ZVALI SU IH "SLOVENCI" I BILI SU JEDNA OD NAJBOLJIH JEDINICA: I danas se ne zna ko ih je ukinuo i zašto!

Odluka o formiranju 350. raketnog puka donesena je u proleće 1974. godine. Prvi komandant puka je bio pukovnik Poberaj Danilo, a našelnik štaba potpukovnik Radovanović Aleksandar.

"Nemojte među raketaše u Vrhnici ubiće vas! To su sve sami ludaci koji su spremili da Ljubljanu dignu u vazduh. Sa njima nema zbora", ovako počinje reportaža Milene Marković novinarke Večernjih novosti koja je objavljena 15. jula 1991. kada se zaputila u kasarnu "Voljč Ignac Fric" na Vrhniku u kojoj se nalazila komanda 350. raketnog puka, jednice od posebnog značaja ne samo za Sloveniju, već i za prostor severozapadnog dela nekadašnje SFRJ čije nebo je kontrolisala, do povlačenja iz ove republike.

Komanda i jedinice, raketni divizioni i raketnotehnički divizion, 350. raketnog puka PVO su bile od 27. juna do predislokacije puka pod blokadom slovenačke odbrane koja je za nju bila najzainteresovanija.

Međutim, za 350.raketni puk RV i PVO JNA agonija nije bio samo desetodnevni rat u Sloveniji, već ono što je sledilo, a što niko nije očekivao nečija odluka da jedinica koja je sačuvala svoj borbeni potencijal i opremu vrednu više od 100 miliona dolara bude ugašena.

Ovo pitanje i danas 30 godina posle i dalje nema odgovor ko je taj ko je doneo odluku da ukine i rasformira 350. raketni puk koji je u aprilu 1991.

Puk je bio razmešten po sledećem: u Vrhnici se nalazila komanda puka i raketnotehnički divizion, 1. raketni divizion bio je lociran u Šentvidu sa vatrenim položajem pored reke Save u okviru borbenog rasporeda pešadijskog puka i bataljona vojne policije; 2. raketni divizion je bio lociran u Ljubljana Polju u kasarni gde se nalazio laki artiljerijsko raketni puk PVO; 3. raketni divizion u Logatecu i 4.raketni divizion u Postojni. U Vrhnici je bila komanda, četa veze i četa za upravljanje 91. Bataljona VOJIN a na Ljubljanskom Vrhu i na Oljskoj Gori dve čete VOJIN.

Od svih jednica PVO koje su bile stacionirane u Sloveniji na udaru slovenačke Teritorijalne odbrane posebno je bio divizion u Logatecu, koji je bio jedina jednica u ovom mestu pored Ljubljane i nije imao podršku bilo koje druge jedinice JNA za odbranu. Zaštitu trećeg diviziona od napada agresora sa zemlje trebala je da počiva na jedinicama teritorijalne odbrane opštine Logatec. Desilo se ono što niko nije očekivao da su ovu jedinicu napali oni koji su zapravo trebali da ih brane i štite.

Jedinici su u odbrani veliku pomoć odigrali zakloni i rovovi koje su uredili pre deset godina, po tipu četne otporne tačke, u vežbi sa rezervnim sastavom TO Slovenije. Sa tridesetak starešina i stotinjak vojnika, naoružanih automatskim puškama, lakim artiljerijskoraketnim vodom sa topovima, ukopani, maskirani, i sa istaknutim tablama upozorenja o miniranju ispred i unutar ograde od bodljikave žice, divizion je predstavljao tvrd orah.

Sa opštinskim štabom TO je urađen jedinstven plan odbrane 3. raketnog diviziona, pa su im svi podaci o ovoj jednici bili poznati. Da ironija bude veća u štabu i jedinicama TO su se nalazili poznanici i kućni prijatelji, koji su se samo u jednom danu počeli da gledaju preko nišana. Dok se u komandi puka pretresala situacija posle otpočinjanja borbenih dejstava, primali izveštaji od potčinjenih jedinica, niko nije očekivao da će telefonski poziv iz Logateca prekinuti razgovor u kancelariji.

"Druže pukovniče, napadaju nas! Približili su nam se sa istoka, severa i zapada. Do sada nisu otvarali vatru. Vojnik ih je otkrio sa osmatračnice predveče. Kako se navlačila tama čuli smo ih kako se približavaju i iz drugih pravaca", referisao je komandantu puka pukovniku Boži Novaku kapetan Živojinović Radomir, zamenik komandanta 3. rd PVO čija je kasarna i vatreni položaj bila na Dedniku i Slemenu, vrhovima koji dominiraju Logaškim poljem.

Dednik, je inače znatno ranije bio ogoljen zbog osposobljavanja položaja za dejstvo raketama u eventualnoj iznenadnoj agresiji snaga NATO i Varšavskog pakta. Inače ovo brdo je kao zarubljena kupa dominirala uskom dolinom, kojom se krivudajući provlače Reka i put koji iza Smoleveca zamiče prema tamnozelenim šumama Žibrša. Po izveštavanju Operativnog centra korpusa o situaciji čulo se:

"Stavio sam eskadrilu MIG-ova u pripravnost. Na prvi pucanj poleću", grubo sa neskrivenom ljutnjom zbog ponašanja teritorijalaca začuo se duboki tamni glas načelnika Grupe za borbeno komandovanje - GBK. Čulo se: "Nemaju oni dovoljno snaga da ovladaju divizionom".

"Slažem se. Ali šta ćemo sa gradom. Dvanaest MIG-ova sa po 500 do 1.000 kilograma ubojnih sredstava, noću u velikoj brzini u uslovima koji su mnogo gori od poligonskih. Mogući su veliki promašaji. U blizini su kuće i zgrade u kojima žive naši poznanici i prijatelji i porodice naših starešina".

"Druže pukovniče – Cesar će – moramo sprečiti napad na divizion. Rifate, kakva je situacija - Nema promena. – Pozovi štab TO i neka povuku jedinice ili će stradati grad! Na izveštaj o početku napada poleće avijacija sa bihaćkog aerodroma".

"Zvao sam ih. Oni ne znaju čija je to jedinica ni ko im komanduje. Komandir stanice milicije tvrdi da nisu njegovi. Niko u Logatecu ne zna ko ide na nas".

"Rifate zovi ih ponovo i prenesi im da će u slučaju napada izginuti, a što je najgore stradaće grad! Noć je, a u masovnom naletu će biti poklopljena velika površina sa velikim rasturanjem bombi i raketa. Neka pronađu ko komanduje napadačima".

Posle završetka desetodnevnog rata i pokušaja spremanja napada novinarka Novosti je pitala tad pukovnika Novaka da li je tačno da su rešili da raketiraju Ljubljanu ukoliko budu napadnuti?

"Mi to ne želimo, ali ukoliko bi naša jedinica bila napadnuta, odgovorno vam tvrdim, došlo bi do nekontrolisanog sukoba. Naoružanje -razorne rakete sa bojevim glavama-mogle bi biti aktivirane puščanom ili minobacačkom vatrom koja bi se neminovono prenela na skaldište raketnog goriva. To bi značilo katastrofalne i nesagledive posledice za čitavu okolinu, znači katastrofu za Ljubljanu".

Novak je tom prilikom objasnio da slovenački štab TO nije imao pojma o funkcionisanju ovog razornog oružja i da je zato verovatno poslao naoružane jedinice da napadnu ove položaje, i da kada su nešto naučili više se nisu približavali objektu, ali su na nišanu snajpera držali starešine i vojnike onemogućivši snabdevanje vodom i hranom, isključivanjem telefona da bi primorali na predaju. Interesantno je da tokom blokade nijedan vojnik 350. raketnog puka se nije predao, a među njima je bilo Hrvata i Slovenaca, koji su ostali dok jedinica nije bila izvučena iz Slovenije.

Rasformiranje 350. raketnog puka

Krajem jula 1991. 350. raketni puk dobio je pripremno naređenje za evakuaciju rezervne stanice za vođenje raketa i velikog broja raketa iz skladišta u 250. raketnu brigadu PVO u Beograd. Određen je rok od dva dana za pripremu ogormnog posla zbog čega su pripadnici puka radili danonoćno. Prvu informaciju o predislokaciji u Mostar komandant 350. raketnog puka dobio je od Nikole Kajteza, pukovnika, komandanta lakog artiljerijskoraketnog puka iz Ljubljana Polja. Inače u toj kasarni se nalazio 2. raketni divizion. Prethodni komandant kasarne i puka je bio Boško Jevtić, koji je na tu dužnost otišao, predavši komandovanje 3. raketnim divizionom u Logatecu. 

Tada pukovnik Novak telefonom poziva pukovnika, a kasnije generala Blagoja Grahovca, jednog od najbližih saradnika komandanta RV i PVO sa nadom da on verovatno zna da li je donesena odluka o 350. raketnom puku.

Odlučeno je da se puk preformira. Dva raketna diviziona izlaze iz formacije 350. raketnog puka i posle odlaska u Beograd ulaze u sastav 250. raketne brigade PVO. 350. puk, postaje jedinica od dva raketna diviziona i raketnotehničkom baterijom, i odlazi u Mostar. Početak predislokacije zakazan je u septembru, posle izvlačenja jedinica iz Slovenije.