Životna priča nekadašnjeg predsednika Crne Gore.
Ovog leta navršiće se dve godine od smrti Momira Bulatovića. Sa 32 godine postao je predsednik Crne Gore, imao je bogatu političku karijeru, učestvovao je u pregovorima u Dejtonu, bio svedok Miloševiću u Hagu...
"Kada se setim tog nekog perioda, nekako mi je žao samoga sebe jer sa 32 godine ne možete da nosite sa svim tim problemima. Nije to sretno predsednikovanje već je rat u okruženju. Raspad svih mogućih vrednosti, mladi ljudi koji ginu ko zna za koje političke ciljeve, sankcije", ispričao je svojevremeno Bulatović.
Kako je rekao, u tom periodu se raspadala zemlja.
"Milo Đukanović i ja smo se tada osećali kao da treba da upravljamo autobusom koji nema gume, nema upravljača, kome je motor otkazao. Na jednoj slici, koju sam objavio, vidimo se nas dvojica u noći kada prvi put pobeđujemo na višestranačkim izborima. A moj komentar je bio – e sad smo tek nastradali", istakao je on.
Napominje da ima ona narodna - baba dala dinar da uđe u kolo a sad dva da izađe, ali kako je rekao, učinjenom poslu mane nema.
"U mojoj knjizi, “Pravila ćutanja”, sam napisao da je njoj sve istina, ali da nije kompletna istina samo zato što bi se negde vređala neka intima nekog čoveka. Ta knjiga je nastala iz nekog mog ličnog motiva. Naime ja sam tada bio pred optužbama za ratne zločine u Hagu. Moja deca su bila mala i bio mi je motiv da napišem tu knjigu jer bi mi bilo teško da ona rastu pod etiketom da im je otac ratni zločinac. A bilo je sasvim realno da ću i ja poći u Hag, a ta knjiga je bila kao neki moj intimni testament. Kao želja da moji klinci sutra mogu to pročitaju pa da kažu – pa nije baš bio takav zločinac", ispričao je Bulatović u emisji "Balkanskom ulicom".
Na kraju nije bio optužen, a kako ističe, samo ga je spasila jedna stvar.
"Nisam bio optužen. Jednostavno se nisam uklapao u tu sliku. Teško da možete jednog Crnogorca, a to sam ja, koji je predsednik Crne Gore i koji je za to vreme napravio da je Crna Gora bila ravnopravna u SR Jugoslaviji i da je imala dosta svojih državnih kapaciteta, koji se u nekim stvarima slagao ali u nekima i ne sa Miloševićem da podvrgnete pod plan stvaranja velike Srbije. To me je jedino spaslo", rekao je Bulatović.
O tome kako je biti na vlasti, nekadašnji predsednik Crne Gore, je ispričao:
"Kada ste na vrhu vlasti vi ste meta. Onaj koji je br 2 hoće da vas skine. Duvaju vetrovi, a sami ste. A strašna je moć..."
Ispričao je i jednu anegdotu kada je bio sa ćerkom u kolima.
"Bila neka gužva prema Budvi i moja ćerka kaže – daj tata uključi ona svetla.
- Ja ću to da uključim kada se budem vraćao, tada se vraćam kao predsednik. Ali ja sam sada vaš tata I nema uključivanja sirena, rekao sam joj.
Ja sam 10 godina imao privatni avion koji je uvek bio spreman, a treba vam 15 minuta do aerodroma. I šta, sad treba klince naviknuti da I oni imaju privatni avion?", upitao je Bulatović.
Kaže kako mu je u političkoj karijeri Dejton bio jedan od najtežih perioda.
"Trebalo je da pregovarate, da konačno zaustavite rat a nemate nikakvu pregovaračku poziciju. Ja sam svako veče na magnetofonsku traku snimao svoje utiske toga dana. I napisao sam u knjizi da se u mom glasu osećao strah, hrapavost što zbog duvanskog dima što zbog prevelike količine viskija koja vas umiri da biste mogli da nastavite sutra", ispričao je Bulatović.
Otkriva kako je jugoslovenska delegacija bila veoma pažljiv domaćin u Dejtonu onima koji su nas posle bombardovali.
"General Vesli Klark koji nas je onako precizno uništavao je u Dejtonu bio najšarmantniji. Dolazio je svako jutro da popije tzv srpski čaj. A to je bila viljemovka. Jedini pregovaračko sredstvo sa Amerikancima su bili sanduci viljemovke. Obažavali su je. U bazama je bio zabranjen alkohol ali mi smo im rekli da je to bezalkoholno piće", prisetio se on.
Tu je, kako kaže, bilo još jedno pregovaračko sredstvo - institucija besplatnog ručka.
"Tamo dođe američki državni sekretar Voren Kristofer i ide u restoran, samoposlugu. Tamo svi imaju isti tretman. Voren Kristofer čeka red. I vidimo mi da je njima žao da troše svoje dnevnice. Bio je oficirski klub u kome ste morali sve da plaćate. E ta institucija besplatnog ručka je bila jedina pregovaračka pozicija. Pozovemo Holbruka, Kristofera I ostale, platimo im ručak i uštedimo im dnevnice. Nemojte da vam bude smešno, ali kod Amerikanaca je 20 dolara beskrajno velika para. A zadovoljstvo da mogu da dođu u restoran I da neko plati sve ono što oni hoće je upravo ono što je kupovalo naklonost prema nama. Inače, moje zaduženje je bilo da na tim ručkovima ili večerama zabavljam suprugu generala Veslija Klarka", ispričao je Bulatović.
U Hag je bio, ali kao svedok Miloševiću.
"Kada se Milošević suočio sa činjenicom da mi je sin bolestan rekao mi je – ti jesi meni ključni svedok ali tebi je tvoje dete važnije I preče. Rekao mi je da ostanem u Beogradu I da dođem kad budem bio u prilici. Eto on mi j eučinio beskrajno veliku uslugu da budem pored svog deteta kad je to bilo najpotrebnije.
- Ali sigurno da vam je rekao da dođete, vi ne biste došli, konstatovala je voditeljka.
- Šta bi bilo kad bi bilo… Drago mi je da je rekao da ne moram.
- Ali da vam je rako da dođete, ne biste otišli?
- Ili bih otišao na kratko…
Kada smo se sreli zahvalio mi se što sam došao. Lično sam se osećao privilegovanim što sam bio tamo" rekao je Bulatović.
Momir Bulatović doživeo je i veliku ličnu tragediju kada mu je u umro sin koji je imao samo 21. godinu.
"Život me je naučio da tek naknadno prepoznate sreću. Tek kad nešto imate pa izgubite onda ste svesni toga. Dok sreća traje mi je nikada ne prepoznamo. Oženite se, rodite dvoje dece, čini vam se da je sve to normalno. E posle se jedno dete razboli, posle se borite za njegov život, posle izgubite to dete… I tek onda shvatite da je najveća nesreća koja vam se desi da vam dete umre. Nije Bog nas stvorio da mi svoju decu sahranjujemo nego da bude obrnuto. Tek onda kada se to desi vi shvatite koja vam je najveća sreća bila. Ne bilo koja funkcija, ne bilo koji značaj već to što mi je Bog podario tog momka. Posle kad se vraćam u mislima najveća sreća mi je bilo kada su ga izneli iz porodilišta", ispričao je Bulatović.
Kako je rekao, kada se suočio sa bolešću deteta, iamo je privilegiju da bira gde će da ode.
"Od Amerike, preko Rusije… Sve moguće lekare sam konsultovao I rekli su mi svi da moram da nađem doktora koji će moje dete gledati kao ličnost a ne kao broj. Ja ne samo da sam našao doktora već I instituciju. Moram da se zahvalim svim ljudima sa VMA. Tri godine je trajala ta bitka. Izgubili smo je ali ono što vam daje snagu je činjenica – da je bilo spasa, tu bismo ga našli", rekao je on.
Na pitanje da li postoji nešto što u te tri godine borbe nije rekao ili nije uradio, a zbog čega se kaje, Bulatović kaže:
"Najgora je kada ste u tim situacijama pasivni, kada ne možete ništa da uradite. Ja sam bio usavršio sistem – koji god lek da se pojavi ja sam ga imao za 24h. Piloti JAT-a su ga donosili, preko mreže smo pretraživali. Bila bi nepodnošljiva pomisao da kažem da sam nešto propustio. Sve sam uradio, sudbina je bila samo takva. Valja nastaviti živeti i zbog ćerke i zbog okruženja i zbog uspeomene na tog divnog momka koji je otišao u 21. godini."
(MONDO)
