• Izdanje: Potvrdi
Emisije
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

DRAŠKOVIĆ EKSKLUZIVNO ZA MONDO! Ulazim PRERUŠEN kod njega, a on mi kaže - “Učinio sam zločin, ruke sam o Srbe okrvavio"

Rekao mi je - "Svo ovo pusto blago koje sam stekao dao bih za jedan grob na Barama u Sarajevu..."

 Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Vuk Drašković - književnik, političar. Hvaljen i kritikovan i u jednoj i u drugoj ulozi. Ono što je sigurno, ni kao političar ni kao pisac nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

U ekskluzivnom razgovoru za MONDO, Drašković prvi put u javnosti otkriva nepoznate detalje iz svog života - kako je i zbog čega prerušen otišao da se vidi sa ustaškim zločincem, o čemu su razgovarali, šta je dobio na poklon. Lider SPO u intervjuu govori i o tragičnim posledicama skrnavljenja kosovskog mita, Kosovu kakvo je ono danas, Abulahu Gulu, Medlin Olbrajt, velikim svetskim silama...

Koja je vas muka naterala da uopšte počnete da se bavite književnošću?

"Kada kao novinar nisam mogao da iskažem tu muku u meni, otišao sam u literaturu. A ta muka su zabranjene teme i razobličavanje tragičnih neistina koje je srpskom narodu nametnula pre svega crkva, a boga mi i duhovna i politička elita. Pa je te neistine, prihvatanjem za istine narod preskupo plaćao."

Otvaranje narodu oči je posebno bolno. I za narod i za onoga ko to pokuša. Šta ste sve prertrpeli na svojoj koži trudeći se da narod progleda?

"Još dobijam noževe zbog romana 'Nož' i to naravno od onih koji roman nisu pročitali, ali su pročitali, zapamtili i prihvatili kao istine sve neistine koje je propaganda izrekla o romanu. Taj roman se i danas proglašava od mnogih za ratnohuškački. A ja sam ubeđen da je napisan u prvim godinama posle Drugog svetskog rata, što ja tada nisam mogao učiniti, ali da ga je neko tada napisao i da su snimljeni ovde filmovi i pričana priča narodu o genocidnoj Pavelićevoj nacističkoj državi, ne bi zlo bilo sakrivano, da bi jednog dana ponovo oživelo. Nego bi se i ovde ponovila denacifikacija slična onoj u Nemačkoj."

Šta je bio glavni motiv za pisanje “Noža”?

"Ja sam odrastao kao dete u senci ustaškog genocida. Nedaleko od mog sela koje je bilo srpsko, dogodio se veliki zločin baš na pravoslavni Božić 1942. u selu koje se zove Pridvorica, a u romanu će se zvati Jugovići. Osim toga, širom Hercegovine jame su bile prepune Srba. Odrastao sam u jednoj atmosferi kada se o tim zločinima pričalo po kućama. Ali i tada oprezno, polušapatom, trudeći se da ne čuju deca. Ali su deca ponešto i čula. Nikada neću zaboraviti kada sam svoju baku upitao ko su bile ustaše. Ona mi je odgovorila – ćuti sine, strijele ih nebeske raznijele.

Eto sa tim traumama iz detinjstva krenuo sam da pišem 'Nož'.

Verovalo se da u tom selu Pridvorici nije bilo preživelih. Ja nisam u to hteo da poverujem jer sam ubeđen da nijedno zlo ne može biti temeljno, da uvek neko mora da pretekne da svedoči. Tako sam odlučio da preživi jedno tek rođeno dete koje će ubice, muslimanske ustaše, odgajati kao svoje. I koje će tek na studijama da sazna istinu o svom poreklu."

Pogledajte

03:35
Vuk Drašković 1
Mondo Intervju: Vuk Drašković
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Snažan motiv u tom romanu je motiv vere i porekla. I čuveno pitanje kom se Bogu molimo.

"Ne postoje dva Boga. I za muslimane, i za hrišćane, i za jevreje to je isti Bog. Samo ga drugačije zovu. Inače, kada je roman izašao iz štampe saznaću da je ipak neko preživeo. Ne na način kao u romanu, ali je preživeo. Preživeo je jedan dečak koji je tada imao 15 godina i koji je na Badnji dan uzjahao na konja i otišao tri sata jahanja do sela svog ujaka da bude položajnik. I tamo će ga stići vest da je Pridvorica uništena. Da je sve poubijano. Tamo će saznati da je 29 članova njegove porodice ubijeno toga jutra. Taj dečak će se pridružiti partizanima. To je bio budući general JNA Blagoje Adžić."

Ali to nije jedino preplitanje stvarnosti i fikcije u Vašem romanu, zar ne?

"Da. Ali za to što se desilo ja nemam racionalno objašnjenje. Sve što se dogodilo je više nadrealno, a bilo je realno. Ja sam se jednom svom drugu sa fakulteta poverio da pišem roman o genocidu ali da sam hendikepiran zbog činjenice da nikada nisam neposredno upoznao nekoga od ustaških zločinaca. Zanimalo me je kako ti ljudi izgledaju, da li su se pokajali, da li su i dalje zveri i u mozgu i u duši.

On mi je rekao da zna jednog takvog. To je Suljaga Mešinović, Sarajlija, čuveni tršćanski trgovac u čijoj magazi moj drug nabavlja robu.

I tako krenem da upoznam živog ustašu zločinca. U tu radnju u dogovoru sa mojim drugom sam ušao sam i prerušen. Bio sam u nekom džemperu u nekakvim zgužvanim pantalonama. Ušao sam u magazu. Bila je prepuna mušterija iz Jugoslavije. I prvo sam zapazio jednog gospodina, prodavca, evropski obučenog, srednjih godina. Elegantnog, sa kravatom i u odelu. A onda, iza onog pulta u ćošku kraj rešoa na kome se kuvala kafa, jednog zgurenog starca. Bilo mi je jasno da je to taj ustaša.

- Merhaba gazda Suljaga.

On se iznenadio i odmah mi rekao – sine, pređi ovamo.

Vuk Drašković
Vuk Drašković
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Došao sam do njega i počeli smo razgovor. Ja sam mu se predstavio da sam Hamdija, da sam iz Doboja, da bežim iz Jugoslavije od srpskog zuluma i da hoću u Nemačku da tražim naše. Da tražim ustaše, neku ustašku organizaciju da se pridružim. To sam mu rekao u poverenju očekujući kako će taj bivši ustaša da reaguje. I onda nastupa šok.

Gledao me je zapanjeno i rekao:

- Koji naši? Koji naši ludi Hamdija? Nema naših. Kad se izađe iz Jugoslavije nigde nema naših. Sve tuđe. Tuđ svet, tuđe nebo, tuđi običaji, tuđa voda. Ništa naše. Evo obogatio sam se ovde. Imam vilu, dvorac na brdu San Đusto u Trstu, ali kao da nije moja. Ti kažeš ludi Hamdija da bežiš od srpskog zuluma. A vidiš, meni su draži Srbi od svih ovih nesrba sa kojima ovde živim. Ja dolazim u ovu magazu samo da bih čuo naš jezik, da bih video našu čeljad. Ja Hamdija po naglasku mogu da poznam ko je odakle. Uživam slušajući ih. I svo ovo pusto blago koje sam stekao dao bih za jedan grob na Barama u Sarajevu kad bi mi vlasti komunističke dozvolile.

Pitao sam ga zašto mu ne bi dozvolili.Tražio je tada da se primaknem i nadalje je šaputao.

- Veliki zločin sam počinio, ruke sam o Srbe okrvavio. Ne što sam planirao, ne što sam želeo. Nego isprva je bilo ili ja ili da skinem srpsku glavu. Spašavajući moju, skinuo sam komšijinu. Kad jednu skineš onda si u zlu do guše. Gurnule me hrvatske ustaše u zločin. Ne pravdam se, moj je zločin i skupo ću ga platiti kad bude suđenje pred Alahom. Eto zašto ne smem u Sarajevo. Vrći se kući, vrći se tamo gde su naši. A tebi evo jedan pešćeš (poklon).

Pomislio sam da će tom neukom Hamdiji, kakvim sam mu se predstavio, pokloniti neku košulju, neki mantil, farmerke, džemper. Jer to je prodavao u radnji. A on mi je dao na poklon olovku u vidu zubarskih klešta. Na olovci je pisalo – Mešinović.

- Probaj piše li.

Probam. Piše. I to crvenim.

- Hamdija, možda će ti zatrebati, evo ti još jedna, rekao mi je.

E sad, neverovatno je zašto je meni poklonio olovke. Sasvim je logično da sam posle tog neverovatnog poklona kada sam se vratio kući odlučio da sva poglavlja u romanu koja budem pisao o Atifu Tanoviću, kako će se Suljaga Mešinović u “Nožu” zvati, pišem tim njegovim olovkama. I zaista da mi nije poklonio dve, jedna mi ne bi bila dovoljna. 

A kad je roman izašao, i kad se podigla ta hajka na mene, ja sam po ovom mom prijatelju Suljagi spakovao “Nož” na poklon. Nikakvu posvetu mu nisam napisao već sam mu umesto toga napisao pismo u kome mu kažem da se priseti Hamdije kome je poklonio one olovke. Da sam to ja. Da sam sva poglavlja o Atifu Tanoviću pisao njegovim olovkama. I da ga molim da pročita roman i da mi pošalje svoj utisak o romanu po tom mom prijatelju.

Moj drug se vratio iz Trsta sa romanom i doneo vest da je Suljaga Mešinović koji dan ranije nastradao gotovo na istovetan način na koji je okončao u romanu. I neverovatno je da je pre umro u romanu nego u stvarnosti. E sad, ja ni sam nemam pouzdane odgovore na sve ovo, ali ovo se desilo."

Pogledajte

12:37
Vuk Drašković 2
Mondo Intervju: Vuk Drašković
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Šta je bilo najteže što se Vama ili Vašoj porodici dogodilo zbog "Noža"?

"Najteže je bilo kad su mi oca izbacili iz Saveza boraca u Gacku sa obrazloženjem da je kriv što je odgojio narodnog neprijatelja. U toj boračkoj organizaciji je bilo 50 i nešto. Samo jedan musliman, svi ostali su bili Srbi. I samo taj jedan je glasao protiv isključenja mog oca rekavši da su ustaški zločini bili gori od onoga kako su opisani u romanu. Otac je bio bukvalno meta za one kojima sam ja u Beogradu bio nedostupan. 

Ne znam nijedan moj roman a da nije praćen pretnjama i psovkama. Zbog toga što sam ja u svim svojim romanima birao najbolnije teme. Zato što sam pokušavao da demistifikujem najveće istorijske neistine koje su crkva i elita nametali narodu kao istine, a narod stradao."

Možda će vas zanimati

A to su?

Najveća i najtragičnija neistina je krivotvorenje kosovskoga epa. Ep je veličanstven, to je srpska Ilijada i Odiseja. To je srpska verzija Hristove Golgote. Po epu, uoči Kosovskog boja, knez Lazar dobija pismo iz Jerusalima od Bogorodice. Donosi mu ga soko. I u pismu mu Bogorodica piše da bira između ovo dvoje – ako hoće da bude car zemaljski, ako hoće carsko zemaljsko, na Kosovu će poginuti Murat i izginuće turska vojska. Ali ako želi carstvo nebesko, onda će na Kosovu poginuti Lazar i poginuće srpska vojska. I po epu, Lazar namerno bira smrt. Bira poraz. Bira nebesku Srbiju, nebesko carstvo a žrtvuje zemaljsku Srbiju. To je ep koji ceo jedan narod predstavlja kao Hrista koji bira smrt radi vaskrsnuća i pobede nad smrću. I u tome je veličanstvenost Kosovskog epa.

Tragedija nastaje onda kada crkva neukom narodu, a iza nje i toliki političari, književnici, pesnici, brišu razliku između epa i stvarnosti. Tako da se dolazi do uverenja u narodu da je Lazareva žrtva bila namerna i svesna i da moramo biti verni njegovom zavetu pa da uvek između života i smrti biramo smrt. Da između pobede i poraza biramo poraz, i da slavimo poraz. A da između zemaljske Srbije i one nebeske moramo birati onu nebesku.

Da li se to desilo još nekad?

"Najtragičnija replika se dogodila 27. marta 1941. kada patrijarh Dožić i sam Slobodan Jovanović, najumnija glava u našoj duhovnoj eliti, pozivaju na rušenje sporazuma potpisanog u Beču dva dana ranije. Sa obrazloženjem da moramo slediti kosovski zavet cara Lazara i da između zemaljskog i nebeskog carstva moramo izabrati nebesko. To je najtragičniji dan u srpskoj istoriji. Tog dana smo promovisali hrvatsku nacističku državu, tog dana su otvorena vrata genocidu nad srpskim narodom, tog dana je popločan put za građanski rat među Srbima pod okupacijom i tog dana su inaugurisana dva buduća pobednika – Ante Pavelić i Josip Broz Tito. Eto to je niklo iz naopakog tumačenja kosovskog zaveta."

Pogledajte

06:42
Vuk Drašković
Mondo Intervju: Vuk Drašković
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Možda će vas zanimati

A danas?

Danas se govori da Aleksandar Vučić mora da sačuva Kosovo u Srbiji. U protivnom izgubiće glavu. Jedna strahovita propaganda uverava narod da Kosovo nije izgubio Milošević, da nije potpisana kapitulacija, da nije potpisana Rezolucija 1244. To se ništa ne priznaje već se izmišlja neki novi mit da je Kosovo u Srbiji. Pa se sadašnji predsednik okrivljuje da je izdajnik da će možda da izgubi Kosovo. I to govore oni koji su bili glavni podstrekači režimu Slobodana Miloševića da krene u rat sa NATO u kome će izgubiti Kosovo. Oni koji tada Miloševiću ništa nisu rekli zbog rata i zbog gubitka Kosova.

Prosto je neverovatno šta se sve može iskonstruisati narodu kao obaveza. Sada je najsvetija obaveza da se čuva Kosovo u Srbiji. Ali to je i najlakša obaveza, jer ono što nemaš ne možeš ni izgubiti. Ali kako ga sačuvati ako ga nemaš?

Pogledajte

03:05
Vuk Drašković
Mondo Intervju: Vuk Drašković
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Čini se da su nam mitovi i njihovo pogrešno tumačenje došli glave?

"Mitovi i epovi su sjajni samo kada bi se pravilno tumačili. Verujte mi, ja sam odrastao na kosovskom epu i mitu. I kad u onoj jednoj pesmi Miloš ubija 12.000 Turaka ja sam bio ljut na njega jer sam smatrao da je to malo. Što nije više. Ali jedno je ep a drugo je stvarnost."

Šta to vredi kad sad da izađemo na ulicu trećina anketiranih bi rekla da je Vuk Branković izdajnik…

"Ma koja trećina. Apsolutna većina bi to bila. Rizik je reći da Vuk Branković nije bio izdajnik. A on je bio najveći branilac u toj bici. I nastaviće otpor i posle kosovske bitke, i umreće u turskom zatvoru. A veliki junak je Marko Kraljević koji u kosovskoj bici nije ni učestvovao. On će postati turski vazal i poginuti u turskoj vojsci, kao turski vojnik u bici na Rovinama koja se vodila između Turaka i hrišćana. Boriće se protiv hrišćana."

Možda samo veći jeres od toga bi bilo kada bi probali da ubedimo ljude da smo 1389. izgubil bitku.

"Abdulah Gul je bio turski ministar spoljnih poslova kada sam ja bio jugoslovenski ministar spoljnih poslova. I za ručkom posle završenih razgovora on je spomenuo kosovsku bitku. Pitao je mene šta ja mislim šta se desilo tog dana na Kosovu polju.

- Tu bitku vi ste dobili, ali je mi nismo izgubili.

On je to zapisao. Naravno, mistifikuje se i sam značaj kosovske bitke. Nije ona bila odsudna bitka. Mnogo veća bitka i katastrofalnija po nas je bila Marička bitka. Tu je izginula glavnina naših vitezova i vojske. Mi ovozemaljsku Srbiju preziremo. I ono što znamo, mi nećemo da znamo. Je li Miloš Obrenović bio nacionalni izdajnik dok je kao turski vazal podmićivanjem Turaka pridobijao i kupovao povlastice za Srbiju. Šta ćemo tek reći o Lazarevoj udovici Milici."

Možda će vas zanimati

Ona je bila veći diplomata od mnogih.

"Pa čekaj, ta Milica brani zemaljsku Srbiju. Ako prihvatimo ono kako se zbilo kako ep kaže – njoj u jednom danu Bajazit ubija muža, oca i devetoro braće. A onda ona svoju ćerku tom Bajazitu radi spašavanja preživele Srbije, šalje u harem."

Čudi kako i nju nisu proglasili za izdajnicu.

"Pa još se nisu setili... Znate, ja sam se posle NATO bombardovanja sreo sa tadašnjim državnim sekretarom SAD Medlin Olbrajt… Ja joj poljubim ruku, kao džentlmen, kao muškarac dami. Šta sam ovde preživeo… Po ovdašnjim patriotama trebalo je da je ošamarim, udarim nogom. Ne… Prosto mi smo moralno pali. Ali nekada je Srbija u vreme Nemanjića nosila taj barjak Vizantije. Srpsko plemstvo se tada vaspitavalo na Aristotelovoj etici."

Vuk Drašković
Vuk Drašković
Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

A gde smo sada?

"Sada je najveći patriota onaj koji izmišlja i stalno huška na nekoga. Iz srpskog jezika se pod navalom tog primitivizma povlače normalne pristojne srpske reči. Mi ovde prosto preskačemo neke događaje jer bi narod počeo malo drugačije da razmišlja kada bi bio upoznat sa time. Bio rat protiv NATO, izgubljeno Kosovo, potpisana kapitulacija. Bio rat 1914, Srbija pobedila, Austrougarska poražena. Vojvodinu celu smo dobili na maču. Posle Velikog rata 1918. Mađarska je morala da prihvati Versajski dogovor o gubitku dve trećine svojih predratnih teritorija.

Kada su sa nama potpisivali predaju Vojvodine došli su obučeni u crninu, potpisali, digli se i otpevali mađarsku himnu. Posle tog čina je počelo naše prijateljstvo sa njima. Mi smo bili prijatno šokirani tim njihovim činom. Vojvodinu jesu izgubili ali Mađare nisu. Evo i danas Mađara u Vojvodini."

Šta sa Kosovom?

"Izgubljeno je Kosovo. Nije smelo da bude izgubljeno, ali u ratu sa NATO nije izgubljeno ništa od onoga što nam je zaista Kosovo. Ni taj srpski narod, nijedna crkva, nijedan manastir. A izgubljena je teritorija koja je i bez poraza od NATO bila bez Srba. Danas na Kosovu, a i onda, od 11 stanovnika samo je jedan Srbin. Pa šta je naše? Šta to mi hoćemo – teritorije na kojima nema Srba."

Ali neko će reći da su drugi krivi što nema Srba, da su nas ubili, oterali.

"To je sve tačno. U vreme kada se odigrava kosovska bitka Srbi su većina na Kosovu. Ali u vreme Balkanskog rata Srba je na Kosovu bilo ko i sada."

I za kraj - o velikim igračima...

"Neke stvari su šokantne. Rusija je nedavno proglasila SAD za neprijateljsku zemlju. Nisam mogao da verujem da u Moskvi nije bilo pameti jer ja tu rusku diplomatiju izuzetno cenim. Nju su uvek vodili mudri ljudi. I pod carem i Staljinom i pod Lenjinom. I sada pod Putinom. Jedina nacija u svetu sa kojom Rusi nikad nisu ratovali je američka nacija. Nikad nije bilo rata između Amerikanaca i Rusa. I kad god bi bilo svetskog rata zajedno su bili Amerikanci i Rusi. Sada se Kina nameće kao jedina strateška opasnost, jednako i Rusiji i Americi. Mislim da će događaji nametnuti strateški savez Vašingtona i Moskve a taj savez će počivati na obostranim ustupcima. I tu se EU ništa neće pitati već će morati da prihvati ono što se dogovore Amerikanci i Rusi."

(MONDO/Petar Latinović)

Pročitajte i ovo

Inicijalizacija u toku...

Komentari 126

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Smeško

Ovaj opet laže! On je video tog ustašu kao što sam ja video Mesec. Mora da ga je sa Suljagom spojio onaj Luka Mesečina koji je nestao sa prvim sunčevim zrakom. A kad će ovaj opsenar da nestane to niko ne zna.

lesli eldrige

Sve je to tacno__i znamo odavno__ali nas vise zanimaju druge teme__koje se ticu licno nas__.ubuduce pisi__u drugoj muci__zlocinima koje su pocinili srbi i hrvati jedni drugima nazivaj ih kako koces__sto se odmah dotaknes "turaka"jer to to licno tisti razumijem te__evo gde te licno ne tisti__nedjela koja su u ratu ako se mogu tako nazvati ratni obracuni srba nad neturcima i obrnuto neturci koji su pocinili nedjela nad srbima___to je mnogo realnije__i zaniljvije__a isto boli odnosno od toga se ima vise stete__ako mozda i manje boli__

MC

Srbi iz Hrvatske su uvijek zivili ko misevi u rupi (tu i tamo poneki izuzetak uz velike doze snishodljivosti, plus ona nepotrebna a nesretna jna gdje su Srbi kakti bili vecina, bili vecina a podilazili Hrvatima, Slovencima i muslimanima gdje su god stigli). Pa ti silni turisti iz Srbije i svega istocnog dijela Bivse...i onda uoci rata eto ih na plazama sa knjigom u ruci...Noz. Sto tamo pise ne znam, citala nisam niti mislim, ali onda po reakcijama Hrvata pretpostavljala sam sto u toj knjigi pise. I prestrasila se jos vise, i zamrzila i Vuka i knjigu i koji k.... je imao bas sad pisati takvo nesto, i ovi turisti imaju li imalo soli u glavi, dali cuju sto se dogadja, dal bas sad moraju doci osoliti guzice, vide li isto osim mora, imaju li isto drugo citati?jer, sve se lomilo na ledjima Srba iz Hrvatske, svi turisti iz Srbije, pjevaci iz Srbije, fudbaleri o njima posebna prica. I da, tu su knjigu prozivali ratnohuskackom, i ja sam je tako smatrala jer nije pisana kad je trebalo nego kad nije trebalo. Ako si Vuce bio tako hrabar sto to nisi napisao dok si bio u ck i partiji? Jest, malo sutra, trebalo je tada stisnuti (....) pa prdnuti, a i lagodan zivot bi se ugrozio. Tada si mogao i o Kosovu reci koju na tim sjednicama i sastancima ali daa... vuna je bilo. Pa ona nekakva garda, zajedno sa jna obican jad i cemer. Koga ste odbranili? Samo ste nam jos vise zagorcali zivot. Kako tada tako vidovit i mudar nisi mogao znati da je sve vec bilo organizirano da se Srbe iz Hrvatske makne bilo kuda i bilo kako a da na njihova mjesta dodju HRvati iz BiH, iz Srbije, iz CG, muslimani i svi koji su lovili u mutnom. (eno jedne, rece da je Tatarica, u rodnu mi se kucu uvalila preko "ljubavi", majko mila). Odmah poslije Titine smrti pocele su price da ce rat poceti na Kosovu jer treba da cijelo pripadne albancima koje smo tada jos zvali siptarima po hrvatskom pravogovoru. Jer, da ga je Tito jos dao siptarima koji su tamo vecina. A ti tvrdis da je tek '99e palo. Ha, ma nemoj. I taj tvoj rukoljub olbrajtici, smjesan si. Nije zasluzila da joj se ljubi ruku u onim danima. Mogao si umjesto toga gospodski samo pruziti ruku i drzanjem dati na znanje da te nimalo nije impresionirala njezina uloga u onome za sto se zauzimala zestoko i opako. Osim, ako ti sve nije odgovaralo. I dok sam ovo gore citala milila sam vidi konacno cu napisat pohvalno o Vuku a onda idem dalje i do kraja, ne Vuce ne zasluzujes pohvale, dvolican si bas kao i tvoj imenjak.

PRIČE IZ SRPSKIH ZATVORA

MONDO & EU