Ispovest Srbina koji je morao da ode da radi na Aljasku i da ostavi porodicu je samo jedna u nizu priča da "tamo negde preko nije nimalo lepo".
J. I. (puno ime poznato redakciji) ima 34 godine i radio je kao konobar u Srbiji. Pokušavao je na sve načine da se snađe kada je nastupila korona i njegov posao stao kako bi zaradio nešto novca. Ipak, problemi su ga naterali da se zaputi u Aljasku u fabriku ribe i radi celu sezonu. Jeste zaradio dosta novca, ali ono što je iskusio ne bi poželeo da mu se desi ponovo. Ukoliko ne bude morao nikada više neće napustiti porodicu.
"Pre nego što sam otišao na Aljasku sam se bavio ugostiteljstvom, ali na svojim poslovima nisam imao nikakve veze sa ribom. Radio sam u kafićima, klubovima, noćnim barovima i restoranima kao konobar. Imao sam dobar i unosan posao u Srbiji, ali onda je nastupila pandemija korona virusa. Posao je stao i mogu da kažem da gotovo godinu dana nisam radio ništa. Bio sam prinuđen da potražim alternativu. Od prijatelja sam čuo za posao obrade ribe na Aljasci. On je išao tamo i uspevao je da zaradi dovoljno da u Srbiji od toga može da živi. To je bila i moja namera. Da zaradim nešto od čega ću bar neko vreme moći da živim. I od drugih ljudi koji su bili sam čuo kakvo im je iskustvo i odlučio sam da se i sam upustim u to", počinje svoju ispovest za MONDO Srbin J. I.
Da bi neko konkurisao za posao obrade ribe na Aljasci je potrebno da budete zdravi, u stalnom radnom odnosu, da niste osuđivani, a poželjno je i da imate porodicu, kao garanciju da ćete se vratiti u svoju zemlju.
"Ono što je najvažnije da biste otišli ove sezone - nisu vam bile potrebne nikakve pare. Mi smo ove godine i kartu dobijali, ističe J. I.
Kako napominje, kada se popuni formular za konkurisanje, automatski se konkuriše za svaku radnu poziciju u fabrikama koje drži kompanija, a naš sagovornik dodaje da sada sa distance može da kaže nije imao pojma koja sve mogu biti njegova zaduženja.
“Kada konkurišete vi znate kojoj ćete kompaniji pripasti, ali ne znate u koju fabriiku idete i u kom mestu ćete biti. Popunjava se lista želja, ali sve se to radi napamet. Idete tamo gde oni smatraju da ste im potrebni. Niste upoznati ‘gde će da vas bace’ Ja sam pred sam put saznao na kojem ostrvu u fabrici ću biti", priseća se J. I.
Prijavili ste se i idete - gotovo je
“Uzeo sam kartu, krenuo sam na avion, nisam znao ni kud idem, ni gde idem, gotovo ništa. Ne mogu da kažem da sam bio uplašen, ali imao sam neku vrstu treme. Nije mi bilo svejedno. Na aerodromu je trebalo da nas sačeka neko iz agencije, ali to se nije desilo. Spontano smo se okupili, upoznali, shvatili da idemo na isto mesto. Seli smo u avion i putovali prvo za Istanbul, onda deset sati do Čikaga, onda za Sijetl gde smo prenoćili, te za Enkoridž. Tu smo se testirali i odatle bili raspoređeni gde ko ide”, kaže J. I.
Kako ističe, kada je došao na ostrvo na Aljasci, bio je u čudu da na svetu postoji uopšte tako pusto mesto.
“Prvo što vidiš je masa ljudi, a okolo pustoš. Imaš samo fabriku", seća se J. I. i dodaje da ga od same pomisli na taj prvi susret sa mestom gde je radio i danas podilazi jeza.
Poslovi u fabrici za obradu ribe
“Moje primarno zaduženje je bilo da pakujem zaleđenu ribu. To sam radio prvih par dana, ali onda sam bio raspoređen na različite poslove. Radite sve i svašta - pakujete ribu, čistite ribu, perete ribu, istovarate je sa brodova, slažete na palete, ispakujete sa paleta, praznite kontejnere, punite kontejnere, pravite kutije. Sve se radi, mogu da vam dodele i da čistite i perete, skupljate papiriće. Svaki posao je težak samo zato što se jedno te isto radi preko 12 sati. Pravite iste pokrete i onda dobijate bolove koji su jedva izdrživi. Teško je i psihički jer je monotono. Poslovi su raspoređeni po spratovima i desi vam se da ih sve izmenjate tokom jedne smene.”, opisuje rad na Aljasci J. I.
BRUTALNO ISKRENA ISPOVEST SRBINA ZA MONDO O ŽIVOTU NA ALJASCI: Za 3 meseca zaradio 10.000$, ali NIKAD VIŠE ne bi otišao
Kako dodaje, ako prva smena ustaje u pet-pola šest. Ujutru saznajete gde definitivno radite, na kojoj poziciji. Polovina ljudi zna gde je raspoređena, druga polovina to saznaje tik pred posao. Radno mesto zavisi od količine ribe, koja riba je u pitanju, kako će da se obrađuje i slično.
U šest je čekiranje i polazak na posao. Nakon tri sata je pauza od 15 minuta, povratak na posao na još tri sata, kada je pauza pola sata za ručak. Ponovo se vraćate na posao i posle tri sata imate pauzu od novih 15 minuta. Kada se vratite radite do pola sedam uveče i tu bi trebalo da bude kraj danu na poslu. Međutim, desi se "overlap". Nakon pauze od pola sata imate još dva sata pa pauzu od 15 minuta, pa još dva sata. Kada se sve završi to je više od 11 uveče. To je celih 17 sati rada i malo preko toga.
“Smeštaj je u krugu fabrike. Sobe su višekrevetne. Nas je bilo prvo trojica, a onda četvorica. Ni tu ne znate da li ćete biti sa Srbima, ja nisam bio. Možete da budete sa Ukrajincima, Filipincima, ali i onima iz Južne Amerike. Kupatilo je jedno po spratu. Kada završite sa poslom imate vremena samo da se istuširate i ako hoćete da izdržite naredni dan idete da spavate”, obrazlaže J. I.
Kako kaže, postoji mogućnost na Aljasci da čak i Srbi napreduju, ali za to morate da odradite više sezona. Engleski morate da znate i eventualno španski da biste mogli da rukovodite ljudima.
Priseća se najtežih trenutaka na Aljasci
“Najteže mi je pala odvojenost od porodice. Kada mi je detetu bio rođendan, a ja nisam bio prisutan u njegovom životu je najgori momenat koji sam doživeo. Bio je i jedan trenutak kada sam mislio da sam pukao. Jedno jutro sam ustao i samom sebi rekao - ja idem odavde, sad ću da se vratim da spavam, kada dođu da me opomenu posvađaću se i vratiće me kući. Onda je naišao jedan Srbin, primetio je da nešto nije u redu, popričao je sa mnom, obećao sam mu da ću raditi samo prva tri sata, ali kada sam počeo da radim sve me je prošlo”, govori J. I.
Kako kaže bilo je i lepih trenutaka.
“Ostao mi je u sećanju momenat kad sam kretao kući i kada mi je prišao jedan Dominikanac Frenk. Rekao mi je da ako se ikada nađemo u istom delu sveta da želi da znam da imam iskrenog prijatelja, prijatelja za ceo život. Najlepša su prijateljstva koja steknete.”
J. I. je bio na Aljasci tri i po meseca i zaradio nešto više od 10.000 dolara, ali, ukoliko ga muka ne natera, nikada se ne bi ponovo vratio.
“Posle mog prvog iskustva, teško da bih se vratio da radim u fabrici ribe na Aljasci. Mnogo je naporno, fizički i psihički iscrpljujuće. Psihički teško podnosim odvojenost od porodice. Daleko ste od svega, radite u nekoj zabiti, nemate socijalan život. Još uvek ne znam koliko me je "koštala" Aljaska. Očekujem da će mi se odraziti na zdravlje, ali to još ne znam", priča za MONDO J. I.
Savet za sve one koji žele da konkurišu na ovaj posao
“Svako treba da proba da vidi da li je za to. Ništa iz priča drugih ljudi ne može da se shvati. Dok ne odete i ne osetite nema saveta. Ipak, napomenuo bih da se ljudi ne nadaju da mogu previše da zarade. Ja sam imao sreće, ali znam i one u čijim smenama nije bilo posla, a kada ne radite onda vas i ne plaćaju”, zaključuje J. I.
(MONDO)
