Leteće tvrđave predstavljaju najveće strateške bombardere koje ima vazduhoplovstvo SAD.
Nad Dubrovnikom se danas očekuje nadletanje dva najveća strateška bombardera u vlasništvu SAD, Boinga B-52 "Tvrđava". Nakon toga, ova dva bombardera će preleteti obalu Crne Gore, Tiranu i Skoplje.
Nema sumnje da ovakva “demonstracija sile“ nosi snažnu političku poruku kako iz samih Sjedinjenih Američkih Država, tako i iz komande NATO-a, koja glasi: “Mi smo uz vas“.
Na kraju Drugog svetskog rata, silama Osovine je bilo jasno da gube na svim frontovima – saveznici su napredovali na Berlin iz svih pravaca. Nemačkoj vojsci nije preostalo mnogo opcija, pa se okrenula prototipovima oružja, od kojih su mnoga još bila u fazi testiranja. Najpoznatije su svakako bile rakete V-2 (Fau Zvei), koje su korišćene za napade na London i savezničke položaje u severnoj Francuskoj. Početkom 1945. godine pokušano je lansiranje nekoliko raketa A-4V, koje su bile uvećana verzija V-2, ali bezuspešno.
Ove rakete su napracvili radnici i inženjeri iz logora Mittelbau-Dora, a tokom njihove proizvodnje umrlo je više od 20.000 zatvorenika.
Robert fon Grajm, komandant Luftvafea, nemačkog vazduhoplovstva, tada izdaje naređenje da se avion "Meseršmit P-1107" pusti u rad, kako bi se bombardovali saveznički konvoji koji pristižu na nemačke granice. P-1107 je bio prvi pravi “teški bombarder” dugog dometa, dizajniran pod imenom “američki bombarder”, jer je bio namenjen da stigne do Njujorka i istočne obale SAD, piše Al Jazeera.
Međutim, nijedan od osam P-1107 nije bio operativan, a saveznici su zauzeli Berlin nedelju dana kasnije.
Posle rata, američki predsednik Dvajt Ajzenhauer dao je nalog da se odmah započne razvoj strateškog bombardera, koji bi mogao da leti do samih granica SSSR-a, noseći nuklearne rakete. Pre toga, Ajzenhauer je bio general i glavnokomandujući savezničkih snaga u Evropi i znao je da su dalekometni bombarderi ključna prednost za zaštitu prostora kako u Evropi, tako i do Aljaske na severu.
U to vreme kompanija Boing je već radila na razvoju nekoliko aviona ovog tipa, a kombinovanjem dizajna aviona modela 4654 i B-47 „stratodžet” nastao je prototip KSB-52, a prvi let je predstavljen 15. aprila 1952. godine. Do sredine 1950-ih razvijene su verzije B-52B i B-52G, a više od 4.000 američkih kompanija učestvovalo je u proizvodnji različitih delova.
Otvorena je fabrika u gradu Vičita u Kanzasu, koja je bila posvećena proizvodnji samo B-52 i njegovih podverzija. Početna proizvodnja je završena 1962. godine, iako su u narednim godinama vršena različita usavršavanja i poboljšanja. Proizveden je ukupno 741 avion, a još desetak su koristile druge agencije, poput NASA.
Tokom 1980-ih i 1990-ih godina takođe je lansiran program EF-117, u kojem je nekoliko B-52 pretvoreno u avione za elektronsko izviđanje i ometanje (AVACS). Godine 2013., vazduhoplovstvo Sjedinjenih Država (USAF) pokrenulo je veliki program nadogradnje za bombarder B-52, pod nazivom 'CONECT' (Combat Netvork Communications). U okviru programa modernizovana je elektronika, navigacija, računarski sistemi i satelitska oprema. Najvažnija nadogradnja je sistem AN/ARC-210, koji je svojevrsni „internet za avione“, a piloti u vazduhu mogu da razmenjuju informacije i podatke tokom misije, i šalju ih komandi na zemlji. Takođe, B-52 stacionirani u Evropi mogu da koriste sistem „Link 16“, koji je NATO standard za razmenu šifrovanih podataka. Mnogi od aviona su takođe nadograđeni IVBU sistemom za pametan odabir oružja ili bombi.
Ono što B-52 čini “supertvrđavom“ je sposobnost da nosi čak dvadeset nuklearnih projektila AGM 69 SRAM. Devedesetih godina prošlog veka dodata je mogućnost nošenja strateških projektila AGM-86 dugog dometa, sa više nuklearnih bojevih glava po raketi. Posle 2000. godine dodata je i opcija savremenih raketa ACM 129, koje imaju i mogućnost samostalnog leta. Mornarička verzija B-52N može da ispaljuje protivbrodske rakete SLAM 84, poznate i kao „Harpun“. Za napade na utvrđene objekte ili čitave gradove koriste se rakete AGM 158 JASSM i čitav niz vođenih bombi, ukupne težine do 32 tone.
Tokom Hladnog rata, između 1961. i 1973. godine, cela flota bombardera B-52 bila je stalno u vazduhu 24 sata dnevno. Dva bombardera su uvek bila u vazduhu, svaki je nosio nekoliko nuklearnih projektila. Ideja je bila da, u slučaju napada SSSR-a, u vazduhu uvek bude aviona koji bi mogao da odgovori na napad (asimetrično ratovanje).
Nakon niza incidenata i nekoliko potpisanih sporazuma sa Sovjetskim Savezom, ova strategija je napuštena početkom sedamdesetih. Tokom jednog od ovih letova, iznad teritorije SAD, B-52 se srušio u blizini grada Goldsboroa u Severnoj Karolini. Dve nuklearne bombe "mark 39" pale su pritom na zemlju - jedna je bila netaknuta i spustila se padobranom, dok je druga značajno oštećena, sa dva od četiri sistema za aktiviranje. Bio je to najbliži slučaj detonacije nuklearnog oružja unutar SAD, a zbog osetljivosti pitanja za ovaj incident se zvanično saznalo tek 2013. godine, iako su dokumenti i dalje državna tajna.
Dva B-52 koja će leteti iznad Balkana nalaze se u RAF Ferfordu u Glosterširu u Velikoj Britaniji. Ovo je jedan od najvećih aerodroma za američke avione u Evropi, a korišćen je i tokom rata u Iraku, kao i za sve operacije sa zajedničkom komandom NATO-a. U njemu se nalazi 501. divizija američkog vazduhoplovstva i 420. ogranak za specijalne vazdušne operacije. Takođe je komandni centar Strateških vazdušnih operacija (ACC) za Evropu.
Bombarderi B-52 su korišćeni i u operaciji “Zajednički odgovor“ kako se zvala NATO akcija na SR Jugoslaviju 1999. Posebno su bili aktivni u bombardovanju tadašnje granice između SR Jugoslavije i Albanije. Bombarderi B-52 su posebno intenzivno korišćeni na kraju kampanje bombardovanja i napada na aerodrom u Prištini. Tada je bačeno više od hiljadu teških bombi „mark 82” sa bojevom glavom od 87 kilograma. Tokom NATO bombardovanja obavljena su oko 64 leta B-52, a svi su bili bazirani u Velikoj Britaniji.
(MONDO)
