Crkva i vernici slave danas svetog mučenika Jovana Vladimira.
Ovaj sveti i slavni srpski kralj zrastao je iz "carskog korena" koji je vladao u srpskim kneževinama Zahumlju i Prevali.
Njegov deda zvao se Hvalimir i imao je tri sina: Petrislava, Dragimira i Miroslava.
Petrislav je primio na upravu Zetu (Duklju), Dragimir Travuniju (Trebinje) i Hlevnu (Hum), a Miroslav Podgorje.
Miroslav nije imao dece i njegova država je došla u vlast Petrislavu koji za naslednika imao sina Vladimira.
Blaženi Vladimir od detinjstva je bio ispunjen duhovnim darovima – bio je krotak, smiren, ćutljiv, bogobojazan i čist životom, prezirući sve privlačnosti zemlje.
Kako je za njega rekao vizantijski istoričar Kedrin, on je bio “čovek pravičan i miroljubiv i pun vrlina”.
On je marljivo izučio i Sveto pismo, i bio veoma milosrdan prema bednima i siromašnima.
Znanjem Svetoga pisma i milosrđem uspeo je da mnoge bogumile i druge jeretike povrati pravoslavnoj veri.
On, iako car na zemlji i moćni vladar, bio je krotki sluga Hrista i Carstva Božjeg.
Sve do današnjeg doba mnogi vernici hodočaste do njegovih moštiju naročito za njegov praznik.
Sveti Jovan Vladimir se smatra nebeskim zaštitnikom grada Bara. Na ikonama se obično predstavlja kao kralj u vladarskom ruhu sa krunom na glavi, sa svojom odsečenom glavom u levoj i krstom u desnoj ruci. Njegovim zadužbinama smatraju se, pored Crkve Bogorodice Krajinske, gde je sahranjen, manastir Svetog Jovana u Elbasanu, manastiri Sveti Jovan Bigorski u zapadnoj Makedoniji, Ardenica u Albaniji, Sveti Neum na Ohridskom jezeru i Crkva Svetog Vladimira u Ulcinju.
Krst od tisovog drveta na kome se Vladislav krivo zakleo, a koji je Jovan Vladimir imao u rukama kad je pogubljen, tradicionalno se čuva u porodici Andrović iz Veljih Mikulića kod Bara.
Sredinom 16. veka prenet je u Veneciju i okovan srebrom, a onda vraćen u Mikuliće. Na putu za Veneciju i nazad čuvala ga je velika pratnja. Svake godine na Trojičin dan iznosi se pred litijom na vrh planine Rumije. Na ovim svečanostima učestvovali su i pravoslavci i katolici i muslimani sve dok u leto 2005. mitropolit Amfilohije nije postavio metalnu crkvu.
Zato što su mu mošti bile izvan granica srpske države kult Svetog Jovana Vladimira nije bio mnogo prisutan kod Srba u srednjem veku.
U "Službi Svetog Vladimira" koju su na početku 19. veka štampali neki hilandarski monasi ističe se njegova sličnost sa Svetim Jovanom Krstiteljem - isto ime i način stradanja.
Od ovog svetitelja spas traže i Albanci.
Za njega se kaže da je "slovenski i albanski štit" i da je izrastao od Slovena i srpskog roda i da je albanski sveti.
