Ljuba Milanović je odlazio iz srpske policije i vraćao se u nju. Tako se nakon petooktobarskih promena 2000. godine vratio u MUP uveren da će se nova vlast surovo obračunati s organizovanim kriminalom. Idejni je tvorac policijske jedinice Poskok, koja je istraživala najteže zločine iz devedesetih godina: od atentata na lidera SPO Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, preko ubistva novinara Slavka Ćuruvije, do otmice i likvidacije nekadašnjeg predsednika Ivana Stambolića...

Ali, ubrzo je uvideo da borba protiv kriminala neće ići tako lako - smenjen je nakon što je otkrio da su u neke od likvidacija umešani i ljudi iz državnog vrha i državne Jedinice za specijalne operacije (JSO), koju je vodio Milorad Ulemek Legija. U intervjuu za Kurir Milanović tvrdi da je konce u politici i sektoru bezbednosti posle 5. oktobra vukao strani faktor, to jest da je tajna služba jedne zapadne zemlje ovde vedrila i oblačila. Otkriva i mnoge javnosti dosad nepoznate detalje.

"Malo ljudi zna da je Poskok skraćenica - Poseban odred za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala, to ime je dao novinar Voja Tufegdžić. Pre formiranja Poskoka imao sam razgovore s više ljudi kako bih čuo šta oni misle, da li tako nešto može da prođe ili ne... Tada sam razgovarao i s mojim zetom, danas pokojnim Aleksandrom Tijanićem, koji mi je, između ostalog, rekao rečenicu koja mi se uvek iznova vraća: 'Na ulici je toliko prljavog novca, za toliku količinu ubijaju i predsednike Amerike'. Nažalost, to se obistinilo kod nas", kaže Milanović na početku razgovora.

Kako nastaje Poskok?

"Poskok je formalno formiran 23. novembra 2000. godine. Pozvao me je Božo Prelević, tadašnji koministar policije, s kojim sam se znao i ranije. Otišao sam kod njega, sve nacrtao šta i kako treba raditi, objasnio da se treba baviti najtežim krivičnim delima, a ne dnevnim događajima kao gradski SUP, sastavio sam spisak zločina koje treba rešiti, listu najtežih ubistava koja treba rasvetliti... Ispisao sam odmah i imena ljudi koje vidim u toj novoj jedinici unutar MUP. On je tu priču izgurao, uspeo je, bio je problem samo oko jednog imena - Mileta Novakovića, jer ga DOS iz nekog razloga nije hteo, no ja sam insistirao da i on bude deo te nove jedinice. Tako je i bilo - Novaković je bio formalno na čelu Poskoka, a ja operativni izvršilac, neko ko je formirao jedinicu, odredio predmete koje ćemo raditi itd. Nije tu bilo sujete, sve je funkcionisalo besprekorno. Inače, Novaković je svojevremeno bio moj prvi načelnik kad sam počinjao da radim u MUP, nikada me nije sputavao, usmeravao me je kako da radim, nije mi dozvoljavao da lupim glavom o zid, zbog svega toga sam mu bio zahvalan... S ove pak distance, mislim da je greška što nisam prihvatio funkciju načelnika Poskoka, jer, znate, funkcija je nešto što ostaje",rekao je on.

U Poskoku su, osim vas, bili Novaković, Roćko Milović, Gvozden Gagić, Slaviša Sovtić, Željko Gazapi...

"Gazapi je neko ko mi je čuvao leđa ceo radni vek. U Poskoku je, inače, bio i Dragan Karleuša. Novaković me je zamolio da ga uzmemo, a Karleušu tad niko nije uzimao za ozbiljno. Najveća greška nam je bila što smo uzeli Karleušu. To sebi ne mogu da oprostim ni dan-danas. On je posle bio prvi koji je okrenuo leđa i Novakoviću i celoj jedinici. Postoji, međutim, još jedna stvar koju sebi zameram.. Priznajem da sebi i danas zameram to što nisam računao na inostrani faktor, koji je bio izuzetno jak, izuzetno prisutan i koji je, u stvari, i vodio celu priču u bezbednosnom, ali i političkom delu. To sam tada strašno potcenio", naglasio je Milanović.

U kom smislu?

"Inofaktor je stajao iza svega. Jedna strana služba je vedrila i oblačila u bezbednosnom sektoru, ali i u politici. A Poskok joj je bio trn u oku", dodao je.

Nećete da imenujete zemlju čija je ta služba?

"Nema potrebe. Prepoznaće se to već... Jer, zna se za koga je radio tadašnji ministar unutrašnjih poslova. Potcenio sam, dakle, njihov uticaj, koji je bio ogroman, ali sam potcenio i jednog od ljudi preko kojeg su oni sprovodili politiku vezanu za bezbednost. To je bio Ljubiša Buha Čume, vođa surčinskog klana", rekao je on. 

Čekajte, strana služba ozbiljne zemlje angažovala je Čumeta da radi za nju? Kriminalci su radili za strane službe?

"Da, indirektno. Zapravo, kriminalci su mislili da rade za sebe - i radili su za sebe - ali strana služba je gledala svoj interes", kazao je on.

Koji je to interes stranaca bio posle 5. oktobra? Pre toga je, logično, bila smena režima Slobodana Miloševića, ali šta im je bilo važno posle toga?

"Njima je interes uvek - pa tako i danas - slaba Srbija. Ta služba je odavno ovde prisutna, vuče konce dugoročno razmišljajući... To svi iskusni političari ili znaju, ili su se toliko prodali da ih nije briga, ili su toliko neiskusni da misle da stranci rade u interesu Srbije. Pa ne, niko od njih ne radi u interesu Srbije. Pošto je bezbednost jedan od stubova države, oni su radili na tome da se ta bezbednost uruši da bi se rušila država. A kako su to radili? Postavljanjem svojih kadrova na važna mesta. Evo, recimo, mene je, na dan kad sam, nakon povratka u MUP, dobio legitimaciju, zvao visokopozicionirani član surčinskog klana, koji nije više među živima, da se vidimo i tada mi je rekao kako me Čume zove da se vidimo. To sam odbio. Rekao sam da nemam šta da pričam s njim i tako je do danas", rekao je Milanović.

Vi dobijete slučaj Ibarska u kome su učestvovala dva člana JSO koja su vozila kamion, i posle je sve bilo stopirano. Zašto se stalo sa rešavanjem? Jel Milorad Ulemek Legija hteo da se zataška slučaj na Ibarskoj magistrali?

"Legija je u to vreme bio Đinđićev tas na vagi u svim dešavanjima između DS i DSS. Uvek kada je potezao taj argument, išao je u korist DS. On je bio taj faktor koji je narušavao političku ravnotežu. Njemu je bilo obećano - imao je dogovor sa Đinđićem - da će se za dvojicu neposrednih izvršilaca u Ibarskoj spremi novac i dokumenta, pa da će oni da idu vani... Zapravo oni su mislili da taj slučaj nećemo rešiti, da nećemo moći da dokažemo, međutim mi smo to uspeli i Đinđić se našao u procepu, jer više nije mogao da ispuni ono što je obećao. I tad dolazi do razdora, raskola između Đinđića i Legije. Mi smo eto neuzvesno izvukli ciglu iz piramide DS-Legija. Dovelis mo Legiju do toga da mora da ih izruči, a sokazi su bili toliko jaki da nisu mogli biti pušteni uprkos dogovoru Đinđića i JSO. Meni to nije bilo zadovoljstvo, čak sam radije bio za to da se ta dvojica iz JSO puste, a da se dođe do onoga ko je to sve naručio. No, mi nismo mogli dalje. Ta dvojica nisu ni znali za šta rade, nisu ni znali da se radi o atentatu na Vuka Draškovića...

Kako sada gledate na Legiju i JSO?

"Pred Legijom je većina stajala mirno. Lično sam bio u kabinetu generala - reč je o Sretenu Lukiću - kad ga je zvao Legija, Lukić je stajao u stav mirno i razgovarao sa njim. To sam posle kazao i na sudu, gde sam pred Legijom rekao da je on svima bio 'gospodin Legija' (tako ga je oslovljavao i ministar policije Dušan Mihajlović), jedino sam ga ja hapsio, od kako nije "gospodin Legija" svi dižu onu stvar na njega...Što je tiče JSO, to je komotno bila jedinica koja je mogla da se meri sa nekima u svetu, nije morala da bude rasformirana, mislim da bi nam značila u ovim trenutnicma. Kompleksno je to pitanje, da se razumemo, ne branim JSO ali i ne osuđujem. Na njih je stavljena anatema. A nekome je i trebalo ukidanje JSO."

(MONDO/Kurir)