Bogdan Bukumirić je 13. avgusta 2003. godine bio samo 15-godišnjak kada je preživeo napad na Bistrici u Goraždevcu. Tom prilikom je zadobio sedam prostrelnih rana, a neophodne operacije su ga ostavile bez slezine i dela lobanje.
Lekari su mu tada dali svega četiri odsto šanse da preživi, ali nekim čudom, Bogdan je pobedio. Tačno 18 godina ranije, na reci Bistrici u Goraždevcu kod Peći nepoznati napadači su iz automatskog oružja pucali na srpsku decu koja su se kupala u reci. Ubijeni su Ivan Jovović i Pantelija Dakić, a teško su ranjeni Đorđe Ugrenović, Marko Bogićević, Bogdan Bukumirić i Dragana Srbljak.
Za ovaj zločin niko nije odgovarao, počinioci nisu pronađeni ni nakon 18 godina, a Euleks je 2011. godine obustavio istragu "zbog nedostatka dokaza".
"Ja sam nastavio svoj život, oženio sam se 2014. ostvario sam se kao roditelj, imam dve ćerkice – Nikoliju i Anđelu koje su mi najveći uspeh u životu. One mi daju snagu da nastavim dalje, ne dozvoljavaju mi da klonem duhom. Zbog njih pozitivno razmišljam, i ne osećam potrebu za osvetom. Ali, sa druge strane ja sam jedan tužan čovek zato što 18 godina čekam poziv iz Međunarodne zajednice tokom kojeg će mi reći da je neko priveden, da će konačno da izađe pred sud da mu se sudi za zlodela koja je uradio. Moje rane i rane porodica poginulih to zaslužuju", ovim rečima počinje svoju priču Bogdan.
Prvo sećanje na 13. avgust mu je pucnjava iz okolne šume i Panta koji pada pored njega.
"Kao i svakog dana krenuo sam sa drugovima na reku da se kupamo, jer bazen u selu nije postojao. Ušao sam u vodu koja je bila neobično hladna za avgust. Napravio sam par krugova i vrlo brzo izašao iz reke. Bio sam pored Pante kada su zapucali, okrenuo sam se ka njemu i video da pada na zemlju. U tom momentu su me tri metka pogodila u grudni koš sa leve bočne strane, još dva iznad grudnog koša i jedan u stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama i dok sam padao, sedmi metak me je pogodio sa desne strane glave, a osmi mi je okrznuo levu nogu", priseća se Bogdan trenutka napada.
Nakon pucnjave zavladao je metež, jauci i plač čuli su se sa obale reke, tragovi krvi na razbacanoj odeći i obući. Nedugo zatim oglasile su se i sirene. Uznemireni meštani odvode povređenu decu u italijansku bazu Kfora u Goraždevcu, a zatim u seosku ambulantu gde im se ukazuje prva pomoć.
"Tri puta su mi lekari previjali glavu, tri puta sam zavoj skidao i rukama stiskao rane, onako u bunilu sam mislio da ću pritiskom makar malo ublažiti bol koji sam osećao. Doktorka koja nas je primila, svesna da nema uslova za naše dalje lečenje, zamolila je KFOR da nas otprati do njihove bolnice u gradu, ali oni su to odbili s obrazloženjem da nije bezbedno da se kreću sa srpskim tablicama", opisuje Bogdan.
Kako bi ga spasli, Bogdanov brat Boško i komšije Milan Pavlović i Rajko Jandžiković nemajući izbora stavljaju ga u auto i kreću ka pećkoj bolnici. Taman kad su pomislili da je pomoć nadomak ruke, kod pijace im staje automobil i oni u momentu bivaju okruženi masom ljudi.
"Bila je sreda, pijačni dan, kad nam je usred Peći kod pijace stao automobil zrenjaninskih tablica. To je primetila grupa Albanaca i ubrzo nas je opkolila. Nasrnuli su na nas, demolirali su kola, a nas su pokušali da izvuku iz automobila. Osetio sam udarce po telu i glavi, komšija Milovan se bacio na mene ne bi li me svojim telom zaštitio i ja sam u tom trenutku izgubio svest", priseća se Bogdan.
Tada se odnekud pojavila patrola KFOR-a koja je rasterala okupljenu masu a Bogdana prebacila do pećke bolnice, gde su već bili dovezeni Dragana, Đorđe, Marko, Ivan i Panta.
"Na našu sreću u tom trenutku je naišla patrola KFOR-a. Komšija Milovan mi je kasnije pričao da je pucala u vazduh ne bi li se razišla masa ljudi koja nas je napala. Mene su kako su mi pričali, prebacili u pećku bolnicu gde sam proveo par sati sa Pantom u istoj sobi", navodi Bogdan.
U strahu od albanskih lekara, otac pokojnog Pante i doktori iz Goraždevca insistiraju da se povređena deca prebace u bolnicu u severni deo Kosovske Mitrovice.
"Nakon tri sata moj drugar Marko koji je takođe bio u teškom stanju prebačen je helikopterom u bolnicu nemačkog Kfora u Prizren, a ja u južni deo Kosovske Mitrovice u francusku vojnu bolnicu gde su mi operisali slezinu. Međutim, hitno mi je bila potrebna i operacija glave, a oni nisu imali neurohirurga, a meni je zapravo to bila najozbiljnija povreda", priča dalje Bogdan.
Živ je, kaže, zahvaljujući doktorki Mileni Cvetković iz bolnice u severnom delu Mitrovice, koja ga je na sopstvenu odgovornost preuzela iz južnog dela i tražila da helikopterom bude prebačen na VMA. Kako KFOR nije dozvolio preletanje administrativne linije, prevoz ga je sačekao u Raški. Na Vojnomedicinsku akademiju je stigao dvadeset minuta posle ponoći, a prognoze lekara su bile poražavajuće.
"Na VMA sam stigao u veoma teškom stanju, u organizmu sam imao samo litar i po krvi. Šanse da preživim su mi bile četiri odsto. Operisana mi je glava, a par dana kasnije ponovo i slezina", priseća se Bogdan prognoza lekara.
Šestog dana od prijema budi se iz kome, ne seća se pređašnjih događaja, ni zašto je dospeo u bolnicu.
"Probudio sam se na Preobraženje, ali nisam se apsolutno ničega sećao. Rekli su mi da sam operisan jer sam povređen, ali ne i na koji način sam zadobio povrede. Nisam se sećao događaja sa Bistrice", priča Bogdan.
Za Ivanovu i Pantelijinu smrt saznaje slučajno iz novina koje je neko zaboravio u bolničkoj sobi.
"U tom trenutku počinju da mi se vraćaju sećanja. Setio sam se da je Panta stajao pored mene kad su se začuli rafali, da ga je metak pogodio u levu stranu glave, a mene u desnu. Scenu kako on pada ne mogu nikada da zaboravim. Setio sam se svakog detalja i počeo da plačem. Pokušao sam da ustanem i proverim da li je to istina, ali nisam osećao noge", sporo sa Bogdanovih usana izlaze reči.
Na Vojnomedicinskoj akademiji proveo je skoro šest meseci, izvršene su mu još tri operacije glave. Oporavak je trajao dugo, ali je zahvaljujući brizi lekara Bogdan dobio bitku sa teškim povredama.
"Bilo je potrebno puno vremena da se sve vrati u normalu. Ja sam četiri meseca bio praktično nepokretan, u nekim trenucima mi je prolazilo kroz glavu da nikada neću ustati iz kreveta, ali uz moju upornost i podršku lekara prve korake sam napravio nakon četiri meseca, mnogo ranije nego što su lekari predviđali", priseća se Bogdan dana kada je pokušavao da ustane na noge.
Danas se kreće bez većih posledica. "Nekada osetim bol duž leve strane tela, ali u suštini nema nekih velikih posledica", navodi Bogdan. Nekoliko puta pisao je Međunarodnoj zajednici tražeći odgovor na pitanje ko je i zašto pucao na decu na Bistrici. Dobio je odgovor 2011. godine da je istraga zvanično obustavljena zbog nedostatka dokaza.
"Taj odgovor me je zaboleo više nego rane i sve teške operacije koje sam imao. Prosto mi je neverovatno da nisu mogli na tako malom prostoru da pronađu dokaze i uhapse počinioce. To mi je neprihvatljivo jer dokaz sam ja, moje povrede koje su i nakon 18 godina vidljive, dokaz su Dragana, Đorđe, Marko. Dokaz su i Pantelija i Ivan koji, nažalost, nisu živi. Dokaz je i 78 čaura koje su pronađene na Bistrici. Znate, i prikrivanje zločina je jedan veliki zločin", ukazuje Bogdan. Ne odustaje od traženja odgovora, ubeđen da se počinioci mogu pronaći.
"Ja sam žrtva koja samo traži istinu i pravdu za sebe i ostale i ubeđen da se počinioci mogu naći samo je potrebna dobra volja i želja da se to rasvetli. Ja molim državu Srbiju i Međunarodnu zajednicu da se istraga obnovi jer prosto je neverovatno da ni nakon 18 godina porodice žrtava i ja ne dobijemo odgovor – ko je pucao na nas i zašto nije priveden, zašto ne odgovara za svoja zlodela. Nije to osam dana to je 18 godina", ističe Bogdan. Bol koji je preživeo, kaže, ne bih poželeo nikome. Čak ni onom ko je pucao u njega.
"Taj bol i osećanja prikrivam osmehom, ali u dubini duše samo ja znam kako se osećam. Jer gotovo svakog trena i dalje osećam taj zvuk metaka koji mi probijaju telo", opisuje svoje pravo stanje duha Bogdan.
Uprkos svemu, smogao je snage da nastavi život daleko od svog kraja. Zbog čestih kontrola i pregleda sa suprugom i ćerkama živi u Beogradu. Porodica mu je bila i ostala najveći oslonac i podrška.
"Ali velikim uspehom smatram i to što nakon teških telesnih povreda, četiri operacija i loših prognoza lekara ja samostalno hodam i pričam bez ikakvih poteškoća", zaključio je Bogdan.
(MONDO/RTS)
