SRPSKI UMETNIK DANAS ŠETA MODELA, TEŠKO DETINJSTVO GA OBELEŽILO! Brat me pozvao i rekao da majka ima godinu dana života

Branislav Jankić je srpsko-američki umetnik i filmski stvaralac, koji je veliki deo svog privatnog života preneo na umetnička dela. Inspiraciju nalazi u mnogim stvarima, a ponajviše u dešavanjima koja su obeležila njegovo odrastanje. On je za MONDO govorio o umetnosti i stvaralaštvu, ali i životu iz perspektive deteta čija je majka bila zavisnik, njegovom odlasku iz rodnog mesta i probijanju u "belom svetu."

"Otišao sam u Minhen i hteo sam da joj dam to pismo, ali nisam mogao. Sada žalim što nisam. Fotografisao sam je i taj portret je bio u trenutku kada je rekla: 'Pobediću ovo, skinuću se i slikaj me sa svim tragovima hemioterapije, imaću ovo kao uspomenu kada pobedim ovo'. Ubrzo nakon toga sam se vratio u Ameriku, i imao sam to pismo i fotografiju, kada mi je sinula ideja da nađem žene poput nje, i decu poput mene, koja su prošla kroz slična iskustva. Napraviću knjigu sa portretima majki poput moje majke, i pisama koja su pisale majke deci ili deca majci, i ovo će biti za moju majku da zna da će što sam hteo da joj kažem biti vidljivo u svim tim rečima. Jedno od prvih pravila grupa anonimnih alkoholičara je upravo anonimnost, tako da je bio veliki problem da dođem do žena koje bi htele da se fotografišu i podele svoju priču. Kada sam počeo da ulazim na mesta gde sam upoznavao žene, svi su bili vrlo skeptični, nisu znali ko sam i šta hoću da uradim, nije bilo poverenja, ali kada bih im pokazao moje pismo i fotografiju moje majke, pristale su da pođu na to putovanje sa mnom, jer to je bila i moja lična priča. Jer to je jedini ispravan način da se nešto uradi, kada nekome tražiš da otkrije nešto tako lično, tako krhko, prvo moraš da budeš prvi koji će to da uradi. Ne poput mnogo drugih umetnika koji sede udobno iza kamere, a od drugih zahtevaju da se ogole. To ne sme da bude tako. Moraš da uradiš ti prvi i onda tek da dobiješ privilegiju da isto to tražiš od drugih."

Branislav je za MONDO otkrio i kakav odnos je tokom života imao sa ocem i gde je on bio u njegovom životu tokom odrastanja i teških trenutaka. "Moj otac nikada nije bio inspiracija za moj rad. Film 'Veštičji kotao' sam uradio kao nešto što je posvećeno njemu nakon što je umro, ali nije me inspirisao. Naravno, očinska figura je važna. Koristim ga i njegove priče, i ko je on. Ali, nije bio baš prisutan u našim životima, jer smo izgubili kontakt kada nas je majka odvela u Minhen. Onda se odjednom pojavio godinu i po dana pre nego što je moja mama umrla. Bilo je lepo videti ga, ali moja majka i on su se uvek 'sudarali', i to mi je smetalo zbog nje, tako da nisam bio preterano blizak s njim.Ostala mi je u tim njihovim svađama urezana jedna situacija koju nikada nisam mogao da mu oprostim. Moja majka ga je mnogo volela, bio joj je prva ljubav, i čak i kada brat i ja nismo znali godinama gde je on, ona je znala i slala mu je novac, trudila se uvek da mu pomogne. Kada je došao u Minhen, primila ga je u naš mali stan, gde smo već živeli sam osmoro drugih ljudi. Tokom jedne svađe kada se već znalo da je bolesna, situacija je eskalirala i na kraju joj je rekao 'Nikada te nisam voleo'. To znam da ju je mnogo povredilo i nikada mu to nisam oprostio."

Dodao je da je pre tog ružnog trenutka, zbog kog nije mogao da mu oprosti čitav život, bila jedna situacija koja može najbolje da opiše njegovog oca. "Odlučili smo da proslavimo katolički Božić zajedno. Uglavnom sam ga provodio sa mojim mentorom Đanom Paolom Barbijerijem jer mi je on bio očinska figura, pa sam odlučio da pozovem i njega na večeru sa mojom porodicom. Moj mentor je homoseksualac, pa smo se pitali kako će moj otac da gleda na to. Majka mi je rekla da ne brinem i da će ga ona pripremiti unapred, kao i da ako bude imao problema u vezi sa tim, da može da ne dođe. Moj mentor je jedna veoma topla i nežna osoba, spremao je hranu to veče za sve nas i moj otac je bio imrepsioniran jelom koje je spremio. Kada je čuo da je homoseksualac, bio je šokiran i moralo je da mu se objašnjava šta to uopšte znači, ali u trenutku kada je trebalo da se čestita Božić, prišao je Đan Paolu i poljubio ga tri puta, što je šokiralo sve nas. Užasava me kada kod muškaraca sa Balkana čujem da su protiv homoseksualizma i da misle da je to bolest, i onda uvek pomislim - moj otac koji je ceo život proveo na selu i prvi put u životu video grad kada je došao u Minhen, čovek koji je bio mesar, voleo žene i ako iko imao taj tradicionalni način razmišljanja i ponašanja, to je bio on – taj čovek, takav kakav je, je na tako lak način prihvatio Đana Paola i za mene je to bio dokaz toga koliko je siguran u svoju seksualnost, odraz njegovog samopouzdanja. I ako neko ko pročita ovo pomisli: 'Kako bih prebio ovog lika', mora da shvati da ako si alfa muškarac, onda ne treba ništa da dokazuješ i da gaziš drugo da bi istakao da ti to nisi, onda samo nemaš samopouzdanje i slab si."

Branislav je opisao koliko je njegov put do slave bio  težak nakon odlaska iz rodnog mesta. Odrastao je u Borovom Selu kod Vukovara, a otkrio je i da li je nekada razmišljao o povratku, s obzirom na to da sada živi u Americi, a deo života je proveo i u Nemačkoj.

"Vratio sam u Vukovar dva ili tri puta, prva dva baš na kratko da samo vidim rođaka. Drugi put sam otišao sam mojom ženom kada smo se verili i treći put ove godine jer snimam film o mojoj majci. I uvek bude emotivno. Setim se sebe kako sam kao dete trčao tim ulicama, ali je u isto vreme i veoma strano mesto za mene. Osećam se tamo danas kao stranac. Um stvara sliku mesta i ta slika je toliko promenjena i izvitoperena vremenom, posebno ako se ode u momentu traume, kao mi što smo otišli kada je počeo rat. Ostane neka utopija koju mozak kreira, a onda odeš tamo i pitaš za neke stvari iz svojih sećanja, a ljudi tamo ti kažu da to nikada nije ni postojalo. U tom kontekstu, zanimljivo je kako te mozak štiti od traumatičnih momenata i kreira lepe uspomene i osećanja koji na kraju dana nisu stvarni. Kada sam se vratio nisam se osećao da mi je to kuća više. Iskreno, ne znam ni gde bih se više tamo vratio, ni u Nemačkoj se ne osećam kao da mi je to kuća. Kada odem u Vukovar, kažu mi 'Kako bi znao ti ne živiš ovde', u Beogradu takođe mi govore da nisam odatle, u Nemačkoj da sam neko ko je ipak iz Srbije. Ispada da nemam dom nigde i da nemam prava na pripadnost u mestima gde sam živeo i rodio se. U Americi mi je jedino mesto na svetu gde se osećam prihvaćeno. Osećam se najbliže društvu koje je tamo, kada idem ulicama Njujorka osetim se uvek kao da je to nešto što je moje, što sam ja. Vukovar će uvek ostati u mom srcu, ali ne mislim da ću ikada imati potrebu da se tamo vratim", rekao je Branislav. O svom životu nam je otkrio i to kako se upoznao sa svojom sadašnjom ženom koja je 10 godina mlađa od njega. 

"Upoznali smo se na rođendanskoj žurci jednog prijatelja u Njujorku. Ona je mnogo mlađa od mene i ja sam tek bio izašao iz duge veze, kao i ona. Pomislio sam u tom trenutku da je premlada za mene i da nisam bio spreman za emotivno investiranje sa nekim, posebno zato što je bilo tek godinu dana nakon smrti moje majke i i dalje sam bio u procesu tugovanja. Svidela mi se ali nisam video da imamo budućnost, ali onda me je iznenadila… Insistirala je u narednom periodu da se viđamo češće i vremenom su moja osećanja prema njoj postala jača zbog čega sam osetio potrebu da razgovaram sa njom o tome. Mahinalno sam joj poslao poruku da moramo da razgovaramo, ne razmišljajući kakav prizvuk je to moglo potencijalno da ima u njenoj glavi kada to pročita. Nalazimo se na mestu u Bruklinu gde smo inače izlazili, opušteno jedno mesto. I ona izlazi iz metroa obučena u prelepu zelenu haljinu kao da idemo na neku fensi večeru. Pomislio sam da možda idemo negde drugde i još mi je kupila i moj omiljeni kroasan… Primetio sam da je malo anksiozna, ali nisam još shvatao o čemu se radi. Za mene je sve bilo opušteno, naručio sam hranu dok me je ona neprestano gledala. Usred jela mi je samo u jednom trenutku rekla 'Ne mogu da jedem više, je l' ne želiš više da budemo zajedno, samo mi reci to.'Rekao sam joj da nisam hteo da raskinem s njom, već da joj kažem da je fantastična osoba, ali da ne želim da trošimo vreme jednom drugom. Rekao sam joj da hoću ozbiljnu vezu i dete. Razmislila je na trenutak i rekla da i ona želi to isto. Isto veče me je pitala da se uselim kod nje u stan i od tad gradimo ovaj odnos. Prijateljstvo je najvažniji deo. Deo kada si zaljubljen će proći, ali prijateljstvo i poštovanje jedno prema drugom će nas održati zajedno. Ona je moj najbolji prijatelj. Jedno je to što smo partneri, roditelji koji podržavaju jedno drugo, ali seksualna intima je odvojena stvar od toga i nema ime, etikete… Ne verujem u seksualnu orijentaciju, na primer, sve je stvar hemija i tu se takođe oboje slažemo. O svemu razgovaramo i iskušavamo zajedno, i odvojeno. Možda ne radimo stvari kao tradicionalni bračni parovi, ali to je ono što čini naše fundamente. Jedna stvar koju nam je rekao sveštenik iz Beograda koji nas je venčao i krstio našu ćerku i Moniku. 'Kada se srce ohladi, ne smeš biti uplašen već moraš da nateraš svoj um da preuzme i kaže da voli ovu osobu, onda će se srce ponovo zagrejati'. To je ono kako se nas dvoje trudimo da funkcionišemo."

Monikino i Branislavljevo venčanje je bilo održano u tajnosti. Mediji su pokušali što više da otkriju šta se tog dana dešavalo, kako su mladenci bili obučeni, ko je od poznatih ličnosti stigao u Beograd na slavlje i slično. Kako nisu mogli da saznaju puno informacija, na osnovu jedne slike koja je procurila u javnost su saznali da njihovo venčanje nije trač, ali su Branislav i Monika veliki deo uspeli da sačuvaju samo za sebe. Umetnik je opisao kako i zašto nisu želeli da se o tome bilo šta zna.

"Monika i ja, naročito Monika, ima prijatelje širom sveta koji su poznate ličnosti i smatrali smo da ako se već svi trude da dođi i budu tu za nas, da javno venčanje ne bi bilo okej prema njima. Bila je intimna proslava sa oko 55 ljudi i za oboje je bilo bitno da privatnost naših gostiju i naša ne bude problem, da neke druge stvari ne skrenu pažnju s onoga zbog čega smo svi tu došli. Našli smo jedan salaš kod Novog Sada i bilo je savršeno. Monika se druži sa Demi Mur i ljudima poput nje, i bilo je jasno da je svima njima bitno da ne moraju da razmišljaju o situacijama koje za njih mogu biti neprijatne, kao što je razmišljanje o tome da li će osvanuti na naslovnim stranama medija. Svi smo se našli da slavimo i nije bilo situacija da neko koristi mobilne telefone i slika da bi zaradio na tim ljudima. Imali smo tri venčanja - u Beogradu, u Poljskoj i u Njujorku gde smo se zvanično venčali."

Za kraj, Branislav je opisao koliko je dolazak na svet njegove ćerke uticao na njegovo stvaranje i posao. Otkrio je da kada su Monika i on saznali da će postati roditelji, da su imali veoma dugačke razgovore i da su zajedno napravili plan kako će pristupiti roditeljstvu. "Hteli smo da napravimo naš neki sistem. Oboje putujemo mnogo zbog naših poslova, i bilo je ili da prestanemo da tako živimo, ili da svuda putujemo zajedno. Vodićemo je svuda kao naš produžetak. Kao moja majka, ako bi ostajala sa društvom do 2, 3 ujutru i mi bismo. Ne mislim da takve stvari utiču negativno na dete, naprotiv.. Tako da ništa se nije promenilo već smo samo obogatili naše živote, jer sada sve što radimo, radimo i sa njom."

(MONDO)