Mladić iz Čačka ,Vladimir Belić, koji ima svega 24 godine izdržao je dvanestodnevne gužve na ukrajinsko-poljskoj granici na graničnom prelazu Jagodin.
Kako Vladimir Belić prića za Kurir, on je na graničnom prelazu Jagodin zajedno sa četvoricom kolega kamiondžija bio bukvalno zarobljen. Kako navodi, više desetina vozača iz Belorusije i Rusije, granicu su prešli pešice, jer su im kamioni zajedno sa robom oduzeti, a Srbi su uspeli da svoja vozila vrate u zemlju, zajedno sa tovarom.
"Bilo je strašno, svakog trenutka je vrebala neka opasnost. U komunikaciji sa carinicima naš je nastup bio demokratski, a njihov sa puškom. Odjednom sam se našao u ratu, ne znajući šta to predstavlja. Mislim da mi je to neznanje i spaslo razum da ne puknem zatvoren u kabini kamiona, dok oko nas zvecka oružje. Dali smo carinicima mito od po 200 evra, koliko su tražili za naše glave", počinje svoju ispovest Vladimir Belić vozač jedne čačanske firme.
Proteklih dana ovaj Čačanin je domaćoj javnosti bio poznat po tome što je u TV uključenjima u više navrata govorio da ni za živu glavu neće da skine srpsku zastavu, koja mu se nalazila iznad kreveta u kabini kamiona gde je spavao i živeo 12 dana.
"Imao sam turu iz Gornjeg Milanovca do Krima, prevozio sam ambalažu. Međutim, ujutru me je probudio šef, blizu grada Rovno u Ukrajini, obavestio me da su Rusi ušli sa istočne strane i da je počeo rat. Kazao je da nastavim nepromenjenom rutom, ka prelazu gde je tebalo da pređem ka Senkovki, za Rusiju. U međuvremenu me obaveštava da je došlo do komplikacija i da sačekam najbolje rešenje. U tom trenutku je Jagodin ka Poljskoj bilo logično i najbliže rešenje, jer su tamo svi kamioni u tom trenutku nesmetano prelazili granicu. Na putu do tamo prošao sam četiri vojna punkta gde nas je vojska kontrolisala, do Jagodina nismo imali problema. Kada sam stigao na granični prelaz predao sam dokumenta, prošao sam normalnu carinsku proceduru, dao sam im pasoš i predao papire za carinu. Tada je carinik rekao da sačekam par minuta i tu gde me je stavio bio sam 12 dana, zajedno sa još trojicom kolega iz Srbije i više njih iz Beloruisije i Rusije" priča Vladimir Belić.
On kaže da niko od njih nije imao velike zalihe hrane u trenutku kada su zaustavljeni. Snalazili su se i delili svaki zalogaj, Srbi, Makedonci, Rusi, Belorusi.
"Svaki kamion ima frižider i u njemu minimalne količine hrane. Ukrajinsku monetu, grivne nismo imali jer u toj zemlji smo bili u tranzitu, grivne nam nisu bile potrebne. Skoro da ih niko nije imao. Dok smo imali novca, u carinskom terminalu smo kupovali za evre, mada su cene hrane bile astronomske. Nismo imali drugi izbor. Četvrti dan se javio kolega vozač Viktor Maksimović koji je oženjen Ukrajinkom, on nam je doneo vodu i hranu. Dolazio je dva puta, dovodeći sebe i svoju porodicu u rizik. Delili smo međusobno bukvalno svaki komad hleba", priča Vladimir.
On kaže da je danju bilo mirno, ali da su tokom noću imali probleme, zbog čega su uvek bili budni.
"Ukrajinskoj vojsci i carinicima je smetao rad kamiona, a mi smo se morali grejati, smetalo im je svetlo, buka, izduvni gasovi. Ako se okupimo, odmah bi dolazili i počeli da nas ispituju, provociraju. Mi smo se brzo adaptirali i nastojali smo da ne pokazujemo strah, zajedno sa kolegama iz Belorusije. Uvrede i provokacije su bile česte. Jedne noći je došao zamenik načelnika graničnog prelaza i pitao nas zašto mi podržavamo napade na Ukrajinu, šta je nama Ukrajina skrivila, navodeći da deca i starci stradaju, da ljudi ginu. Nas je smatrao huškačima i neprijateljima. Bilo je trenutaka kada sam bio nasmrt preplašen, i samo zahvaljujući tome što sam mlad i ne znam šta je rat, pa nisam ni imao realnu predstavu u kakvom se paklu nalazim, nisam psihički pukao. Moje starije kolege su čini mi se teže podnele zarobljavanje i psihički teror koji smo pretrpeli", navodi Vladimir dodajući da u zoni carinskog terminala gde su se nalazili nije bilo ratnih dejstava, ali je bilo vojske i drugih naoružanih ljudi.
Noću su čuli pucnje, ali ne znaju u koga i šta se oko njih dešavalo. Belić kaže da su bili svedoci kada su ukrajinski carinici svojim građanima, muškarcima od 18 do 60 godina, uzimali od 1.000 do 1.500 evra da pobegnu iz zemlje.
"Naše kolege su dale po 600 evra njihovoj saobraćajnoj policiji da ih puste dalje, pretili su da će im obući ukrajinske uniforme i da će ih pustiti u Kijev pred Ruse. Morali su na to da pristanu. Svojim očima sam gledao da su carinici svojim državljanima muškarcima uzimali od 1.000 do 1.500 evra da pobegnu iz zemlje, onima koji nisu želeli da ratuju. Trojica kamiondžija Rusa koji su bili s nama u terminalu, sklonjeni su drugi dan. Koliko nam je poznato oni se još nisu javili da su stigli svojim kućama. Strah i neizvesnost su nas izjedali 12 dana i noći, kako su dani odmicali gubili smo nadu da ćemo se živi izvući", gvori on.
Dvanaestog dana boravka na carini beloruski i makedonski vozači su počeli da pakuju svoje stvari u torbu. Srpskim vozačima niko ništa nije saopštavao.
"Kada nam je prišao carinik mi smo rekli da se pakujemo kao i ostale kolege, na šta je on odgovorio 'vi Srbi nećete nigde odavde'. U tom su već počeli da pristižu ukrajinski vozači koji su preuzimali zaplenjene beloruske i makedonske kamione. Belorusi i Makedonci su dovedeni do rampe i peške su prešli u Poljsku. Mi smo ostali, nas četvorica, u kamionima. Čekali smo još dva sata, neizvesnost nas je ubila. Došao je carinik i pitao nas da li želimo da izađemo. Otvorili smo prikolice da pregledaju robu i tad su nam rekli da se vratimo u terminal, jer po njihovom mišljenju ta roba nije upisana u carinske papire. Slomljeni psihički, gladni, žedni. Izgubili smo svaku nadu. Posle sat vremena carinik je ponovo prišao i pitao me šta mislim koliko novca je dovolčjno da mi prođemo dalje. Ucenjivački nas posmatrao i izjavio da naša glava u tom trenutku vredi više od 200 evra, a za robu i kamion nas časte i da se zahvalimo ukrajinskom ambasadoru u Srbiji. Mi smo jedini vozači koji su sa tog carinskog terminala uspeli da vratimo robu i kamione u svoje firme, ostali su prešli peške.", zaključio je on.
(MONDO)
