Momir Bulatović imao je bogatu političku karijeru u kojoj je bio svedok ključnih događaja u istoriji Jugoslavije - zemlje koje više nema.
Momir Bulatović rođen je 21. septembra 1956. godine. Sa 32 godine postao je predsednik Crne Gore, imao je bogatu političku karijeru, učestvovao je u pregovorima u Dejtonu, bio svedok Miloševiću u Hagu, doživeo duboku ličnu tragediju...
"Kada se setim tog nekog perioda, nekako mi je žao samoga sebe jer sa 32 godine ne možete da nosite sa svim tim problemima. Nije to srećno predsednikovanje, već je rat u okruženju. Raspad svih mogućih vrednosti, mladi ljudi koji ginu ko zna za koje političke ciljeve, sankcije", ispričao je svojevremeno Bulatović.
Kako je rekao, u tom periodu se raspadala zemlja. "Milo Đukanović i ja smo se tada osećali kao da treba da upravljamo autobusom koji nema gume, nema upravljača, kome je motor otkazao. Na jednoj slici, koju sam objavio, vidimo se nas dvojica u noći kada prvi put pobeđujemo na višestranačkim izborima. A moj komentar je bio - e sad smo tek nastradali", istakao je on.
PREGOVORI U DEJTONU
Govorio je da mu je u političkoj karijeri Dejton bio jedan od najtežih perioda.
"Trebalo je da pregovarate, da konačno zaustavite rat, a nemate nikakvu pregovaračku poziciju. Ja sam svako veče na magnetofonsku traku snimao svoje utiske toga dana. I napisao sam u knjizi da se u mom glasu osećao strah, hrapavost što zbog duvanskog dima što zbog prevelike količine viskija koja vas umiri da biste mogli da nastavite sutra. General Vesli Klark koji nas je onako precizno uništavao (u bombardovanju 1999, prim. novin) je u Dejtonu bio najšarmantniji. Dolazio je svako jutro da popije tzv. srpski čaj. A to je bila viljamovka. Jedini pregovaračko sredstvo sa Amerikancima su bili sanduci viljamovke. Obožavali su je. U bazama je bio zabranjen alkohol, ali mi smo im rekli da je to bezalkoholno piće", prisetio se on.
Tu je, kako kaže, bilo još jedno pregovaračko sredstvo - institucija besplatnog ručka.
"Tamo dođe američki državni sekretar Voren Kristofer i ide u restoran, samoposlugu. Tamo svi imaju isti tretman. Voren Kristofer čeka red. I vidimo mi da je njima žao da troše svoje dnevnice. Bio je oficirski klub u kome ste morali sve da plaćate. E ta institucija besplatnog ručka je bila jedina pregovaračka pozicija. Pozovemo Holbruka, Kristofera I ostale, platimo im ručak i uštedimo im dnevnice. Nemojte da vam bude smešno, ali kod Amerikanaca je 20 dolara beskrajno velika para. A zadovoljstvo da mogu da dođu u restoran I da neko plati sve ono što oni hoće je upravo ono što je kupovalo naklonost prema nama. Inače, moje zaduženje je bilo da na tim ručkovima ili večerama zabavljam suprugu generala Veslija Klarka", ispričao je Bulatović.
BOMBARDOVANJE 1999
Bulatović je jednom posvedočio da Amerika nije ni htela da nas bombarduje 1999. već je to tražio neko drugi.
"Ali pošto Evropa nije mogla da sakupi vojnike za intervenciju, onda su oni rekli: Ok, mi ćemo, ali pod ovim uslovima. Evropa je htela 1999. da izvrši kopnenu intervenciju na SRJ. Krenula je da skuplja vojsku ali nije uspela u tome jer niko nije hteo da se odazove i onda su u pomoć pozvali Amerikance koji su im otvoreno rekli da hoće, ali isključivo pod svojim uslovima - oni će samo bombardovati iz vazduha i ni u kom slučaju neće slati svoje vojnike u kopnenu intervenciju a i ukoliko dođe do takvog razvoja događaja, Evropljani će biti dužni da isključivo šalju svoje jedinice u direktne borbe na tlu", rekao je Bulatović.
Dan uoči početka bombardovanja 23. marta, Bulatović je po po ustavu proglasio stanje neposredne ratne opasnosti, a sutradan i ratno stanje...
JUGOSLAVIJA SE 1999. DOBRO DRŽALA, A ONDA JE NASTALA KLANICA: "Amerikanci povukli ključni potez, Pavković i ja PLAKALI!"
"A kako sam se osećao... To je bio jedan običan beli koverat iz kog sam pročitao ono što je bilo po ustavu... Iako smo očekivali bombardovanje još od oktobra 1998. i sve se to znalo... opet je bio šok. Prva bomba pala je te večeri u 20.06 časova na Crnu Goru i onda sam po ustavu proglasio ratno stanje. U 20.06 pala je prva bomba i potom je održan sastanak... Bio je to sastanak jedne male šokirane zemlje koja nije ni znala gde su tačno pale prve granate, a inače taj napad bio je protivpravan i toga su bili svesni i Amerikanci... Na jednom od sastanaka sa izaslanikom Martijem Ahtisarijem, Ahtisari je Slobodanu rekao da će Srbija biti potpuno uništena, a Slobodan mu je na to kazao: Kako ćete da objasnite svetu da ćete ubiti dva miliona ljudi u Beogradu? Ahtisari mu je na to odgovorio pitanjem zna li uopšte koliko je ljudi poginulo u Vijetnamu", ispričao je Bulatović.
Bulatović je rekao da se Jugoslavija dobro držala a onda su Amerikanci povukli jedan od ključnih poteza. "Amerikanci su uveli strateški bombarder B-52 i onda je sve postalo prava klanica, žrtve su bile ogromne... Pavković (general Nebojša) i ja smo plakali dok su padale bombe... To je bila sila", prisetio se Bulatović.
POSLEDNJI VIDEO MILOŠEVIĆA ŽIVOG
On je jednom opisao svoj poslednji susret sa Slobodanom Miloševićem.
"Ja sam faktički bio poslednji, sa ove naše strane, koji ga je video živog. Mi smo imali do pet sati vremena da se pripremimo, a njegov advokat Zdenko Tomanović je otišao u rusku ambasadu da odnese Miloševićevo pismo, jer Sloba žestko sumnjao da ga truju i ubijaju. Za ta tri dana koliko sam bio u Hagu i viđao ga, rekao sam prijateljima da vidno kopni i da se jako bojim za njega. Tog dana, on se digao u pola pet i rekao mi: "Momo, ne mogu više". Rekao sam mu da probamo da pređemo još to što nam je ostalo, a on mi je u odlasku rekao: "Ne brini, pobedićemo ih". Te noći je umro", ispričao je Bulatović.
Govoreći o poslednjem susretu sa Mirom Marković, Bulatović je rekao da je u jednom trenutku krenula da ga kritikuje govoreći da nije ja bio za politiku jer je u nekim trenucima trebalo da se otvorenije i odlučnije radi.
"Ja sam joj onda rekao - Miro, nismo mi vlastodršci, mi smo profesori i ja volim da učim ljude, a ne da komandujem, i ona se tada složila sa mnom", iskren je bio Bulatović.
On je dodao da je pamti kao pamentu ženu koja je znala svoja ograničenja i uporno se borila da ih preskoči.
"Prva asocijacija na Miru mi je da je bila srećna žena, zamislite da imate ljubav svog života, a da je taj čovek istovremeno i najmoćniji u svom narodu, a pritom i vama odan do kraja", istakao je Momir.
ODBIO DA POMILUJE LAUŠEVIĆA
Momir Bulatović ostaće upamćen i po tome što je odbio da pomiluje glumca Žarka Lauševića koji je u to vreme bio osuđen zbog ubistva dvojice mladića i ranjavanja još jedne osobe.
"Da, odbio sam da pomilujem Žarka Lauševića. To je jako težak i tužan slučaj. Abolicija u takvim stvarima ima smisla ukoliko druga strana nema ništa protiv. U svakom krivičnom postupku postoji oštećena strana i nju morate da pitate. Žarko Laušević je jedan divan glumac i imali smo prilike da se družimo godinama. Užasno mi je teško što znam sve detalje toga, a po prirodi posla sam morao da znam. Dobio sam tu molbu za aboliciju. Kontaktirao sam porodice oštećenih i oni su rekli – ne. Vi nemate pravo, ni ljudsko, da napravite aboliciju", rekao je Bulatović.
SMRT SINA
Momir Bulatović doživeo je i veliku ličnu tragediju kada mu je u umro sin koji je imao samo 21. godinu.
"Život me je naučio da tek naknadno prepoznate sreću. Tek kad nešto imate pa izgubite onda ste svesni toga. Dok sreća traje mi je nikada ne prepoznamo. Oženite se, rodite dvoje dece, čini vam se da je sve to normalno. E posle se jedno dete razboli, posle se borite za njegov život, posle izgubite to dete… I tek onda shvatite da je najveća nesreća koja vam se desi da vam dete umre. Nije Bog nas stvorio da mi svoju decu sahranjujemo nego da bude obrnuto.Tek onda kada se to desi vi shvatite koja vam je najveća sreća bila. Ne bilo koja funkcija, ne bilo koji značaj već to što mi je Bog podario tog momka. Posle kad se vraćam u mislima najveća sreća mi je bilo kada su ga izneli iz porodilišta", ispričao je Bulatović.
Kako je rekao, kada se suočio sa bolešću deteta, iamo je privilegiju da bira gde će da ode.
"Od Amerike, preko Rusije… Sve moguće lekare sam konsultovao I rekli su mi svi da moram da nađem doktora koji će moje dete gledati kao ličnost a ne kao broj. Ja ne samo da sam našao doktora već I instituciju. Moram da se zahvalim svim ljudima sa VMA. Tri godine je trajala ta bitka. Izgubili smo je ali ono što vam daje snagu je činjenica – da je bilo spasa, tu bismo ga našli", rekao je on.
Na pitanje da li postoji nešto što u te tri godine borbe nije rekao ili nije uradio, a zbog čega se kaje, Bulatović kaže:
"Najgora je kada ste u tim situacijama pasivni, kada ne možete ništa da uradite. Ja sam bio usavršio sistem – koji god lek da se pojavi ja sam ga imao za 24h. Piloti JAT-a su ga donosili, preko mreže smo pretraživali. Bila bi nepodnošljiva pomisao da kažem da sam nešto propustio. Sve sam uradio, sudbina je bila samo takva. Valja nastaviti živeti i zbog ćerke i zbog okruženja i zbog uspeomene na tog divnog momka koji je otišao u 21. godini."
Momir Bulatović preminuo je 30. juna 2019.
(MONDO)
https://mondo.rs/milo-djukanovic/tag17568/1
