Žarko Laušević u novoj knjizi "Padre, idiote" piše o prvim danima nakon izlaska iz zatvora, otkriva ko je tada bio uz njega i kako je Slobodan Milošević umešan u njegov odlazak u Ameriku
Žarko Laušević u svojoj četvrtoj knjizi „Padre, idiote“ ovoga puta piše o životu na slobodi. O životu koji je usledio nakon što je nakon izdržane zatvorske kazne od četiri i po godine, 1998. godine pušten na slobodu. Žarko se vraća u Beograd kao, naizgled, slobodan čovek, samo kako bi zaključio da njegova sloboda više deluje kao progon, dok Srbija ulazi u turbulentna vremena pred NATO bombardovanje, kada kreću likvidacije političkih protivnika režima i međusobna raskusurivanja bivših „ratnih kompanjona“.
Laušević utočište pronalazi ponajviše u prijateljstvu s kolegom Draganom Nikolićem, a svi mu savetuju da je za njegovo dobro najbolje da, na neko vreme, ode iz zemlje. Dok razmišlja šta da čini dalje sa komadićima svog života koje jedva uspeva da sastavi, rastrzan između stigme i kajanja, želje za životom i novim ljubavima, odnosa sa bivšom ženom i decom, čuveni glumac krstari po marginama aprila u Beogradu i pokušava da se sunčanim prolećem izvuče iz mraka kojim je bio okružen godinama, robijajući u Spužu i Požarevcu zbog dvostrukog ubistva 31. jula 1993. u Podgorici.
Kao i u prethodne tri knjige, Laušević kroz dnevničke zapise, ponekad pomalo nepovezane, ali ispunjene iskrenim emocijama, baš kao i njegova gluma, pred čitaoce donosi tragediju modernog doba koja u srži nije daleko od onih grčkih.
Uz dozvolu izdavačke kuće „Hipatija“, Mondo.rs prenosi delove ove knjige, čija promocija će se održati u beogradskog Studentskom kulturnom centru 26. maja u 19 časova.
Na Gagin nagovor, odlazimo kod jednog političkog radnika. Bata Živojinović. On će da mi završi problem oko pasoša.
„Gde si, kure?“
Srdačno se izljubismo, našta je Gaga dobacio svoje - „ljubi dupe guzicu“.
Sedimo u Batinoj poslaničkoj kancelariji.
„Vidi, kure! Na najvišem mestu se danonoćno radi na tome!“, reče. U trenu zamislih Slobodana Miloševića koji danju preklinje i podmićuje neke službenike iz Ljermontove ilice, a noću falsifikuju moj pasoš. I slabo mu ide. I danju, i noću.
Deca se, naročito Dušan, pretvaraju kao da sam juče otišao i u njihovim očima stalno nazirem neizgovoreno pitanje - „Tata, kad ćeš ponovo da budeš stalno tu, sa nama, kod kuće?“. Ne ume ovaj idiot od tate još uvek da im ispriča da je taj deo našeg života očigledno nepovratno završen, da ću retko ubuduće noćivati pod istim krovom sa njima. Ne znam koje su to reči, kako ih posložiti a ne povrediti ih već povređene i zbunjene. Ulazim u neprijatnu kolotečini zvanu - „vikend-tata i njegova deca“, mada mi njihova majka ne uskraćuje nijedan susret sa njima, niti to bilo čime ograničava. Jedino što uvek osetim kod nje, kad preko telefona pomenem susret sa njima, jeste – strah.
Za Danicu i Vuka Draškovića sam, u vreme njihovog hapšenja 1990, pokušavao da, preko Radomana, upravnika Centralnog zatvora, izdejstvujem bilo kakvu olakšicu, da prenesem poruku njihovog advokata Nikole Baranovića, bilo šta… To mi, kasnije sam shvatio, nikad nije pošlo za rukom, jer je i moj brat od rođene tetke, Radoman, tu bio nemoćan. Draškovići su žestoko maltretirani, a Danica i prebijana u Centralnom zatvoru. Oni ovih dana ipak rade sve da nam pomognu. Dobijam poziv od brata Danice Drašković, Veselina Boškovića, inače direktora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište.
„Gde živiš, Žarko?“
„Pa, tako, snalazimo se. Iznajmili smo neki stan u Žarkovu“. Prećutah da kum Ljubo ima neke ideje.
„Koliko čujem, ti si svoj stan ostavio bivšoj ženi i deci...“
„Da...“
„Slušaj, postoje neki stanovi solidarnosti, koji su u vlasništvu grada i koje dajemo na korišćenje… Nisu baš u najlepšem delu grada, Medaković III, ali mislim da će ti poslužiti.“
„Ne znam šta da vam kažem… Hvala!“
„Nemoj mi ništa zahvaljivati. Taj fond solidarnosti postoji od kraja Drugog svetskog rata, ali to je uglavnom išlo komunističkim ljubavnicama. Ti si uradio dosta za kulturu ovog grada i najmanje što Beograd može da učini za tebe je – to. Nek ti je sa srećom.“
Odlazimo da vidimo. Divan jednosoban stan, za koji smo odmah isplanirali kako ćemo ga adaptirati, sa nekim krevetom koji se spušta, mesto za kolevku, kako pregraditi terasu, šank koji se podiže… Pričamo i kako bismo podigli neki kredit da stan otkupimo jednog dana…
Naslov koji sam tražio na internetu se konačno pojavio. Čujem Anitu koja ulazi, sa vrata cvrkuće:
„Ja sam!“. Penje se od ulaznih vrata. „Došla je maćeha, majka i žena...“. Ljubi nas tim redosledom.
„Gde je Jana?“
Tek sad shvatam da Jani svre vreme vidim samo delić tela. Odlazimo zajedno do njenog kutka gde se zanela sa svojim igračkama. Šok! Jana je ošišala sebe na „tifusarku“, nekim makazicama za nokte i sedi upišana na prepunoj Barbikinoj noši! Deluje… groteskno, blesavo… i kao da je i sama sad shvatila šta je uradila – počinje da vrišti! Pokušavam da se setim kad je otišla tamo… da. Kad je komšija došao sa rođakom, koji bi da postane rođaka. Anita ne pravi paniku, smanjuje problem:
„Jao, Jano… super si se sredila, sad će mama to malo da doradi. Cuci-buci, mamina devojčica. Šta vas troje radite? Ko pobeđuje? Ljubavi, a ti? Šta ima novo kod nas i u svetu?“
Dolazim do kompjutera i vidim veliki naslov:
ŽARKO LAUŠEVIĆ PONOVO OSUĐEN NA TRINAEST GODINA!
„Vrhovni sud Crne Gore je, bez novog suđenja i bez vraćanja na prvostepeni sud, odlučio da sam donese novu presudu koja je od danas i pravosnažna! Da podsetimo...“
Isključujem kompjuter ne želeći da deca vide. Gledam prema njima i ponovih u sebi – PADRE, IDIOTE!
Anita me zagrli. Jače nije mogla.
(MONDO)
