričate pred kupcima. Kada vam se piški - pitate da izađete - kad i ako ima koga da vas odmeni. Nemaju svi tržnjaci u lokalima mokre čvorove. Koriste se javni toaleti. Ako radite sami u smeni - nemate pravo da zatvarate lokal ni po koju cenu dok je tržni centar otvoren. Za to se naplaćuju drakonske kazne vlasnicima lokala. Ostaje vam samilost kolega iz okruženja, da vas odmene, dok otrčite do wc-a.

Deda Mraz, Božić bata, i mrmot koji odmotava čokoladu, poklone nabavljaju i pakuju sa istovarnih mesta poput ovog. Odatle ih mali ljudi iz prodavnica, vuku, tegle do lokala, u za to određeno vreme, pre ili posle radnog. Roba se markira, deklariše, obezbeđuje zujalicama, pegla, slaže, izlaže. Nije ni lako ni brzo ni zanimljivo za dalju priču. Nije ni najteži posao na svetu, daleko od toga.

Već dve hiljade godina, postoje mesta i zdanja u koja ljudi dolaze da trguju i kupuju. Trajanove tržnice u Rimu su po tome prve poznate. Ono što je različito danas, u hramovima potrošnje, je što je kupovina u najvećoj meri dehumanizovana. Ne služi tržni centar za uspostavljanje kontakta, razmenu mišljenja i dobara, već za prostu jednokratnu potrebu- da se kupi nešto sreće.

I ne pitamo šta košta - ni para, ni naše ni tuđe muke, ni suza, krvi, znoja neke dece, koja svu tu robu šiju, prave po fabrikama za šaku golog opstanka.

"Ne cveta cveće ni u naše preduzeće" - što bi rekao Šojić.

I da li je toliki greh ako damo sebi oduška i odemo da kupimo neku sitnicu da nam ogreje srce, usrećimo svoju decu ili obradujemo partnera? Za šta radimo mukotrpno ako ni toliko ne možemo?

Čuveni film "Mržnja-La Haine "- ima legendaran početak, na kome, se sredovečan čovek baca sa vrha oblakodera i dok pada, ponavalja:

"Za sada je sve u redu, za sada je sve u redu... nije važan pad, važno je prizemljenje!"

Koliko treba da bude visok tržni centar sa koga se bacamo, nadajući se da će pad biti toliko dug, da prizemljenje nećemo ni osetiti?

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.

(Mondo/Noizz)