MILOŠEVIĆ JE TAD POBESNEO! RECI PRIJATELJIMA IZ VAŠINGTONA DA SE NE ZAJE**VAJU SA MNOM! Izdrao se i gađao ga je u glavu

Danas se navršava 15 godina od kako je, u Haškom tribunalu, preminuo nekadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević.

Sporazum su potpisale vođe tri zaraćene strane, Slobodan Milošević, Alija Izetbegović i Franjo Tuđman. Međutim, koliko god taj događaj bio poznat, manje je poznato šta se sve dešavalo tokom boravka trojice lidera u vojnoj bazi u kojoj su proveli 21 dan. 

Nebojša Vujović, diplomata i šef Misije SRJ u Vašingtonu 90-ih godina prošlog veka i jedan od članova jedanaestočlane srpske delegacije, uredno je sačekao da prođe dvadeset godina važenja državne tajne i onda rešio da nas provede kroz zamršeni lavirint mučnih pregovora. Bez namere da tumači, komentariše i zaključuje, Vujović u knjizi „Poslednji let iz Dejtona – pregovori iza zatvorenih vrata“ iz ugla svedoka i neposrednog aktera faktografski otkriva tronedeljnu dramu u kojoj rediteljsku palicu drže Amerikanci, a zavađeni balkanski lideri pokušavaju da budu nešto više od pukih statista.

Na petnaestogodišnjicu smrti nekadašnjeg srpskog lidera, izdvajamo značajne odlomke iz knjige.

Pred nama se odvija pravi triler u kome između vojnih paviljona, sašaptavajući se, šetkaju Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Jovica Stanišić; Alija Izetbegović, Muhamed Šaćirbej i Haris Silajdžić u Alijinom apartmanu teraju mak na konac zahtevajući nemoguće; Franjo Tuđman drži Miloševiću stranu; hodnicima špartaju američki oficiri za vezu između pregovaračkih strana – da pripomognu ali i da zavrnu ruku; kad zaškripi buldožerska diplomatija Ričarda Holbruka, svrati i državni sekretar Voren Kristofer da svojim autoritetom pogura stvari; u jednom hotelu u blizini svoju šansu čeka Ibrahim Rugova; članovi delegacija se, kad uhvate vremena, relaksiraju u dejtonskim klubovima gde Jovica Stanišić „drži čas“ gitare; kupuju se cipele za Miru Marković..

Knjiga je svedočanstvo onoga što se tamo stvarno događalo iz sata u sat, iz dana u dan.

Milošević je bio glavni pregovarač i lično sam ga doživeo kao čoveka koji je mogao da nosi teret. Možda je unutra imao nekih slabosti ali se nisu mogle videti. Nekad bi u toku pregovora znao da me upita: „A kako će ovi tvoji prijatelji Amerikanci reagovati?“, što znači da je imao ono što se zove zadrška u mišljenju, ali je to uspešno skrivao. Hrvati su bili relaksirani, sve svoje su bili već završili i tamo su bili kao na izletu, ali je Franjo Tuđman bio vrlo kooperativan.

Kada smo otišli kod njega na kafu i kolače i sa predlogom da bar Srbi i Hrvati potpišu sporazum, on je odmah pristao. I da nije bilo tog zajedničkog Slobinog i Franjinog pritiska, muslimani ne bi prihvatili sporazum.

Ponašali su se kao razmažena deca koja su mislila da su u Dejton došla po lizalicu, a ne na pregovore. Bili su ubeđeni da je Amerika na njihovoj strani i da će im sve završiti. Amerika im je dosta toga završila, ali morali su i oni da budu kooperativni – podseća Vujović.

Vujović to u knjizi ilustruje vrlo upečatljivom epizodom u kojoj Voren Kristofer traži od Miloševića da se kao simboličan gest i ustupak, muslimanima daju brda oko Sarajeva sa kojih su Srbi pucali na grad.

„U redu. Daću. Nek nas to košta pola do jedan procenat, ali neka to bude poslednja stvar koju od nas traže“, rekao je Milošević, a Kristofer je uzvratio da ne zna da li će to biti poslednji zahtev muslimana, ali da će biti poslednji koji će on nama preneti u njihovo ime.

Međutim, u jednom drugom slučaju Milošević nije popustio i to nas je koštalo bombardovanja i problema sa Kosovom. Naime, američko rukovodstvo je imalo ideju da se u Dejtonu reši i ovaj problem pa su preko Nebojše Vujovića poslali Miloševiću nacrt sporazuma koji je predviđao široku autonomiju za Albance, izgradnju njihovih institucija koje su bili napustili, smanjivanje centralizovanog uticaja Beograda, ali je to rešenje podrazumevalo ostanak Kosova u okviru Srbije.

Milošević je to odbio.

Pre toga, niko nije imao hrabrosti da mu odnese dokument koji je Vujović prvo doneo ministru spoljnih poslova Milanu Milutinoviću koji ga je pogledao i rekao: “Je l‘ ti hoćeš da mene Sloba ubije? Idi, sam ga odnesi i sretno ti bilo”. Nezahvalna dužnost pripala je Vujoviću, a kako je to izgledalo on plastično opisuje u knjizi.

“Milošević je pročitao dokument i ljutito ustao. Zatim je zgužvao papire i gađao me njima u glavu: ’Je l’ se oni to sa mnom zajebavaju? Pa šta oni misle, ko sam ja, kakvo Kosovo, to je unutrašnje pitanje Srbije, ne dolazi u obzir. Reci tim svojim vašingtonskim prijateljima da ne dolazi u obzir da se sa mnom zajebavaju. Jer ako se budu zajebavali, dobiće dobro zajebavanje!’”

Vujović je one zgužvane papire vratio američkom posredniku Barliju koji mu je rekao: “U redu, Nebojša, ja ću da informišem američku delegaciju... Samo mislim da je ovo možda propuštanje poslednje šanse da se situacija reši na uravnotežen, balansiran, opšteprihvatljiv način i da će nevolja tek da dođe”.

Nažalost, bio je u pravu.

"Propustili smo veliku šansu. Tada se moglo izvući rešenje za Kosovo koje je zaista bilo po formuli „više od autonomije a manje od nezavisnosti“. Izgubili smo ozbiljnu priliku da se oslonimo na pragmatizam i nasledstvo Kisindžerove (Henri Kisindžer, američki državni sekretar 70-ih godina prošlog veka, prim. nov.) političke doktrine, a ne da uletimo u makaze politike Bžežinskog (Zbignjev Bžežinski, politikolog i spoljnopolitički geostrateg, savetnik dva američka predsednika), koju je oslikavala rečenica „Povuci ih jako za m..a u pravcu u kojem želiš i slediće te“. Dakle, primeni silu kad moraš, jer bez sile nećeš postići rešenje. Mi smo, nažalost, izabrali ovo drugo. Kada sam razgovarao sa Kisindžerom poslednji put, u oktobru mesecu 1998. godine, i pitao ga šta nam sledi, rekao mi je: `Ispustili ste priliku u Dejtonu. Sad će vas udariti`. Tako je i bilo", kaže Vujović.

On ipak napominje da su, što se tiče BiH, u Dejtonu srpski pregovarači izvukli maksimum.

"Stvorili smo drugu srpsku državu koja nije nezavisna, ali Republika Srpska ima sve atribute vidljivosti i postojanosti", zaključuje Vujović.

Kad su pregovori završeni, Vujović je otišao u centralnu komandu vazduhoplovne baze kod generala Veslija Klarka, koji će mu pokazati nešto zbog čega je ostao bez reči. Klarkov ađutant je uključio monitor i satelitske snimke:

“Najpre sam video zemaljsku kuglu, zatim polako obrise svih kontinenata, pa onda u krupnom planu Evropu, pa onda Balkan, BiH i onda grad. General Klark je rekao: `Evo, ovo je Goražde... Sada ćemo da zumiramo lica`. Zumirali su jedan balkon na kojem je stajala starica. Jasno sam video njeno izborano lice. Ostao sam zapanjen. Klark mi je rekao: `Vidite kako mi pratimo sve što se dešava u BiH. I kad vam kažemo da se negde dogodilo vojno nasilje, mi to, svakako, u potpunosti dokumentujemo`.

Ko je Nebojša Vujović

Nebojša Vujović (61) je bio vicekonzul u Sidneju, potom i šef Misije SR Jugoslavije u Vašingtonu. Bio je i predsednik Komiteta za saradnju s Kforom i Unmikom. Učestvovao je i u pregovorima u Kumanovu koji su doveli do prekida NATO bombardovanja. Po završetku diplomatske karijere otišao je u svet biznisa: bio je direktor “Hemofarm USA”, savetnik nemačke “Stade”, a sada je partner u jednoj njujorškoj advokatskoj firmi.

O Amerikancima

"Oni su kauboji. Kad Amerikanac povede devojku na večeru, on joj kaže: ~Vodim te na večeru, ja ću da platim, a posle nameravam s tobom nešto da uradim~. Znači, oni su direktni, robusni, vaspitani su da je sila u pravu i da američka vojna moć treba da bude neprikosnoveni arbitar tamo gde američki šarm nije prošao. Ako Holivud ne prođe, proći će Pentagon", odlomak je iz knjige.

(Mondo)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.