Tuga...
Prazan stomak natera čoveka na svakakvo snalaženje. Najbolja ilustracija te istine vidljiva je širom pančevačkih grobalja, na kojima se redovno hrani desetak nevoljnika.
Kažu, smeštaj još i imaju, a da se jede mora svaki dan. Zato su i redovni korisnici ovakvih "narodnih kuhinja" i na sedmodnevnim, šestomesečnim i godišnjim parastosima upokojenima. Tako nema dana da nisu gosti na poslednjem ispraćaju, najviše na ovdašnjem Starom pravoslavniom groblju, kada i oni pojedu i popiju za dušu pokojniku.
"Sad je nevolja što su ljudi i to smanjili, dolaze samo najrođeniji, pa ni ne spremaju mnogo, dođu i odu. Sahrana ima više nego ranije, ali na Novom groblju, a dotle treba prevoz, daleko je. Nešto se pokupi ovde, nešto ispod tezgi na pijaci, nešto po kantama”, kaže jedva pokretna žena, dok se uprkos snegu sprema da pokupi nedeljni ručak na starom pančevačkom groblju.
Priča da ni o Zadušnicama, kad je inače najveća "gozba", nije bilo kao pre pandemije. Donosilo se ranije izobilje hrane, sve blagodareći običajima i raznoraznom praznoverju.
Na ovo crkva ali ni država, ne gledaju blakonaklono, te se za ostavljanje hrane i pića na humkama, koje zakon vidi kao nehigijenski manir, može zaraditi i kazna od 10 hiljada dinara.
Među redovnim "gostima" su, priča nam radnica u obližnjoj cvećari, stariji ljudi bez bližnjih i čitave porodice sa decom. Jedni ožalošćene rođake dočekuju već na ulazu u groblje, drugi krstare među "večnim kućama", gde rodbina verujući u blagoslov živima, iznese i ostavi ponude. Neposredno po ukopu pak posluženje čeka i kod izlaza na improvizovanom stolu za kojim svako može da se posluži, ali nužda i običaje menja, pa je u ponudi sve češće tek zalogaj koljiva – kuvanog žita, čašica žestine ili vina. Oni pak u stanju socijalne potrebe i beskućnici, ni za debeo minus, led i sneg, pa ni za kućni red okačen na ulazu u groblja ne mare, jer je "borba da se za danas obezbedi obrok".
"Nekada ne bude ništa, češće sin uspe da skupi u kesu pecivo, žito, a sa grobova, kad ostave jabuku, pomorandžu... Neki nas i ponude, ne teraju nas, a kad na ulici pitaš da pomognu, okreću glavu. Posle idemo na pijacu, pa pokupimo ispod tezgi povrće, al sad ni to nije nizašta, sve se smrzlo. Nešto nam daju piljari, ono što bi inače bacili", svedoči starica.
(MONDO/Politika)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.
