Šta su sve preživeli tokom napada NATO avijacije i kako je izgledao susret sa naoružanim seljacima u Bosni otkrivaju piloti koji su leteli pod zastavom Savezne republike Jugoslavije.
Piloti Savezne republike Jugoslavije koji su se hrabro suprodstavili NATO paktu 1999. godine otvorili su dušu i ispričali kako je izgledala njihova borba i preživljavanje kako u vazduhu tako i na zemlji. Opasnosti je bilo sa svih strana.
"Poleteo sam 24. marta 1999. sa aerodroma Batajnica negde oko 20 i 30. Bombardovanje je počelo nešto pre 20 časova. U tom trenutku sam bio u kabini aviona okrenut prema severu kada sma video eksplozije prvih bombi koje su pale. Jedna od njih je gađala stanicu za navođenje u blizini Pančeva a druga je gađala raketni sistem blizu Novog Sada. Znali smo da sa 10 aviona idemo protiv NATO pakta. Bilo bi iluzorno i pričati o odnosu snaga. Međutim i tih desetak aviona sa kojima smo raspolagali su bili u takvom stanju da su im resursi već bili istekli. Ali nije bio trenutak da razmišljamo čime branimo već šta branimo. Zbog toga smo i poleteli", kaže pilot Nebojša Nikolić Keša.
Prema njegovim rečima ispravnost aviona je bila sigurna što se tiče motora, a ostalo je zavisilo od aviona do aviona.
"Postojale su određene neispravnosti po pitanju radara, instrumenata, uređaja za otkrivanja ozračenja. Njihovi avioni su 5-10 puta skuplji od Mig-21. Tog dana sam bio na Komandno-štabnoj školi, polagao sam ispit. Javio sam se da budem dobrovoljno jedan od članova posade. Kada su pale prve bombe usledilo je naređenje da se ljudstvo skloni u skloništa. Pitao sam da li se to odnosi i na mene, i potvrdili su mi da se odnosi na sve. Izašao sam iz kabine i sa još njih nekoliko otišao u sklonište koje se nalazilo kraj aviona. Odatle sam dobio signal za poletanje. NATO avioni su već bili iznad Beograda i naše zemlje. Seo sam u avion, pokrenuo motore aviona. Tada sam video neispravnost kursnog sistema koji nije pokazivao smer u kome sam ja bio okrenut nego nešto sasvim drugo. Bez obzira na to ja sam poleteo", priča Nikolić.
Čim se kaže odvojio od piste pale su i prve rakete kojima su ga gađali.
"Osetio sam ih u svojoj blizini. Bile su 4 rakete. Imao sam zadatak da budem na visini od 3.000 metara a NATO je leteo na 10.000 metara. Pokušavao sam da uspostavim kontakt sa oficirom za navođenje, ali nisam uspeo. Uključio sam radar ali on nije radio. Okrenuo sam u pravcu severa, manevrišući koliko sam mogao izbegavajući rakete. U jednom trenutku sam video plamen koji se pojavio sa moje desne strane, proširio se preko instrument table i zahvatio celu kabinu. Nalazio sam se u vatri i dimu. Javio sam svoju poziciju, da sam pogođen i da moram da napustim avion", ispričao je on.
Predrag Milutinović Grof njegov kolega kaže kako je te prve bombe dočekao u baraci.
"Mart mesec, noć. Zima i vlaga u komandnom mestu. Predlažem kolegi da idemo u baraku da gledamo TV. 'Razbolećemo se a rat još nije ni počeo', kažem mu kroz šalu. Bili smo obučeni da poletimo u svakom trenutku. Prva bomba je pala, za njom i druga. Kažem ja – ajmo mi ipak dole na komandno mesto. Tu me je sačekao komandir koji mi je dao naredbu da poletim. Uzeo sam kacigu i potrčao prema avionu. Kad sam seo u avion kroz glavu mi je prošlo – da nisu slučajno bombe pale po pisti, jer onako pun naoružanja i goriva... ne bi ništa ostalo", prisetio se Milutinović.
Kaže kako mu je laknulo kada se odlepio od piste.
"Mi smo jedna interni dogovor sa generalom Veličkovićem u slučaju napada šta ćemo da radimo i kako ćemo se ponašati. Osnova tog dogovora je bila da poletimo, pokušamo da oborimo neki neprijateljski avion a mi ako se izvučemo, izvučemo se. Bili smo kao kamikaze", rekao je Milutinović.
Da opasnost nije pretila samo od NATO avijacije svedoči i Slobodan Perić Buca.
"Kad sam pogođen, avion je krenuo da pada. Ja sam se katapultiranjem spasao. Sleteo sam u selu Krčina nekih 7-8 kilometara od Bjeljine. Seljaci su krenuli na mene automatskim puškama, naoružani do zuba. Mislili su da sam NATO pilot. Kamo sreće da su naši ljudi bili organizovani kao ti Bosanci. Ja sam iskočio sa 8.000 metara a već na 5.000 mi se otvorio padobran. To je već jedno solidno vreme propadanja i dovoljno da neko vidi mene sa padobranom. Ti ljudi su uspeli da pokupe te svoje automatske puške, da se organizuju u lanac i da budu na jedno 150 metara od mene kada sam doskočio. Kad vidite naoružane ljude koji idu prema vama prvo razmišljate ko su. Nemaš tamo ni gde da se sakriješ", kaže Perić i dodaje:
"Razmišljao sam – bolje ja njima prvi da se javim da znaju da sam ih video. Bolje nego da čekam. Ne znaš kakvi su ljudi, možda je neko karatk sa živcima pa opali rafal. Ispred tih ljudi su trčala neka deca i ona su prva došla do mene.
- Zdravo momci, rekoh.
Deca se ukopala. Oni kad su videli da se javljam tim klincima oni počeli da im viču – bežite, pobiće vas. I trkom krenuše ka meni.
- Ne ubijamo mi decu, kažem ja da malo razvučem priču da ne bi neko opalio pa tek posle pitao ko sam.
Priđu mi oni i traže dokumenta. Kažem da nemam. Pretresu me i pitaju čiji sam.
- Naš sam. Ja sam Srbin.
- Je*o mater, ovaj naučio srpski, reče jedan od njih.
Pri tom pretresu su mi našli 200-300 dinara.
- Ma sto posto je naš. Da je Amerikanac imao bi 2-3.000 dolara a ne ovo.
I dalje mi nisu verovali sve dok mi nisu posle iz sela dali da se javim ženi. E onda su me posle nudili rakiju, hranu...", ispričao je Perić.
(MONDO)
