OD LUKSUZA I SJAJA DO ŽIVOTA NA KLUPI U PARKU: Smejao sam se beskućnicima na Terazijama, a sada sam jedan od njih

"Ja sam Nikola Vranić, beskućnik", otkriva skockan muškarac u odelu s kravatom, svetom na reveru i maramicom u džepu. Nikola je baletan koji je rođen 1969. godine u Beogradu, a nakon života luksuza i nastupanja sa baletskom trupom, obreo se bez ičega na ulici - tako živi već tri i po godine.

Međutim, sada je sve potpuno drugačije. Uprkos svemu, Nikola od dobrog odevanja ne odustaje, zbog čega retko ko može da nasluti njegov sadašnji način života.

"To je jedino što mi je ostalo, telefon, garderoba, tri-četiri sakoa, košulje, pantalone neke. Ko još nosi na 30 stepeni zimske cipele - jedino njih imam, moram da skupim da kupim neke sandale, nešto lagano. Otprilike bi mi sve stvari stale u jedan kofer", kaže on i dodaje:

"Ja uglavnom moje stvari držim na hemijskim čišćenjima, u dve radnje sam zamolio da mi oni drže to, pa ja kad sam pri novcu odem, pokupim košulju ili sako", kaže Vranić.

Umetničku karijeru započeo je pre 30 godina, a nakon porodične tragedije ostao je sam, prodao stan, novac potrošio i ostao bez posla.

"Balet! Mogao sam da živim od toga, solidna su bila i primanja kada su premijere, išli smo i na gostovanja. Zagreb, Sarajevo, dnevnice dobijete. Što kažu u onoj pesmi 'naše mame, naše tate parama nas zasipaju', e, tako sam ja živeo bez preterivanja i ništa mi nije falilo. Sada slabije igram, ali kada se desi neki performans - da. Probao sam na ulici neku pantomimu, pa su me onda ovi sklonili sa ulice. Mora sve da se promeni, ništa ne traje večno", rekao je on za "Prvu" televiziju.

Otkrio je da trenutno nema nikakva primanja, a da živi od milostinje ljudi koji mu daju novac kada ispruži beretku ili nakon što malo popričaju s njim i otkriju njegovu životnu priču. Njegov život pun kontrasta poslužio je kao inspiracija reditelju Jugoslavu Nikoliću da napravi film o njemu - "Beskućnik Dendi".

U ovom dokumentarcu, Nikola Vranić je otkrio da je razmišljao o tome da digne ruku na sebe.

"Imao sam ja period kada sam imao kosu, zapuštenu bradu, stvarno sam izgledao kao oni najgori beskućnici koji ne da su dekadu na ulici, nego kao da su od rođenja. Tako sam izgledao dok se jedno jutro nisam smučio sam sebi i sa ulice - prva berbernica", priseća se.

Nakon berbernice zaputio se u pozorište, koje često posećuje kada ga osoblje pusti da prisustvuje predstavi ili kupi kartu od prosjačenja. Zahvalan je prijateljima koji mu nađu poslove ili mu daju koji dinar.

"Ulica nosi sve i svašta, na ulici i učite mnogo toga, ali bih voleo da se sklonim sa nje. Svuda sam ja spavao, pre sam se smejao onim prolazima na Terazijama, kad vidim te beskućnike kao što sam ja sada. Čak sam se i gadio što moram da prođem pored njih, osećaju se i mislim 'samo ovo nikad da mi se ne desi', a onda sam se ja našao u tome. Onda sam spavao u parku, pa u nekom ulazu", priča Vranić.

Dodaje kako je tokom vremena provedenog na ulici doživeo više prijatnih trenutaka.

"Više je bilo prijatnih trenutaka od kad sam na ulici, nego neprijatnih. Najdraže mi je kada neko zastane, pa 'ajde što mi da nešto finansijski, nego zastane pa popriča sa mnom, meni puno srce! Sećam se jednog dečaka, došao je i gleda li gleda u mene i mama mu kaže: 'Nemoj tako da gledaš, nepristojno je', a on kaže: 'Čiko, jel smem da te povučem za bradu', a ja sam tad imao dugu bradu i on me povuče i kaže: 'Što si ti tužan?'", priseća se Nikola.

Zahvaljujući prijateljima, do 19. juna ima smeštaj, a posle toga je opet na ulici.

(Mondo)