Iguman Mihailo Biković je starešina manastira Jovanja. Mnogi ga znaju i kao rođenog brata glumca Miloša Bikovića.
U medijima se ne pojavljuje često ali je u jednom intervjuu otvorio dušu i podelio malo poznate detalje iz svog života.
“Ceo život smo bili podstanari. Možda je to razlog što sam u trenutku odrastanja počeo da tražim nešto što je stalno. Razočarao sam se u međuljudske odnose jer sam video da je čovek relativan i da ako se i oslonimo na njega može on da se izmakne i da izgubimo oslonac pod nogama”, priča iguman Biković sećajući se detinjstva.
Kaže kako je taj stalni osećaj gubljenja oslonca pod nogama kod njega rodio želju za nečim apsolutnim i stalnim.
“Moji su se razvodili dva puta, dva puta se venčavali. Moj brat Miloš je iz njihovog drugog braka...od istog oca i iste majke... Njihov drugi razvod je bio kad sam ja imao 16 godina a moj brat svega 6 meseci. Sve su to duboki ožiljci. Ali da se sve to možda nije desilo ja možda nikada ne bih razmišljao o nekome drugome”, ispričao je iguman Biković.
Govoreći o odrastanju u Sarajevu ističe kako se tada nije gledalo na nacionalnu pripadnost.
“Bio sam diskriminisan ali ne po nacionalnoj osnovi već po tome što sam bio debeo. Zvali su me Deba. To me je opet opredelilo da se više družim sa devojčicama, i da im budem drug. A znajući da izgledom ne mogu da ništa tu uradim onda sam se trudio da budem vitez. Odnosno da ih branim od drugova koji su ih nešto čupkali za kosu ili zadirkivali... Mislio sam da ću tako da zadobijem sipmatije”, ispričao je on.
Porodica u jednom trenutku donosi odluku da se presele u Beograd što je za njega, kako kaže, bilo strašno iskustvo.
“Ja sa bosanskim naglaskom, sunđer sam govorio spužva, I dalje sam bio debeo. Nisam znao kako da iz 45. bloka stignem do centra da bih kupio košarkašku loptu. Godinu dana nisam mogao da se pomerim do centra grada. Nisam znao kako da koristim telefon jer smo u Sarajevu živeli bez njega. Trebalo mi je vremena da se naviknem”, priča iguman Biković.
Teško privikavanje na novu sredinu donelo je I nove sukobe, od kojih su neki završavali I tučom.
“Navikao sam već u Sarajevu da se tučem ne prezajući od toga ko je ko, pa sam prvu kavgu u Beogradu imao sa najvećim harambašom u mojoj školi. Svi su se čudali odakle mi hrabrosti, ali to je zato što nisam znao sa kim ulazim u sukob. Naravno, dobio sam batine”, prisetio se iguman Biković.
I pored svega, vrlo brzo se uklopio, I kako navodi, već posle godinu je govorio beogradskim naglaskom.
“Tu sam se i prvi put zaljubio. Kasnije sam video da kako se čovek zaljubljuje u ženu tako se i, ali ne na isti način, zaljubljuje i u Boga. Zaljubljen čovek neprestano misli o predmetu svoje zaljubljenosti. Tako da postoje paralele da se može reći da se može biti zaljubljen i u Boga”, rekao je on.
Prekretnica je bio sedmi razred.
“Ja i dalje debeo, 178 visina, 98 kila, ne znam beogradsku, modu, i dalje imam samo drugarice. I jednog dana dok sam šetao sa drugaricom ona se nešto zaplakala, I ja kad sam video suze to je bilo kraj - zaljubio sam se u te suze. Dugo sam ja skupio hrabrost da joj to kažem a ona mi onda reče - E kad bi bio tanji od senke. E to je za mene bio pokretač. Ja se zainatim i odem na dijetu i za tri meseca skinuo 18 kila. A genetika odradila svoje i baš u tom periodu ja porastam 7 santimetara. Nisu mogli da me prepoznaju u razredu”, ispričao je on u emisiji Duhovnici.
O prvom ulasku u crkvu se seća kao da je bilo juče.
“Bili smo u Trstu 1990. i odjednom mi dođe ideja da mi se ne gledaju više izlozi što je za mene bilo čudno jer sam bio okoreli materijalista. Otac je radio u Beču i kad me odvede u Beč - Marijahilfer Štrase je moja. Iskrivi mi se vrat od gledanja izloga. Posle moram da pređem na drugu stranu da ispravim vrat od gledanja drugih izloga. I tako sam krenuo jednom ulicom, njima sam rekao da idu u šoping a da ja idem da razgledam grad. Krenuo sam ali ne gledam izloge, već gledam arhitekturu. Bio je topao dan. Dođem do kraja ulice i pogledam a ispred mene crkva. I moja prva misao je bila - Ajde da uđem u crkvu, u crkvi su debeli zidovi pa da se rashladim”, kaže on I nastavlja:
“Boraveći tu jedno pet minuta ja sam osetio jednu milinu koja je poprimila takvu snagu da sam počeo da ridam. Plakao sam od tuge i radosti, bukvalno sam se tresao od plača. A dve tri godine unazad bio sam kao kamen. Polako izađem iz crkve i pogledam oko sebe i vidim da su mi boje lepše, kako pomislim na ljude nekako su mi draži. I zbog tog lepog osećaja kažem sebi da ću čim dođem u Beograd krenuti u crkvu samo da mi se ovo ponovo desi”.
Po povratku u Beograd krenuo je da odlazi u Sabornu crkvu svake nedelje. I kako hor zapeva - od prvog do poslednjeg amin on nije prestajao da plaće.
“Ništa nisam znao, ni kad treba da se prekrstim, ni šta znače ispovest i pričešće. Malo po malo uz bakice naučim se i ja tim pravilima ali nisam znao šta hor peva. Posle kada sam ja retroaktivno analizirao na koje sam delove liturgije najviše reagovao video sam da je moje biće, iako racio nije učestvovao, osećalo. To je bio simbol vere”, ispričao je iguman Biković.
(MONDO)
