ĐINĐIĆEV MINISTAR: O čemu je 6 sati pričao sa Miloševićem i ko je nalogodavac ubistva premijera! "SVI TO ZNATE"

Dragan Veselinov, nekadašnji ministar poljoprivrede u vladi premijera Zorana Đinđića, u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o tome kako se upoznao sa Slobodanom Miloševićem, kada je video da će Jugoslavija nestati u ratu i da li je bio za to da Vojislav Koštunica bude kandidat DOS-a. Veselinov, inače profesor Fakulteta političkih nauka u penziji, govorio je i o pobuni JSO-a, ubistvu premijera Đinđića ali i o tome ko je nalogodavac atentata koji se dogodio 12. marta 2003. 

Zašto ste ušli u politiku?

Tokom 10 godina, od 1980. do 1990/91. zaključno sa početkom privtizacije ja sam u stvari bio na jednoj strani kritičar agrarne politike Jugoslavije. Predlagao sam nova rešenja i znao sam kako bi valjalo da se to uredi bez obzira da li bih bio ministar poljoprivrede ili ne. Znao bih da preporučim ministru šta da uradi. I to sam i činio. Preporučivao sam i socijalističkoj vladi 1990. pre prvih izbora koje poteze da povuku u agrarnoj politici, nezavisno od toga što sam želeo da osnujem svoju Narodnu seljačku stranku. Želeo sam da stvorimo jednu socijaldemokratsku državu. Ono što nisam znao to je kako se od socijalizma pravi kapitalizam. Od kapitalizma se vrlo lako napravi socijalizam. To se može za 24 časa nacionalizacijom. Ali kako izvesti privatizaciju, kako državni i društveni kapital pretvoriti u privatni. Kome dati a kome ne. Ko može da kupi? A niko ne može da kupi jer niko nema para da npr kupi čeličanu. Šta da damo prosvetnim a šta zdravstvenim radnicima. Šta vojsci dati. Kako to izvesti. Eto to nisam znao. To je bila velika dilema širom sveta jer se videlo da socijalizam pada. Ja sam se tada sa velikom bojazni odnosio prema toj stvari, ali sam u politički život ušao da bih srušio politički režim koji neće sa tim da se uhvati u koštac. Video sam da svaki sekund proveden u borbi za teritorije na jugoslovenskom prostoru nas udaljava od pravog pitanja a to je transformacija starog preživelog socijalističkog sistema u moderan režim.

Kada se Milošević pojavio devedesetih mnogi danas kažu kako su odmah znali da on ne valja i da nam se sprema katastrofa.

To nije tačno. Milošević je izašao na Osmoj sednici 1987. godine i tada je malo ko mogao da vidi da on nije bio u pravu. To je počelo da se otkriva posle oktobra 1987. Zapravo tek 1988. kada su krenuli protesti organizovani od tajne službe na nacionalističkoj osnovi. Tada je jedan broj ljudi video sa kim imamo posla. Meni je bilo strašno krivo što je Milošević krenuo u tom pravcu jer je on i ja se jako dobro znamo.

A odakle se znate?

On i ja se jako dobro znamo zato što sam ja bio protivnik socijalističkog uređenja, bio sam za dalje federalizovanje Jugoslavije. Bio sam protiv centralizma, protiv nacionalističke koncepcije velikosrpskih nacionalista jer sam znao da će to razoriti Jugoslaviju. A sa zadovoljstvom će u tome da učestvuju protivnički nacionalisti kako bi svako uzeo jedan komad zemlje. Milošević i ja smo se dobro poznavali jer sam ja nazvao celokupni ekonomski sistem Jugoslavije, po Zakonu o udruženom radu iz 1976, dogovornom ekonomijom. To je moja sintagma. E onda me je zbog toga napao Stipe Šuvar, ali i mnogi drugi. Nisu napadali samo mene ali je moj izraz ulazio sve više u upotrebu. Miloševiću se to dopalo. A dopalo mu se jer je stari sistem branila ekipa u Srbiji protiv koje je on bio sa Ivanom Stambolićem zajedno.

I onda me je Milošević zvao da se nađemo. Tako smo se upoznali. Molio me je da preuzmem pregovaračku ekipu u Savezu komunista Srbije za pisanje agrarne rezolucije za 13. Kongres SKJ. To sam i učinio ali sam mu rekao da je nemoguće da se prihvati ono što ja hoću. Ja sam hteo privatizaciju, povratak zemlje seljacima, hoću potpuno drugačiji sistem subvencija, ne želim primarnu emisiju Centralne banke... On je mene šest sati pažljivo slušao dok sam mu objašnjavao koje su slabosti a koje bi trebalo da budu prednosti naše agrarne politike. Vrlo je bio pažljiv slušalac, sve je to pisao i zbog toga me je predložio da vodim našu ekipu koja će pisati agrarnu rezoluciju. Ali ništa od toga što sam ja želeo nije ušlo u agrarnu rezoluciju za taj 13. Kongres. I Milošević je to znao. U tom trenutku Srbija je imala najbolje rukovodstvo u Jugoslaviji - liberalno rukovodstvo koje je želelo transformaciju zastarelog sistema u novi sistem.

Međutim Milošević je verovatno vrlo brzo procenio da on na toj koncepciji on ne može da zadobije opšte raspoloženje u zemlji. Procenio je da je nacionalistička struja koja želi preraspodelu teritorija čvršća. Ali kad vi pređete na nacionalističku koncepciju preraspodele teritorije, što ne ide bez rata, vi onda odlažete socijalnu reformu. E tu smo se sukobili. Onda sam ja počeo da ga napadam već 1988. Mada on je nekoliko meseci držao moju knjigu na stolu iz 1987. koja se zvala "Sumrak seljaštva". To sam svojevremeno radio za Oksford ali sam preterao sa brojem stranica pa to Oksford nije mogao da objavi. To mu je jedina knjiga bila na stolu nekoliko meseci što je zaprepašćivalo posetioce jer sam ja već u to vreme bio njegov protivnik.

Nije bilo u Beogradu mnogo nas koji smo startovali protiv njega. Među ekonomistima ja mislim da osim mene i Vlade Gligorova nije bilo nikog. Bio je tu Nebojša Popov, on je išao na njega. Ali ja sam jedini ekonomista sa Vladom Gligorovom koji je 1989. napao njegov javni zajam govoreći da je to prevara. Jer to je bila pljunuta kopija prevare koju je Lenjin izveo sa Fincima u Kareliji.

Kada ste videli da Jugoslavija umire i da će umreti u ratu?

Nisam to odmah video na Osmoj sednici mada bi se ton kojim su nastupali diskutanti u njegovu korist nije dopadao. To je bio vulgarni ton, bio je to napad na jednu verziju dijaloga. U našoj zemlji konunisti nikada nisu iznosili lične podatke jedni o drugima. Oni su nosili sa sobom jednu verziju građanskog diskursa. On danas ne postoji. U današnjem SPS-u to ne postoji. To je umrla partija po kulturi a i po programu. SPS nema program.

Tek 1988. sam video da Milošević kreće u nacionalističku preraspodelu zemlje a to će dovesti do rata. I tada sam krenuo da ga napadam. Čak sam jedno vreme razmišljao da li je vredno da ostanem u zemlji. A i kad pobedite takav jedan režim, nema garancija da on neće uzvratiti ukoliko se vi držite demokratski protiv pobeđenih snaga. Mi smo se od 5. oktobra držali veoma demokratski. Ali u našoj strukturi petooktobarskih snaga bilo je jako mnogo nacionalizma. Bili smo raznorodna grupacija u kojoj je srbijanski nacionalizam i velikosrpski nacionalizam, podržan hercegovcima, kordunašima, ličanima, delom Crnogorca, itekako nosio preovlađujuću snagu. Đinđić nije mogao da sa tim izađe na kraj. To je bilo jače od njega. To ga je i ubilo.

Jeste li Vi lično bili za to da Koštunica bude kandidat DOS-a?

Da, ja sam bio za to da Koštunica bude naš kandidat. U našim razmatranjima ko bi to mogao da bude mislili smo da vidimo može li to da bude Ivan Stambolić. Ne može. Da li je to mogao da bude Boris Vukobrat, naš multimilioner iz Pariza? Ne može. Među ženama nismo imali jakog kandidata. Đinđić takođe nije mogao jer u delu javnosti nije važio za nacionalistu. Ja tek nisam mogao. Ne da nisam nacionalista već ja zastupam i federalizaciju Srbije. Mogao bi da bude Koštunica jer je relativno nepoznat, postoji neki mali kult da je pošten. Koštunica je ekstremni nacionalista ali prikrivenog oblika. Nacionalisti nisu zadovoljni Miloševićem ne samo zato što je izgubio rat već zbog toga što je pozvao ljude da uđu u rat a onda ih je napustio. Oni su hteli da mu se osvete poput Ličana i Kordunaša. Bilo je takvih stotine hiljada koji su bili u Beogradu a imali su glasačko pravo. Jedini koji sve može da ujedini, ko je umiveni nacionalista sa lepom kravatom, koji je smiren i učtiv je bio Koštunica. Nije Koštunica lično pobedio, mi smo preko njega savladali Miloševićev režim. Neću vam pominjati imena, ali jedan broj nas je itekako znao da kad srušimo Miloševića da ćemo imati problem sa Koštunicom.

Zašto ste mislisli da će Koštunica biti problem?

Zato što je velikosrpski nacionalista. On će nastaviti sa Miloševićevom politikom ali jedan deo tog klana će se prikloniti Koštunici. Znali smo da će Koštunica želeti da ide dalje i da pokuša da na miran način rehabilituje neke rezultate rata i da podrije sigurnost i bezbednost na spoljnim granicama Srbije. Mi smo to znali. I on je to radio.

Kako ste doživeli što je Koštunica već 6. oktobra otišao na tajni sastanak sa Miloševićem?

Bilo je još tajnih sastanaka. Nije se samo on sastajao. Ali neću o tome.

Da li je po Vama peti oktobar bio revolucija?

To je suviše jak izraz, ali meni se doapda ta reč. Bila je to mirna revolucija, gotovo plišana kao u Češkoj ali sa mnogo više entuzijazma. To je s jedne strane bila osveta Miloševiću za rat, a s druge strane to je bio izraz nade da konačno možemo da krenemo na iskrenu socijaldemokratsku trasformaciju države. Dakle po tome jeste bila revolucionarna nada ali po sredstvima to nije bila revolicija. Revolucija podrazumeva krv, a mi smo to ipak izveli bez krvi. Bilo je metaka, bilo je ranjenih ali niti je Koštunica niti je Tadić ijednog našeg ranjenog odlikovao. Znam ljude koji su ranjeni. Jedan od mojih prijatelja je ranjen ispred RTS, policija je pucala u njega. Revolucionari obično nagrađuju svoje žrtve i junake. Mi nismo nikoga nagradili. Nismo izgradili kult žrtve.

Jeste li imali jasnu sliku šta posle tog 5. oktobra može krenuti naopako?

Bilo je jasno da je raspad DOS-a neminovan. Jedino je moglo da bude sporno kojom brzinom mi možemo da odmaknemo sa reformom da protivničke strane nemaju manevarskog prostora da nas vraćaju unazad. U našim sopstvenim redovima bilo je pojedinaca kojima su partije i ulazak u vladu služili za lično bogaćenje.

Tokom vladavide DOS-a ima nekoliko bitnih datuma koji će zauvek ostati zabelećeni. Jedan od njih je i dan kada se dogodila pobuna JSO. Kako je ona okarakterisana - kao oružana pobuna ili...

Koliko mogu da se setim na vladi smo okvalifikovali da je oružana pobuna samo ja i Jožef Kasa. Možda i Žarko Korać, ali sad ne mogu da se setim. Ali to više nije važno.

Jeste li mogli da očekujete da se u Srbiji "oslobođenoj od Miloševićevog režima" dogodi tako nešto?

Nije to mene iznenadilo. Mene je iznenadio odnos dela vlade prema toj pobuni ali neću o tome da govorim zato što je Đinđić mrtav. Mene je i sud pozvao da svedočim o toj stvari i ja sam i na sudu rekao da je sa mog stanovišta to bila oružana pobuna. A to što ona nije mogla daleko da ode, to je već druga stvar. Razgovaralo je nas nekoliko u okviru vlade šta da uradimo sa njima. Stav je bio, onih koji su verovali da ćemo do mira bolje doći ukoliko izdržimo tu pobunu usvajajući neke od njihovih zahteva, da ćemo bolje to uraditi ako tu pobunu ne napadamo. Ja nisam bio za to u razgovorima. Ali ako su oni koji snose veću odgovornost od mene i imaju veću partiju pa nema smisla da onda ucenjujemo drugim rešenjima. Šta vredi da pozovemo narod da izađe sa oružjem i savlada pobunjenike ukoliko neki drugi misle da bi to dovelo do posledica sa kojima oni ne bi mogli da izađu na kraj.

Ako sam vas dobro razumeo, to za poziv narodu da izađe je bio vaš lični stav?

Neću reći to.

Kako ste doživeli odlazak premijera na pregovore u Kulu?

Žao mi je što je tamo otišao. To ću vam samo reći. Tada nisam znao zašto je to uradio, tek posle sam bio svestan.

Da li su po Vama državne strukture postupale dovoljno dobro kada je u pitanju zaštita premijera posebno posle pokušaja ubistva Đinđića kod hale Limes?

Da sam vodio ministarstvo policije, što nikako ne bih želeo, onda bih znao tačno o čemu se radilo. Dušan Mihajlović je jasno govorio - gospodine predsedniče bilo šta, ja ću to da uradim. Vladan Batić je takođe jasno upozoravao predsednika vlade da to nisu incidenti već ozbiljni pokušaji. Mislim da je toga premijer itekako bio svestan, ali da je zauzeo jednu političku poziciju neželevši da bude žrtva. I znao je da zemlja, ma šta da se njemu desi, ona ne može da skrene sa puta. I on je tu žrtvu podneo.

Imam utisak, kao laik, da država nije uradila dovoljno da zaštiti prvog čoveka svoje vlade. Imam utisak da se tu podbacilo.

Moguće.

Gde Vas zatiče 12. mart i vest o atentatu na premijera?

Krenuo sam u Sombor na sastanak sa jednim brojem seljaka. Ta vest me je zatekla na putu za Srem.

Jeste li vi dobili informaciju da je ranjen ili da je već mrtav?

Javila mi je njegova sekretarica. Ali to su detalji, to nije važno.

Pitam vas to jer i u tome vidim manjkavost tadašnjeg sistema. Ljudi su se javljali iz inostranstva jer su u svojim vestima već imali informaciju da je Đinđić mrtav. RTS nije dugo imao tu informaciju. I je l' Vas iznenadilo kada su se već to veče na RTS-u pojavile fotografije članova Zemunskog klana gde su oni bili optuženi da su učestvovali u atentatu?

U internim našim razgovorima ja sam slušao o tome ali to su pitanja za ljude koji su radili u policiji a ne za mene. Ja sam bio za Sablju.

Da li je po Vama Sablja uspela?

Trebala je da ide i dalje, da se iskoreni beogradski kriminal. Narod bi dao podršku.

Zbog čega onda to nije urađeno?

Ne znam. Verovatno se mislilo da smo stigli do kraja.

Kako doživljavate to što i danas ne znamo šta je politička pozadina ubistva premijera Đinđića?

Znate. Svi znate. Ne moram ja da izgovorim.

Ja znam ono što se plasiralo u medijima - jedni upiru prst u Koštunicu, drugi u Đinđićevo najbliže okruženje, treći čak spominju i strani faktor.

Vi vrlo dobro znate ko stoji iza ovoga, a drugo je pitanje pravne dokazivosti. Ruka koja je pucala je samo izvršna ruka. Ništa više. Nalogodavac je onaj sa kojim nikada ne biste otišli na ručak.

(MONDO/Petar Latinović)