"KONOBARI SE NAJVIŠE TUKLI, A KAMIONDŽIJE SAD NARUČUJU PO POLA PORCIJE ČORBE": Ispovest vlasnika kafane na Ibarskoj

"Od kada sam bio dete radio sam u kafani, odradim smenu pa idem u školu. U kafanu su dolazili i seljani i beogradski šmekeri. Svako veče je bila tuča, nije bilo obezbeđenja i konobari su se najviše tukli. Danas se u mom restoranu naručuje cezar salata umesto jagnjetine. Kamiondžija na Ibarskoj nema, nemaju ni vremena ni para da sede po kafanama".  

SMENA U KAFANI, PA U ŠKOLU

Ugostitelj i vlasnik restorana Dejan Damević kaže za naš portal da je goste služio u porodičnoj kafani još od najranijeg uzrasta. 

"Deda i otac su bili ugostitelji, odrastao sam u kafani. Odradim jednu smenu pa onda mogu da idem u školu na časove. Svaki put dobijem bakšiš, svi hoće da nagrade dete. Jednom mi je jedan gost ostavio 300 dinara, što je tada bila velika para. Ja sam krenuo da se zahvaljujem, a on mi kaže dao si mi pocepanu novčanicu, zameni ovo. Ja u zemlju da propadnem", kaže Dejan Damević. 

ODVRĆU NOGARE OD STOLOVA DA SE BRANE

U to vreme postojala je kafana "Čerga" i sada kada gledate snimke iz tog vremena koji postoje na jutjubu, sve je jako smešno, kaže naš sagovornik.

"Muzika uživo svako veče, pije se "zidarsko" pivo pošto drugog nije bilo, vinjak i rakija. Cela kafana pijana, pošto piće nije bilo skupo kao sada. I svako veče obavezna je tuča, jer je neko nekoga popreko pogledao ili naručio pesmu. Samo vidiš, svi odvrću noge od stolova da se brane. Konobari su bili glavni, bilo ih je po 20 u kafani i najviše su se tukli. Idi sada probaj da se tučeš na splavu, njih 30 iz obezbeđenja će da te prebiju. Tada nije bilo policije i radara kao sada. U sedmom razredu, popijem tri piva, dovučem se kući kao mačka, na četiri noge", kaže Dejan Damević. 

ŠABAN, VESNA ZMIJANAC, ERA OJDANIĆ..

Ibarska magistrala je osamdesetih bila sinonim za muziku i noćni život. U kafanama "Lipovački cvet" i "Čačanka" pevale su sve zvezde bivše Jugoslavije.

"Nisu postojali splavovi na Adi i Novom Beogradu, već je Ibarska bila elitno mesto za izlaske, sve se ovde dešavalo. Ja sam zakačio to vreme i sećam se kada su ovde pevali pevači stare garde, Šaban Šaulić, Bora Spužić Kvaka, Vesna Zmijanac, Era Ojdanić koji je tada tek počinjao da peva. Sada je to kao neka nalepnica, neko je pevao na Ibarskoj magistrali, pa šta ako je tako. Zašto je Ibarska lošija od Smederevskog puta ili drugih mesta. Zakon nije dozvoljavao takvu vrstu buke u centru grada i tada si morao da ideš van grada da slušaš muziku, da ne smetaš mnogo ljudima", kaže vlasnik restorana na Ibarskoj za MONDO. 

"ŽENE NOSILE KRTIČNJAKE NA GLAVI"

Klijantela koja je dolazila u kafane na Ibarskoj magistrali bila je "mešana", bilo je "i Beograđana i seljana iz okolnih mesta", objašnjava naš sagovornik.

"Po graderobi i voznom parku se videlo da li si šmeker ili nisi. Gledalo se da li si došao zastavom ili fijatom 132, koji je bio najbolji automobil. Žene su imale minivalove kao krtičnjake na glavi i plavu šminku, to je bilo sačuvaj bože. I nakon toga, Ibarska je nastradala zbog splavova, kada je otvoren "Lukas", "Crni Panter", "Čoker", zatim paralelno i diskoteke. Onda su krenule devedesete, ratovi i infalacije i sve je postalo drugačije. Iz narodnog melosa odlazi se u turbo folk i golotinju. I pre je bilo golotinje, ali u mnogo blažoj formi nego danas", objašnjava Damević. 

NEKADA GOSTI TRAŽILI JAGNJETINU, DANAS CEZAR SALATU

Danas, na putnom pravcu od Beograda do Ljiga kafane i ugostiteljski objekti i dalje rade dobro kao nekada, bez obzira na autoput Miloš Veliki, kaže naš sagovornik.

"Restoran san bazirao na porodičnim gostima, velikim porcijama koje nisu skupe. Imamo toliko posla da ne možemo da prihvatimo sve rezervacije. Ovde se ne dolazi u žurbi, ostaje se bar dva sata, ne trebaju mi gosti koji cupkaju nogama kao da su šlogirali. Porcije su ogromne, dok je Karađorđeva šnicla u nekim restoranima kao rolviršla. Ipak, običaji i način ishrane se menja. Nekada smo prodavali jagnjetinu u nenormalnim količinama, a sada je jelovnik otišao u drugi stranu. Sada se naručuje cezar salata, pazi se na ishranu. Sećam se kada moja baba pile ispeče u rerni i baci kučetu belo meso, jer je bilo suvo. Jeo se batak i krilca, a sada se jede taj pileći file",

KAMIONDŽIJE NEMAJU VREMENA I PARA ZA KAFANU

Ipak, kafane u strom delu prem Gornjem Milanovcu i Rudniku, danas jedva opstaju i više ne žive od kamiondžija koji su tu decenijama dolazili.

"Vreme se promenilo i ubrzalo, ozbiljni prevoznici više nemaju vremena da sede i piju po kafanama. Osamdesetih su kamion vozile gazde, a sada voze radnici. Oni sada nemaju vremena i para da sede. Vlasnik jedne kafane mi je pričao da naručuju po pola porcije čorbe. Gazda je to ukinuo, oni su se bunili, tražili dve kašike da podele jednu porciju. Jake firme koje plaćaju putarine i autobuski međugradski su prebačeni na autoput Miloš Veliki", objašnjava. 

SADA PEVAJU LOKALNI PEVAČI

Ipak, još uvek postoje neka mesta na Ibarskoj koja i dalje odišu istim duhom kao pre trideset, četrdeset i više decenija, kaže Damević.

"Ima još kafana gde kao da je vreme stalo, kao da su osamdesete. Proveo sam sat i po kvalitetnog vremena kod Bubonje, gde je pivo sto dinara, zabava za sitne pare, dolaze lokalni pevači. Nema se para da se plati 2.500 do 12.000 evra koliko traže poznati", kaže on.