PAVKOVIĆ I JA SMO PLAKALI, BILA JE TO KLANICA! Momir Bulatovića o bombardovanju, stradanju, Miloševiću, GUBITKU SINA...

Na današnji dan 1956. rođen je Momir Bulatovića. Sa 32 godine postao je predsednik Crne Gore, imao je bogatu političku karijeru, učestvovao je u pregovorima u Dejtonu, bio svedok Miloševiću u Hagu. Preminuo je 30. juna 2019. godine.

"Dan uoči početka bombardovanja 23. marta ja sam po ustavu proglasio stanje neposredne ratne opasnosti, a sutradan i ratno stanje. A kako sam se osećao. To je bio jedan običan beli koverat iz kog sam pročitao ono što je bilo po ustavu. Iako smo očekivali bombardovanje još od oktobra 1998. i sve se to znalo, opet je bio šok. Prva bomba pala je te večeri u 20.06 časova na Crnu Goru i onda sam po ustavu proglasio ratno stanje", prepričao je Bulatović.

U 20:06 pala je prva bomba i potom je održan sastanak.

"Bio je to sastanak jedne male šokirane zemlje koja nije ni znala gde su tačno pale prve granate, a inače taj napad bio je protivpravan i toga su bili svesni i Amerikanci. Na jednom od sastanaka sa izaslanikom Martijem Ahtisarijem, Ahtisari je Slobodanu rekao da će Srbija biti potpuno uništena, a Slobodan mu je na to kazao - kako ćete da objasnite svetu da ćete ubiti dva miliona ljudi u Beogradu? Ahtisari mu je na to odgovorio pitanjem zna li uopšte koliko je ljudi poginulo u Vijetnamu", ispričao je Bulatović.

Rekao je da se Jugoslavija dobro držala ali su pred kraj Amerikanci uveli strateški bombarder B-52 i onda je sve, kaže, postalo prava klanica.

"Žrtve su bile ogromne. General Nebojša Pavković i ja smo plakali dok su padale bombe. To je bila sila", rekao je tada Bulatović.

O MILU ĐUKANOVIĆU

Govoreći o svom odnosu sa šefom crnogorske države Milom Đukanovićem kaže da su njih dvojica dva različita sveta.

"Pozdravimo se, prosto, to je normalno. Ja na neki način razumem teret koji ima Milo Đukanović. Slažem se sa onim što je Matija Bećković rekao - dao bi on grdne pare da može toga da se ratosilja. To je, inače, potpuna podvojenost jedne ličnosti, to ne može dugo da traje. Kada bi Milo Đukanović imao neku realnu alternativu, a mislim da mu se ona može ponuditi, on bi preokrenuo taj svoj ćurak i vratio Crnu Goru kući. Mislim da bi to bilo spas i za njega, i za celu Crnu Goru", pričao je Bulatović 2019. godine za Novosti.

Milo Đukanović je kao predsednik vlade bio izuzetno uspešan zato što je imao dobre odnose sa Srbijom, tvrdio je tada Bulatović.

"U ekonomskom smislu, u ondašnjoj SRJ naša privreda je bila na nivou statističke greške. I kad ja nešto zamolim Slobodana Miloševića, on pozove Mirka Marjanovića i tada Milo Đukanović postane uspešan privrednik. Jednom se desilo da smo zakasnili na neki sastanak i ja sam rekao Miloševiću: 'Stvarno je JAT kasnio, da li možeš da nam daš pare da kupimo avion?'. I mi smo kupili avion, a platila ga je 'Elektroprivreda Srbije'. Znači, bio je uspešan i dobar privrednik zato što je, šta god mu je falilo, dobijao iz Srbije. E, sad on to zaboravlja. Razvija neke druge veze koje nisu baš zakonite, tu postoji ogromna količina novca koja se valja u ilegalnim sferama, i upravo zato ga Zapad koji sve to kontroliše i koji sve to zna pušta", ispričao je Bulatović i dodao:

"Kada su meni 1996. u Beloj kući ponudili da budem Milo Đukanović, ja sam im rekao da svaki političar hoće podršku Amerike, ali cena koju treba da platim je prevelika. Ne mogu da dobijem podršku Amerike odvajajući se od Srbije. Zato sam završio političku karijeru, ali na način koji mene čini potpuno mirnim".

O SINU

Momir Bulatović doživeo je i veliku ličnu tragediju kada mu je u umro sin koji je imao samo 21. godinu. Rekao je jednom prilikom govoreći o tome da ga je život naučio da čovek naknadno prepozna sreću i da tek kad nešto imate pa izgubite onda ste svesni toga.

"Dok sreća traje mi je nikada ne prepoznamo. Oženite se, rodite dvoje dece, čini vam se da je sve to normalno. E posle se jedno dete razboli, posle se borite za njegov život, posle izgubite to dete. I tek onda shvatite da je najveća nesreća koja vam se desi da vam dete umre. Nije Bog nas stvorio da mi svoju decu sahranjujemo nego da bude obrnuto. Tek onda kada se to desi vi shvatite koja vam je najveća sreća bila. Ne bilo koja funkcija, ne bilo koji značaj već to što mi je Bog podario tog momka. Posle kad se vraćam u mislima najveća sreća mi je bilo kada su ga izneli iz porodilišta", ispričao je Bulatović.

Kako je rekao, kada se suočio sa bolešću deteta, iamo je privilegiju da bira gde će da ode.

"Od Amerike, preko Rusije - sve moguće lekare sam konsultovao I rekli su mi svi da moram da nađem doktora koji će moje dete gledati kao ličnost a ne kao broj. Ja ne samo da sam našao doktora već i instituciju. Moram da se zahvalim svim ljudima sa VMA. Tri godine je trajala ta bitka. Izgubili smo je ali ono što vam daje snagu je činjenica – da je bilo spasa, tu bismo ga našli", rekao je on.

Na pitanje da li postoji nešto što u te tri godine borbe nije rekao ili nije uradio, a zbog čega se kaje, Bulatović kaže:

"Najgora je kada ste u tim situacijama pasivni, kada ne možete ništa da uradite. Ja sam bio usavršio sistem – koji god lek da se pojavi ja sam ga imao za 24h. Piloti JAT-a su ga donosili, preko mreže smo pretraživali. Bila bi nepodnošljiva pomisao da kažem da sam nešto propustio. Sve sam uradio, sudbina je bila samo takva. Valja nastaviti živeti i zbog ćerke i zbog okruženja i zbog uspeomene na tog divnog momka koji je otišao u 21. godini."

(MONDO)