PITAO SAM "ZORANE, ŠTA ĆEMO DA RADIMO?" ĆUTAO JE, PA OPSOVAO! Ispovest Milana St. Protića - Zato je jadan izgubio glavu!

U velikom eskluzivnom intervjuu za MONDO Milan St. Protić govori o dolasku Slobodana Miloševića na vlast, otkriva zašto je umesto Dragoslava Avramovića izabran Vojislav Koštunica za kandidata DOS-a, kako se posvađao sa Ričardom Holbrukom i zbog čega je ovaj vikao na njega ali i kako je potkačio Džozefa Bajdena rekavši mu da bi ga "zbog izrečenog oborio na ispitu". 

Sećate li se trenutka kada ste odlučili da uđete u politiku?

"Da, sećam se. To je bilo krajem 1997. ili početkom 1998. Do tada sam nekako balansirao između svoje akademske karijere i svog političkog delovanja ovde. Pravio sam dosta duge pauze i odlazio na strane univerzitete i tamo predavao pa dolazio ovde. I u tom periodu pozove me Vesna Pešić, sa kojom sam i privatno i porodično veoma blizak, iako nismo u svemu istomišljenici. Među nama je uvek postojalo neko posebno razumevanje. Kaže mi – 'Znate šta, vi ne možete više ovako. Vi dođete ovde, pa budete malo tu sa nama, pokažete želju i sposobnost i onda vas nema šest meseci. Vi morate da mi kažete sada da li hoćete da se u ovo uključite do kraja ili, brate, nemojte više da nas zaluđujete. Mi sad formiramo Savez za promene, jedno ozbiljno okupljanje opozicije. Tu će biti i Milan Panić, Dragoslav Avramović i Zoran Đinđić, ali i još nekoliko vodećih ljudi opozicije u to doba. Ja vas pozivam da u to uđete bez ikakvih uslova i da budete ravnopravan član ili mi recite da to nećete i u redu stvar'. I mene je taj njen nastup toliko razoružao da sam prosto morao na to da pristanem. Tada je doneta konačna odluka da to bude moj životni prioritet."

"Ja sam bio protivnik Titoizma i to kao sasvim mlad. Od tada me bije glas kao protivnika te ideologije. Kasnije na fakultetu takođe. Već i tada sam se suočavao sa iskušenjima, problemima, sukobima, pa i nekom vrstom diskriminacije. Tako su prolazili i moj otac, deda, pradeda. I tada sam navikao na to da smo građani drugog reda, da smo obeleženi kao reakcija i da nikada nećemo biti ravnopravni sa drugima. Ali to ne znači da treba da ćutimo i sagnemo glavu. Ja sam želeo da ostanem na Pravnom fakultetu i da budem asistent. Želeo sam da jednog dana budem naslednik čuvenog profesora Radomira Lukića i da se bavim filozofijom prava. Pošto to nije bilo moguće, ja sam iz rezignacije otišao u Ameriku i tamo nastavio studije. U tom trenutku sam mislio da se više neću vraćati. Kako su stvari odmicale, dolazio sam povremeno. I onda me je prof. Radovan Samardžić pozvao i ponudio mesto u Balkanološkom institutu sa potpunom slobodom – radim šta hoću, da putujem gde hoću, da odsustvujem koliko hoću. Meni je to imponovalo i tako sam živeo tih osamdesetih."

Kako ste od raspada SFRJ videli političku scenu?

"Kad se pojavio Milošević, odmah mi je bilo jasno o čemu je reč. A jasna mi je bila i podela koja se dogodila u tom Savezu komunista. Bile su to dve strane iste medalje, oni se ideološki nisu razlikovali, samo su im metodi bili različiti. Iz istog šinjela su oni izašli a taj šinjel nije Gogoljev, nego je Brozov. Ako nije i Staljinov. I sa pojavom Miloševića tek sam postao zagrižen, jer je u tom trenutku neko hteo da preotme moje srpstvo i da ga prikaže na način protiv kog sam ja bio i iz ubeđenja, i iz osećaja. Jer do tada, biti protivnik Titovog poretka poistovećivalo se sa srpskim nacionalizmom. Onim starim, sad veoma prevaziđenim osećajem srpstva kom sam ja pripadao i kom pripadam. I onda se pojavio neko, neki ljudi, uljezi koji su se do juče odricali srpstva i gazili po njemu, ponižavali ga, brisali ga, a sad odjednom oni najveći Srbi na svetu. I to me je tada najviše nerviralo. To me nervira i danas. Da neko uzme tapiju na to šta je srpstvo i da hoće da nam negiraju to pravo da srpstvo doživljavamo i tumačimo na različite načine. To hoće da nam negiraju i da oni nas optužuju da nismo dovoljno dobri Srbi. E to je granica koju ne dozvoljavam da iko pređe."

Ima Radovan Samardžić sjajnu jednu rečenicu – i ostali su ljudi i zlo u njima. Kada ste videli da zlo uzima maha?

"Ja sam ipak istoričar, svestan sam bio i znao sam nažalost dosta o zlu koje se zapatilo među jugoslovenskim narodima i mnogo ranije. I pribojavao sam se tog zla jer sam znao da je ono samo potisnuto, da nije izbrisano, da su te traume na svim stranama ostale duboko u podsvesti. I da mora da se mnogo pazi da one ne izbiju ponovo na površinu. Međutim to se dogodilo i doživeli smo novo krvoproliće posle onoga tokom Drugog svetskog rata. Krvoproliće je krenulo i ranije, još od atentata na Stjepana Radića u Narodnoj skupštini 1928. Radić je tada bio za Hrvate više nego što je kralj Aleksandar bio za nas. A onda je odgovor Hrvata bio ubistvo kralja Aleksandra 1934. Ako nije ranije bilo jasno da između Srba i Hrvata teško može da dođe do istinskog bratimljenja i da je sve to bilo samo pitanje interesa i računice sa obe strane, onda je posle ova dva stravična događaja, gde su dva nacionalna simbola, dva neprikosnovena predvodnika dva naroda platila glavama, i to oba u atentatu, već je moglo da se pretpostavi u kom će pravcu stvari ići. I kad smo već došli do toga da federalna Jugoslavija nije mogla da opstane, jer većina naroda nije želela da u njoj živi, moje mišljenje je i tad i danas bilo da je to moralo da se izvede na miran način. Mi nemamo pravo da utičemo na to koga će oni drugi da izaberu za svoje lidere. Ako su Hrvati izabrali Tuđmana, mi smo u odnosu na to bespomoćni. Ako su muslimani izabrali Aliju Izetbegovića, mi smo u odnosu na to bespomoćni. Da li su to ljudi po mom ukusu? Ne, nisu. Ali nije na meni da o tome sudim. Isto onako kao što oni nemaju prava da sude o tome koga mi ovde biramo, pod uslovom da ga biramo na poštenim i demokratskim izborima".

"Problem sa Miloševićem je, sa jedne strane, bila njegova pogubna politika, ali više od toga problem sa njim je bila njegova uzurpacija vlasti koja je obeležavala njegovu vladavinu od prvog do poslednjeg dana. I mi smo se primarno borili protiv toga. Nismo se mi primarno borili protiv toga što je njegova politika bila katastrofalna, nego smo se borili protiv toga što je on uzurpator vlasti, pa na osnovu te uzurpacije vlasti može da vodi jednu takvu nekontrololisanu, destruktivnu i pokazalo se na kraju i samodestruktivnu politiku."

Mislite da bi do rata došlo da je na čelu Srbije tada bio neki drugi čovek?

"Ubeđen sam da ne bi. Drugi bitan faktor koji se stavio u službu Miloševićeve politike i koji je najodgovorniji za krvoproliće je JNA, to jest njeni generali koji su listom stali na Miloševićevu stranu. Naravno, na to su reagovale i ova druga i ova treća strana. Nema tu nevinih i krivih. Svi su krivi. a to ko je manje a ko više kriv, bitna je razlika."

Milošević je, čini se, dosta rano pomagao da padne. Šta se to desilo 9. marta? Zašto on nije uspeo?

"Nije dobro da imamo iluzije. Prevrati i revolucije se izvode pomoću sile. Opozicija ni 9. marta, pa ni kasnije, nije raspolagala silom kojom je mogla da izvrši jedan takav prevrat. Mi smo insistirali na demokratskim principima kada je smena vlasti u pitanju. I verovatno bi do toga i došlo da je Milošević bio spreman da prihvati ta elementarna pravila igre. Ali pošto on i ljudi oko njega nikada nisu verovali u demokratiju, kao reakcija je došao 9. mart vrlo spontano. Ali nije tu bilo okolnosti koje bi mogle da dovedu do toga da on bude svrgnut sa vlasti. I petog oktobra kada je do toga došlo, to je moralo da bude izvedeno uz saglasnost i pomoć onih poluga Miloševićeve vlasti koje su držale oružje."

Ali 9. marta je delovalo da je situacija bila ozbiljna. Setimo se izlaska tenkova na ulice, režim je dakle bio u strahu da može da padne.

"Ako se dobro sećam, odluku o izlasku tenkova doneo je Bora Jović kao predsednik Predsedništva SFRJ. A to Predsedništvo je upravo tih dana vodilo jalovu diskusiju negde u podrumu Narodne skupštine. Upravo tih dana je general JNA Blagoje Adžić otišao u Moskvu da pita Ruse da li oni odobravaju vojni udar u Jugoslaviji. I pošto su Rusi u to doba bili ophrvani sopstvenim teškoćama, tadašnji načelnik ruskog Generalštaba odbio je da pruži podršku jednom takvom vojnom udaru. I onda toga se onda odustalo. Uporedo sa tim se događao 9. mart. Oni su bili nervozni zbog cele situacije, pogotovu što je na ulicama bilo 40-50.000 ljudi što je za ono doba i njihov doživljaj apsolutne vlasti, bilo zabrinjavajuće. I iz te nervoze su izveli tenkove na ulice. Ali realne mogućnosti za promenu vlasti nije bilo."

Danas mnogi upiru prst u Vuka Draškovića i kažu da je on negde zakazao, tvrdeći da je on bio odlučniji tada, da bi taj 9. mart drugačije izgledao.

"Ne vidim šta je moglo da se uradi. Mislim da je Vuk napravio grešku što je ušao u neke pregovore, pa se posle viđao ne sećam se više sa kim. Posle toga je bio uhapšen… Taktički to nije bilo dobro izvedeno do kraja. Opozicioni poslanici su se nešto zabarikadirali u Skupštini tada. Sve to je bilo haotično, ali nije bilo suštinsko. Suštinske promene vlasti nije moglo biti jer su ideološki bedem zajedno držali Milošević, njegova stranka, JNA, UDB-a. Mi opozicionari na čelu sa Vukom smo bili sve suprotno od toga. Mi smo bili opasnost koju je trebalo na svaki način suzbiti."

A kako ste onda doživljavali Miloševićev put od faktora mira do balkanskog kasapina? Sa ove distance, pitam vas to i kao istoričara, kakav je bio taj Miloševićev razvojni put?

"Zapadnjaci su, Amerikanci pogotovo, da upotrebim jedan njihov izraz na srpskom – biće malo slobodan ali oprostiće mi vaši čitaoci – kurvini sinovi. Onaj koji veruje u to kako su velike sile ispravne, dosledne, iskrene u odnosu na interese drugih naroda taj je ili mnogo naivan ili mnogo pokvaren. Mi smo to loše istorijsko iskustvo imali već sa Zapadom, posbno sa anglosaksoncima. Ali pošto mi sopstvenu istoriju ne znamo, onda smo padali u nesvest kada se to ponovilo. I njihova politika prema Miloševiću je bila apsolutno u skladu sa njihovim interesima. A njihov primaran interes nije bio da Srbija postane demokratska zemlja. Kad je Milošević bio, ili barem kada se njima činilo da je kooperativan, onda je bio faktor mira i stabilnosti. Kada im se zamerao onda je bio balkanski kasapin."

Da li je on onda po vama bio jedan naivan političar koji je verovao da Amerikanci zaista polažu u njega tolike nade?

"Po mom sudu on je čovek koji nije razumeo svoje vreme, čovek ograničenih vidika. Nije razumeo ni ono što se događa u zemlji, nije razumeo ni ono što se događa u svetu, nije razumeo koji su pravi interesi Srba. On je bio toliko ideološki zaslepljen, nedovoljno obrazovan, po prirodi dogmata, da više od ovoga i nije moglo od njega da se očekuje. On nije imao nikakvu viziju, on se sukobio sa realnostima sveta i vremena u kojem je živio, a nažalost u tu svoju zabludu je uveo i nas. Zato je tako nesrećno i završio".

Sad vas vraćam na onaj poziv koji Vam je uputila Vesna Pešić da se priključite opoziciji. I tu bih sad voleo da nam ispričate o jednom zanimljivom razgovoru koji ste vi i još nekoliko predstavnika srpske opozicije imali sa Ričardom Holbrukom, gde je on vama rekao da vi ne možete da pobedite Miloševića.

"Ni pre nego što sam ga upoznao, pokojni Ričard Holbruk, Bog da mu dušu prosti ako može, nije bio moj favorit. Ne po politici koju je vodio, nego po karakteru. Ljude te sorte sam sretao i ranije".

Jednom ste ga opisali kao "američkog Vojislava Šešelja".

"Da. Inteligentniji, podmukliji i lukaviji od Šešelja, ali u nastupu isto tako bahat. Bio je jedan krupan čovek od jedno stotinu kila i metar i devedeset. Vrlo nabusit. Ponašao se kao da je posisao svu mudrost sveta i uglavnom su se ljudi povlačili pod utiskom te njegove nadmenosti i agresivnosti. Nije slučajno što su baš njega Amerikanci izabrali da na kraju balade pregovara sa Miloševićem. On je jedini sa njim uspeo da izađe na kraj jer su po tim osobinama dosta slični. Na kraju je on nadigrao Miloševića. Elem, nađosmo se mi u Vašingtonu na čelu sa profesorom Avramovićem, nas nekoliko opozicionara. To je bilo krajem 1999. Nije bilo predviđeno da se vidimo sa njim, on je tada bio ambasador SAD u UN, ali je došao njegov iznenadni poziv posle našeg veoma uspešnog razgovora sa Medlin Olbrajt, gde je prednjačio profesor Avramović i u tom trenutku bio fenomenalan. Pozove nas Holbruk na večeru u najskuplji hotel u Vašingtonu. Mi onako sa nelagodom odlazimo da se nađemo sa njim. Bilo je čak i onih koji su bili protiv toga da se nađemo. Ja sam im rekao – 'Ako vi nećete, ja idem sam. Ja jedva čekam da ga vidim i da mu kažem šta imam'. Ta večera se završila jednim verbalnim okršajem između njega i mene gde ja nisam hteo da odstupim. Pristutan je bio i Kristofer Hil, današnji ambasador SAD u Beogradu koji je bio tad desna ruka Holbruku. On mu je sve vreme šaputao na uvo ko je ko, pošto nas ovaj nije sve poznavao. Taj okršaj se završio Holbrukovom priličnom ljutnjom. Izgubio je takt i iznervirao se, što je i bio moj cilj".

Oko čega ste se sukobili?

"Ja sam ga optužio da podržava Miloševića na vlasti i da je sve što je radio, radio da njega učvrsti na vlasti i da on nosi odgovornost za to što je Milošević činio. Holbruk je na te moje reči poludeo, počeo da se dere kako to nije istina i da je on samo želeo mir u Bosni. Rekoh mu: 'Možda je to tačno, ali ste ostavljali potpuno suprotan utisak'. E onda je malo legao taj razgovor i on, da bi bio zanimljiv, počne da nam priča kakve su večere kod Miloševića. Pričao nam je kako se tu uvek jede jagnjetina i kako mu je ta Miloševićeva jagnjetina već dosadila. Na šta sam mu ja rekao – 'Da se ne lažemo vi i ja, da je Milošević potpisao sporazum u Rambujeu, još biste vi jeli jagnjetinu u Beogradu. Ne biste gubili vreme sa srpskom opozicijom u Vašingtonu'. I završi se to tako što me on upamti, a ovi moji saborci su se prilično na mene bili nabesili jer sam navodno prešao sve granice pristojnosti. Ja sam rekao da je moj cilj i bio da ga iznerviram. Pritom, ja ne predstavljam nikog, nemam stranku, ne izlazim na izbore, baš me briga. Rekao sam im - 'Ako vam ja ne odgovaram, nije trebalo da me zovete da idem sa vama. A ako ste me već pozvali onda imam da mu kažem sve što mislim'. Ja Ameriku dobro poznajem, u njoj se dobro osećam, nemam nikakav kompleks prema bilo kome, pogotovu prema nekome ko što je Holbruk. Tri puta sam školovaniji od njega, njegov maternji jezik govorim jednako kao on. Zašto bih ja bio frustriran na bilo koji način da mu kažem ono što zaista mislim."

Šta je Holbruk očekivao od tog sastanka sa vama?

"Ma, on je nas zvao da bi nas razbio. On i Medlin Olbrajt očima nisu mogli da se vide, to je takva netrpeljivost da u istoj prostoriji nisu mogli da budu zajedno. Pošto smo mi zahvaljujući neverovatnoj sposobnosti profesora Avramovića ostavili veoma dobar utisak na Medlin Olbrajt i uopšte na ljude u Stejt Departmentu, to je stiglo do Holbruka. On je odmah smislio kako će nas da razbije. Pozvao nas je na večeru kako bi nas pitao koje je naše rešenje za Kosovo. Računajući na to da smo mi po tom pitanju nejedinstveni i da će svako od nas da priča svoju priču. To se i dogodilo, jer nisu svi razumeli da je to žiška koju je on bacio među nas. I pošto je mene ostavio poslednjeg ja sam imao dovoljno vremena da vidim o čemu se tu radi, da to zaustavim da ga iznerviram toliko da mu cela ta njegova kombinacija propadne. Njegova ideja je bila, a to mogu da potpišem, da sutradan ode kod predsednika Klintona gde će da bude i Medlin Olbrajt i gde će ona da referiše da se videla sa nama, i sve bog zna kako, a onda da on kaže – 'Ma nemojte molim vas, sinoć sam bio sa njima na večeri, pitao sam ih najvažnije pitanje i od svakog od njih dobio drugačiji odgovor. Ma manite se srpske opozicije...' E to sam hteo da sprečim.

"Kasnije sam imao okršaj sa Džozefom Bajdenom koji se loše završio i gde sam ja pogrešio. On je tad bio na čelu spoljnopolitičkog Komiteta američkog Senata, kao predstavnik Demokratske stranke, tada u opoziciji. Džordž Buš je tada bio predsednik, a ja sam već u to vreme bio ambasador u Vašingtonu. Ali u tom ranom trenutku nisam shvatio da se moja uloga promenila i da nisam više opozicionar sa beogradskih ulica koji može da se obračunava sa Holbrukom i da ga bude baš briga, već da sam zvanični predstavnik svoje zemlje. I na jednom saslušanju pred tim odborom za spoljne poslove on je rekao da je 1918. stvorena država Slovenaca, Hrvata i Srba. Ja mu rekoh da se ta država nije tako zvala već Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. On mi kaže – 'Pa to je isto'. Rekoh - 'Pa to je toliko isto da ste mi to rekli na ispitu ja bih vas oborio'. A pritom on nije dovoljno školovan, ima neki mali koledž i po tom pitanju je osetljiv. A inače je jedan uobraženko i tačno sam ga pogodio u slabu tačku. Naravno ovi drugi senatori sa kojima sam ja bio mnogo bliži, uglavnom republikanci, posle su mi rekli – 'Alal vam vera, pa to mu nikad niko nije rekao'. Ali posledice su bile takve da se on užasno naljutio i uvredio i nekliko meseci nije hteo ni da me vidi ni da me čuje. Jedva sam to ispeglao".

Pomenuli ste nekoliko puta Dragoslava Avramovića. Da li je bilo rasprave o tome da on bude kandidat DOS-a na izborima, i zašto je na kraju to bio Vojislav Koštunica?

"Nije bilo uopšte rasprave, to je bio jedinstven stav. Nije se dovodilo u pitanje da će Dragoslav Avramović biti zajednički kandidat opozicije. To je u to doba pravio pitanje samo SPO Vuka Draškovića koji je na kraju i istupio iz DOS-a. Mislim da je Avramović samo malo mlađi bio i da ga je zdravlje bolje poslužilo, sve bi drugačije bilo sa njim, iako sa njim nisam bio istomišljenik."

Dakle on je sam odustao, ili?

"On i ja smo otišli u London, sami on i ja, na neke dosta osetljive razgovore sa Englezima. I pošto je on imao u mene poverenja, tražio je da idem sa njim. Nismo stanovali u istom hotelu i jednog jutra me zovu da hitno dođem. On je jadan pao niz stepenice. Da li je imao neki mali moždani udar, ili su mu popustili bubrezi, u svakom slučaju zdravlje mu je naglo popustilo. Ja sam organizovao da hitno bude prebačen u Ženevu gde je inače i živeo i gde mu je bila i žena. I vratio sam se u Beograd sam i odmah pozvao Đinđića i još neke ljude i rekao im da će se on teško oporaviti za ono što nama treba. I da ako se bude oporavio neće moći da izdrži kampanju. I od tog momenta je počelo da se razmišlja o alternativi. To je mogao da bude april ili maj mesec 2000. On se posle oporavio, ali u međuvremenu je na Zoranovo insistiranje izabran Koštunica. Pokojni Vladan Batić i ja, koji smo Koštunicu najbolje poznavali, upozoravali smo Đinđića da to nije najbolje rešenje. Ali ništa nije vredelo. Avramović se oporavio toliko da može da dođe u Beograd i zamolio je za sastanak sa nama. Već je objavljeno da je Koštunica kandidat, i sećam se tog razgovora sa Avramovićem, a mislim da sam ga tad i poslednji put i video – kaže on Zoranu: 'Pa zaboga, pa je l’ mora Koštunica?' Zoran ga isprati i na tome se to završilo. Tako je Koštunica postao predsednički kandidat i kasnije pobednik na izborima."

Hajde da onda i ja vas to pitam – je l’ morao Koštunica? Da li bi neki drugi lider DOS-a, ako eto izuzmemo Đinđića, mogao da pobedi Miloševića sa svomtom logistikom koju je DOS pružao? I kako se došlo do toga da baš to bude Koštunica?

"Zoran je imao tu ideju, tipično đinđićevsku, da je Koštunica kandidat koji može da pobedi Miloševića, jer ima tu popularnost i među Miloševićevim glasačima s jedne strane. A s druge strane sećam se Zoranovog izraza – Nema stranku, nema pare, držim ga na kratkom lancu. Ali izgleda da je neko drugi držao taj kratak lanac pre i nezavisno od Zorana. I mi to nismo znali. Niko nije od nas mogao da pretpostavi kuda će sve to da odvede i u šta će se Koštunica pretvoriti. Imali smo bojazan od njegove inertnosti, zadrtosti, tvrdoglavosti, koju je i on ranio pokazivao. Ali nismo mislili da će se pretvoriti u garanta kontinuiteta što je ključ cele priče o 5. oktobru – da li je to bio diskontinuitet sa prethodnim režimom ili je to bio kontinuitet. Ispostavilo se da je bio kontinuitet, zato nije ni mogao da bude efikasan, i zato je jadan Zoran izgubio glavu".

Da li se već 3. i 4. oktobra znalo da će peti oktobar biti dan D?

"Da, znalo se. I cela ta ideja, ceo plan je bio Zoranov. Mi smo bili na jednom sastanku, gde nam je on predočio elemente tog plana, ko kreće odakle, satnica, sve. Sećam se da sam mu ja rekao na to – 'Zorane, meni deluje kao da ti hoćeš da letimo avionom, a mi ne znamo da vozimo ni bicikl'. Znajući koliko smo mi u organizaciji klimavi. Ispostavilo se da je on bio u pravu i da je peti oktobar u tom smislu skoro bez greške. Mislim u tehničkom smislu. Ali pošto smo imali Koštunicu koji se te noći viđao sa Miloševićem a to od nas krio, viđao sa Pavkovićem pa to od nas krio, pa se sutradan viđao sa ruskim ministrom spoljnih poslova Igorom Ivanovim, pa opet to od nas krio – nama su ruke bile vezane a ni mi ruku na srce nismo svi bili istinski revolucionari. Mnogi su i među nama, dakle među opozicionim liderima, bili zainteresovaniji za to da se formalno preuzme vlast i da oni zauzmu određene fotelje, nego da se ide do kraja. Možda su se neki malo uplašili, a nekima je i zažagrilo u očima. Nije tu bilo dovoljno revolucionarne svesti".

Da li se na kraju saznalo šta je Koštunica radio sa Miloševićem na tom sastanku?

"On nikada ništa o tome nije rekao. On nikada ništa ni o čemu nije rekao, niti je napisao svoje memoare, pa da vidimo njegovu verziju tih događaja. To su znali samo on i Milošević. Navodno, po Pavkovićevom svedočenju, on je odveo Koštunicu kod Miloševića, ali nije prisustvovao razgovoru. Ako je to, tačno onda je Milošević sa sobom to odneo u grob".

Voleo bih da se osvrnemo na još dva bitna momenta, a to su hapšenje Miloševića i njegovo isporučivanje Hagu. Čini se da je i tu Koštunica sve prebacio na Đinđićeva leđa?

"Đinđić je došao u Vašington sredinom marta 2000. godine. On i ja smo tada razgovarali sa najvišim američkim zvaničnicima gde je on imao plan da izbegne hapšenje Miloševića. On je znao da je to rizično. Ti njegovi pokušaji su trajali puna tri dana. Ja sam mu se divio sa kojom energijom on to gura. On je imao ideju da se Milošević za sada ne uhapsi, a da Amerikanci s druge strane ne sertifikuju Srbiju za one dugove koje smo imali i da se to tako privremeno reši dok okolnosti ne budu bolje. Ali sa republikancima na vlasti to nije išlo i na kraju su ga oni otkačili. Sećam se, vozim ga na aerodrom nekim pozamljenim kolima iz naše misije pri UN i pitam ga 'Zorane šta ćemo da radimo?'. On ćuti. 'Šta ćemo?' On opsuje i kaže – 'ima da ga hapsimo'. On je to uradio u noći kada je isticao rok za tu američku sertifikaciju. Posle toga dolazi Koštunica u Vašington. Čitava pompa. Vodio je bulumentu od 60 ljudi sa sobom. Sve mu je to orkestrirano, vi vidite da je on tu marioneta koju oni vuku. On čovek izgubljen u svemiru, ne zna gde je. A sve mu to imponuje. Sve zajedno deluje neukusno. Šta će svI ti ljudi tu, ali dobro. Dugačka je priča koliko su se tamo izbrukali. Na kraju, glavni razgovor je bio kod državnog sekretara Kolina Pauela, gde je Koštunica pokušao da izbegne donošenje Zakona o saradnji sa haškim tribunalom. Ali to ništa nije vredelo. Pauel mu da na znanje da se to od njega očekuje, ali Koštunica na to ne odgovori ništa".

"Prođe jedno desetak dana, mene zovu u Savet za nacionalnu bezBednost i tu mi saopšte da je stiglo Koštuničino pismo predsedniku Bušu. Pitaju me da li sam upoznat sa tim pismom, ja kažem da nisam. Nemam pojma. Da, da, kažu, poslao je pismo faksom. I šta reko sad vi hoćete od mene? Kažu mi da tu na kraju pisma ima jedna rečenica za koju nisu sigurni da li je doslovan prevod ili je greška, pa hoće da im dam potvrdu kako da oni tu rečenicu da shvate. Nisam ni ja od juče. Tražim im ja da vidim celo pismo, rekao sam da ja ne mogu da tumačim samo jednu rečenicu izvučenu iz konteksta. Oni se pravdaju kako to pismo nije meni prosleđeno pa sad ni oni ne mogu da mi ga pokažu. U redu, rekoh, i krenem da izlazim napolje. Nagovore me ipak da ostanem, taj jedan izađe napolje da se konsultuje. Inače radi se o trećem čoveku tog Saveta. Vrati se on i kaže da mogu da mi daju da pročitam na licu mesta ali da ne mogu da ga ponesem sa sobom. Pristanem ja i uzmem da čitam pismo. I vidim rukopis Ljilje Nedeljković. I oni sad sve okrenuli na drugu stranu – i može zakon o saradnji sa Hagom, i već je u proceduri u Parlamentu. I na kraju rečenica – 'A ja ću staviti svoj lični ugled da bi se taj zakon doneo'. I oni me pitaju za taj “lični ugled”, koji se zaista u diplomatiji ne koristi. Obično se kaže – Upotrebiću sav svoj politički autoritet, ali ličan ugled, čast, to se ne pominje. Ja im potvrdim da je Koštunica mislio na lični ugled. Vratim se u ambasadu i napišem depešu Koštunici gde mu kažem kako se zakucao sa ovim pismom i kako posle ovoga nema više mrdanja... Nikakav odgovor mi nije stigao".

"Dođe Zakon u Saveznu skupštinu, propadne zakon, Koštunica se i ne pojavi. Ovi mene opet zovu. Dođem, isti čovek me sačekao. 'I šta ćemo sad?', pita me. Da li smo mi pričali o onom pismu, da li u njemu ima preuzimanja obaveza, obećanje i stavljanje 'ličnog ugleda'! 'Pa gde je sad taj lični ugled? Mi smo očekivali da se on barem pojavi u parlamentu. Da li vaš predsedniku ima reč ili nema reč? Kako mi njemu da verujemo?' Ja se nešto mislim - Ma eno vam ga Koštunica, pa se vi sa njim objašnjavate. Ja k'o đak na ispitu. Krenem nešto da muljam, kao glasali crnogorski socijalisti protiv toga, a mi bili za. A oni me pitaju – je l’ to znao vaš predsednik? Ako je znao kako je mogao da preuzme takvu obavezu? Onda je trebalo tako da nam napiše a ne da nam napiše da je to gotova stvar. Vi nam kažete kako su oni glasali protiv, a oni sa vama u koaliciji. Ja se mislim 'Šta je tebi Milane trebalo u životu da se brukaš po belom svetu zato što tamo neko se ponaša neodgovorno i blentavo'.

Jednom sam pitao o tome Nenada Čanka pa sad pitam i vas – kako je moguće da većina u DOS-u nije mogla da nagovori Koštunicu da neke stvari moraju da se urade, posebno kada je reč o demontiraju Miloševićevog državnog aparata?

"Mi nismo bili jedinstveni. I tu je bilo mnogih koji su se preporučivali Koštunici zato što je pobedio na izborima i računali da će uz njegove skute da prosperiraju bolje nego ukoliko bi mu se suprotstavili. Setite se u DOS-u je bilo raznog zelja – i dojučerašnjih Miloševićevih saradnika i pripadnika JNA. Raznih ljudi je bilo. Mnogi od njih su imali te svoje lične računice i preporučivali se Koštunici i bili nepoverljivi prema Zoranu. Ne bez razloga. S druge strane Koštunica je jedini raspolagao realnom moći. Tako da, kako smo mi mogli njega da nateramo, kad je on na svojoj strani imao vojsku, UDB-u, poluge koje mi nismo. Sve do kraja januara 2001. i formiranja vlade Zorana Đinđića. Do tada se Koštunica toliko etablirao da je više postao njihov predsednik nego što je naš. Sa nama je bio na distanci kao da nas ne poznaje. Njemu su odjednom najgori ljudi postali politički saborci. Ja sam, naivan, u jednom trenutku otišao da ga upozorim, jer su neki od tih ljudi sa mnom bili na fakultetu i bili isukani mač partije na Pravnom fakultetu, pošto je on sa istog tog fakulteta isteran. Ti su zadahijali. Na moje reči se on potpuno oglušio. Kažem mu – 'Čoveče, je l’ moguće da ti imaš više poverenja u ljude koji su bili na suprotnoj strani od tebe celog života, koje ti uopšte ne poznaješ, koji su ti predstavljeni i plasirani prekjuče, nego u nas koje znaš 20 godina i sa kojima si vodio tu borbu?!' Ništa. Nikakva reakcija. Eto sad možete da izvedete zaključak zašto nije bilo 6. oktobra - naše nejedinstvo i Koštunica koji je sa jedne strane prešao na drugu. Žao mi je, biram reči, ali ne mogu da zaobiđem istinu".

Drašković tvrdi da kako Koštunica nije hteo da da Radomira Markovića, tako Đinđić na početku nije hteo da da Legiju.

"Nije to baš za poređenje. Naravno sa Vukovog stanovišta čoveka koji je bio predodređen da vodi obračun sa Miloševićem a na kraju je ostao van toga, mora da bude gorčine i posle 20 i nešto godina. Njega to i sada peče. Ali da ne zaboravimo da su on i njegova stranka sarađivali sa Miloševićem mnogo pre petog oktobra i ulazili u vladu i bili ministri. Nije ni kod njega bilo doslednosti u tom pogledu".

Onda da vas direktno pitam – da li je samo Koštunica kočio?

"Mislim da je Koštunica smatrao da u toj kompromiserskoj politici prema nasleđenim polugama vlasti ovu zemlju štiti od građanskog rata. Mogu da potpišem da je on to sve pravdao time da je na njemu bilo da spreči da u zemlji ne dođe do krvoprolića. U suštini, on je prešao Rubikon u pogledu saradnje. Zašto to nije radio i pod Titom. Nego je onomad bio veliki protivnik, a onda kada je postao predsednik, onda je odjednom shvatio kako oni i nisu tako loši. Ja opet mislim da je on bio nedorastao i kad su ga uhvatili u te svoje udbaške mašine, on je na to naseo. Što iz svojih kompleksa, što iz čiste naivnosti. Njegovo životno iskustvo je vrlo ograničeno. Iz te svoje mišije rupe u kojoj je bio celog svog života sada odjedanput izlazi na veliku scenu, a oko njega se motaju razni i pune mu uši. I u on u to veruje i sviđa mu se da mu Aca Tomić svako jutro referiše šta mi od opozicionara radimo. On dalje od toga ne dobacuje. Zoran je sasvim jedna druga priča. On iako je filozof prema obrazovanju je bio ekstremni pragmatik. Bio je svestan, sa pravom, da u tim trenucima odlučuje sila. I iz tog svog osnovnog ubeđenja gde je vojska i u UDB-a i vojna i civilna stala na stranu Koštunice – njemu jedino što ostaje je taj JSO, kakav je da je. Kao nekakva sila. Pogrešna procena koja ga je koštala glave. Ali to je bila njegova logika. Pokušao sam da mu objasnim da to nije pravi put. Ne zato što sam čitao više knjiga, nego sam se više od Zorana kretao po beogradskim ulicama i realtivno su mi poznati kriminalci, magupi i siledžije i kako oni razmišljaju. Zoran to nije znao. On je u tu mrežu, kojom je mislio da će komandovati, bio sam uhvaćen. Sećam se te slike kad on odlazi u Kulu – vidim ga kako odlazi tamo, oni mu otvaraju vrata, a on ko pokisao. Predsednik vlade".

To su dva bitna momenta - pobuna Crvenih beretki i Koštuničino poređenje sa lekarima u belim mantilima i odlazak Đinđića na pregovore u Kulu. Kako vi gledate na oba ova događaja?

"Moralo je Zoranu da bude jasno da pobuna Crvenih beretki znači da oni nisu na njegovoj strani i da su oni Koštuničini i da on na njih ne može da računa. Meni je bilo jasno da su oni na drugoj strani još prvog dana ali recimo da je Zoran imao nekih iluzija po tom pitanju. Ali kada se desila ta pobuna, njemu je trebalo da bude jasno da je on tigar od hartije, da on nema ništa. I da je potpuno bespomoćan. Nažalost, on to nije hteo da shvati, a u pokušaju da spasi što se spasiti može, on očajnički odlazi u Kulu i potpisuje sebi smrtnu presudu. Mnogi su me pitali šta bih ja uradio da sam bio na njegovom mestu. I tad sam mislio a to mislim i sada, on je trebalo da uradi sledeće – da izađe na televiziju kao predsednik vlade i da kaže – naređujem da se komandant i zamenik komandanta JSO pojave u roku od jednog sata u mojoj kancelariji. Ukoliko se to ne desi i oni odbiju moju naredbu ja više nisam predsednik vlade. I tog sekunda podnosim ostavku pa evo vam narode Koštunice, evo vam JSO, JNA, evo vam Milošević, eto vam sve to zajedno pa radite šta god hoćete. I posle toga da odluči da li će da ponovo povede opoziciju na ulice ili da digne ruke od svega i da ode da bude profesor u Nemačkoj. To radi čovek koji razume dokle su stvari došle i da tu nema igrarije. I da to zveckanje oružjem i silom je došlo dotle da moraju da se povuku radikalni potezi. U tom trenutku, a to je novembar 2001. cela opozicija i sam Đinđić su čisti kao suza. Nema nijedne afere još nema. Prema tome, da je to uradio to bi imalo vrlo ozbiljnog odjeka. S druge strane taj odlazak u Kulu. Zoran je bio usamljen a oko njega dosta pakosti".

Desila se pobuna JSO i to je prošlo, desio se Bagzi kod hale Limes, i to je prošlo. Imam utisak da o tom čoveku sa bezbednosne tačke država nije brinula. Da li je moguće da su toliki propusti napravljeni u obezbeđenju predsednika vlade? Njega je državni aparat, sa bezbednosne tačke gledišta, potpuno skrajnuo.

"To je bilo očigledno, samo Zoran to nije razumeo. On jadan uz sve svoje sposobnosti koje je imao, imao je i jednu manu a to je da potcenjuje svoje protivnike. To jest da nije svestan koliko ga njegovi protivnici i neprijatelji vide kao opasnost. On je sve to potcenjivao. On je bio čovek 'self made'. Sve je postigao sam. Otuda mislim da je proizilazio njegov višak samopouzdanja koji je istovremeno i umanjivao i doživljaje realnih opasnosti koje su mu pretile. Isto kao i onaj odlazak u Kulu. Tako nesrećnik nije izvukao ni pouku iz pokušaja atentata na auto-putu. Bilo je još nekoliko pokušaja atentata, a on ih je sve ignorisao. Neki od nas su ga upozoravali. Najviše Vladan Batić. Nekoliko puta i ja kad me je Vladan molio da idemo zajedno da pokušamo da ga opomenemo na to da stvari nisu za šalu. Zoran je sve to na svoj lakonski način – ma sve je u redu, ne brinite se. Ima ona najbolnija a ujedno i najlepša uspomena na njega kad on kaže – srešćemo se jednom u budućnosti. Evo i sad mi je stalo ovde u grlu. On je nastradao zbog svojih najboljih osobina, a ne zbog svojih mana. Njega su ubili zato što je bio pretnja a ne zato što je vrludao. Ja sam, greh mi na dušu, bio ubeđen da je on ''Srećko Srećković' i da ga celog života hoće karta. I da ima fortunu na svojoj strani od kad se rodio. Toliko sam u toj svojoj proceni pogrešio, da evo od dana njegove pogibije, pa do danas imam grižu savesti što sam to mislio".

(MONDO/Petar Latinović)