"TELO MOG BRATA NIKAD NIJE NAĐENO, NISMO IMALI ŠTA DA SAHRANIMO": Potresna ispovest brata poginulog radnika RTS-a

Kod spomenika "Zašto" u beogradskom parku Tašmajdan noćas u dva sata i šest minuta održan je pomen za 16 radnika RTS-a koji su poginuli u noći između 22. i 23. aprila 1999. godine, kada je NATO bombardovao zgradu RTS-a.

"U početku se nismo plašili, nismo osećali opasnost jer nismo mogli da zamislimo da bi jedna medijska kuća sa civilima, postala vojni cilj. Međutim, onda su u NATO počeli brifinzi gde se spominjalo da će da gađaju i RTS zbog navodno lažnih vesti koje šaljemo sa ratišta. Kao da su nas upozoravali da ne emitujemo isinu o zločinima NATO pakta! Nekoliko dana pre nego što je zgrada pogođena, strane novinarske ekipe počele su da napuštaju RTS", priseća Miroslav događaja koje su prethodile toj kobnoj noći u kojoj je zauvek izgubio brata:

"Čuo sam se sa njim oko 21 čas i rekao je da je dobro, da noć protiče mirno... Bio sam kući, sa ženom i decom i gledao neku utakmicu na drugom programu RTS-a. Negde oko noći čuo sam avione kako nisko lete, kao nikada to tad, usledila je ekspolozija, popucala su nam stakla na prozorima, a video sam da je program prekinut. Tada još nisam znao da li su pogodili zgradu RTS ili neki drugi objekat, predajnik ili nešto... Međutim, čim je Studio B emitovao prve snimke, prepoznao sam da je projektil tačno pogodio prostoriju u kojoj se nalazio moj brat sa režiserom."

Ipak, Medić kaže da se nadao da su brat i kolege uspele da siđu u podrum. Ujutru je sa prijateljima odjurio na mesto nesreće i očekivao svakog trenutka da pronađu njegovog brata i izvuku ga iz ruševina.... Dani su prolazi, a Medići su polako gubili svaku nadu...

"Njegovi ostaci nikada nisu identifikovani, kao ni Nebojše Stojanovića. Nije bilo šta da se identifikuje. Drugi bar mogu da odu na grob, da zapale sveću, mi palimo sveću na spomeniku oko RTS-a. Ipak, sećanja na njega u nama živi svaki dan i nikada ga nećemo zaboraviti."

23. aprila 1999. godine sa dva projektila oko dva čas u noć pogoiđenja je zdrada RTS - tom prilikom poginulo je 16 ljudi, a još 16 je povređeno, dok tela radnika SIniše Medića i Nebojše Stojanovića nikad nisu nađeni. NATO je, nakon što je RTS odbio zahtev da emituje šest sati programa zapadnih medija tokom dana, proglasio RTS legitimnom metom smatrajući ga delom "ratne mašinerije"-

Amnesti internašonal je napad okarakterisao kao ratni zločin smatrajući da je prekršen Član 52(2) Protokola 1 Ženevske konvencije koja definiše vojne i civilne ciljeve. Bivši direktor RTS Dragoljub Milanović osuđen je 2002. godine, na 10 godina zatvora zbog teškog krivicnog dela protiv opšte bezbednosti zato što nije preduzeo sve mere da se zaposleni i oprema zaštite i evakuišu, a postojali su dokazi da su čelnici RTS, državni i vojni vrh znali da će zgrada biti bombardovani.

Spisak poginulih:

1. Aleksandar Deletić (30), kamerman

2. Branislav Jovanović (50), glavni tehnićar

3. Darko Stoimenovski (25), pomoćni tehničar

4. Dejan Marković (39), stražar

5. Dragan Tasić (29), električar

6. Dragorad Dragojević (27), stražar

7. Ivan Štukalo (33), tehnićar

8. Jelica Munitlak (27), šminkerka

9. Ksenija Banković (27), miksanje slike

10. Milan Joksimović (47), stražar

11. Milovan Jankovic (59), mehanićar

12. Nebojša Stojanović (26), glavni tehničar

13. Siniša Medić (32), produkcijski dizajn

14. Slaviša Stevanović (32), tehničar

15. Slobodan Jontić (54), režiser

16. Tomislav Mitrović (61), urednik programa

(Mondo/Kurir)