INTERVJU! LEČIĆ - ULAZIM U KOLA, BESNIM I UDARAM PO SEDIŠTU! Evo šta mi je Đinđić rekao 32 sata pre nego što je ubijen!

Glumac i nekadašnji ministar kulture Branislav Lečić u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o tome kako je razvod roditelja uticao na to čime će se baviti, kakve je sve neprijatnosti doživljavao zbog uloge Crnog u "Sivom domu" i Bajazita u "Boju na Kosovu", ali i o otvorenim pretnjama, demokratiji kao "mehanizmu zapada za okupaciju drugih naroda", i poslednjem razgovoru sa Zoranom Đinđićem - 32 sata pre nego što će biti ubijen.

Da li ste tada mislili da će to biti vaše zanimanje ili ste i tada znali da pripadate negde drugde?

Dok sam to radio bilo mi je zanimljivo. Ja sam radoznao čovek i to sam nasledio od majke, a delimično i od oca. Voleo sam da saznam kako se vari, kako se lemi, kako se od nečega stvara nešto. Moja majka je kao krojačica bila mnogo vešta i skoro da nije morala da uzima mere, dovoljno joj je bilo da vidi osobu. Dok je to interesovanje trajalo, meni je bilo super, ali kada je trebalo da se opredelim za stalnu profesiju, onda su se sudarile stvari u meni. U jednom trenutku sam se upitao - šta ja to hoću? I rešio sam da probam da upišem glumu. Bilo je to na par meseci pred prijemni. Otišao sam u Beograd kod tetke, pošto je moja majka želela da studiram. Uspeli smo da dobijemo neku radničku stipendiju. Krio sam od majke da idem da polažem glumu i uopšte, da se spremam za taj prijemni.

Krili ste jer niste hteli da je razočarate?

Ne. Glumci su bili poštovani tada jer nije bilo mnogo akademija, a ni mnogo TV centara. FDU je bio na glasu. U to vreme si skoro imao zagarantovan posao čim bi upisao akademiju. Posle se to promenilo. Nastala je hiperprodukcija, potom hiperpotražnja. Ali talenat uvek nađe svoj svoj put. Tako da kada su me primili na Akademiji, moja majka je to prihvatila vrlo lepo. Zarotirao se ceo moj život i ništa više nije bilo isto.

Kada se pojavljuje film "Specijalno vaspitanje", igrate u jednu od najzapaženijih uloga. U to vreme Jugoslavija je tržište od 20 i nešto miliona ljudi. Kako ste podnosili taj teret popularnosti? Vi ste ipak u to vreme mlad čovek koji dolazi iz većeg u manji grad, odjednom toliki uspeh.

Postojao je neki pravilnik da u prve dve godine ne možeš da radiš , to jest da snimaš osim ako ne dobiješ specijalnu dozvolu. Kada su te dve godine prošle onda je sve krenulo onako kako ste rekli. Počev od prvih predstava pa do prvih filmova. Sećam se da je Goran Marković organizovao javnu projekciju za glumce posle nekog perioda rada na filmu. I ja sam tad već snimio neke svoje kadrove. Projekcija je bila sećam se u Učiteljskom naselju, prema Novom groblju. Našao sam adresu, pronašao zgradu i sa ulice vidim sebe na ekranu u toku te projekcije. To je bilo u nekoj mesnoj zajednici. I ne smem da uđem. Šokiran sam bio što vidim sebe na ekranu. To su paradoksi – hoćete da se bavite tim poslom a osećate stid. I dan danas ne volim da sebe gledam. To što sam postajao javna ličnost i sve ono što to prati je za mene bilo nekako usput. Nije to nešto što sam ja želeo ali sam primećivao. Meni je to bilo nešto što se podrazumeva. Mnogo mi je važnije bilo da ozbiljno radim na ulozi. Voleo sam da proživim to što igram.

To što kažete da ste imali svojevrsni otklon od popularnosti ne znači ništa ako znamo kako okolina ume da nametne određene stvari. Ovde publika ima tendenciju da glumca positivećuje sa likom koji igra. Da li je bilo nekad neprijatnih situacija?

Kada postanete javna ličnost pogotovu kao glumac to podrazumeva da vas publika prepoznaje preko uloga. Ako ste autentično uradili ulogu publika se veže i onda vas tako vidi. Ali ja sam voleo da u svakoj ulozi budem nov i različit. Jednom mi se desilo da sam izašao sa dve prijateljice da bi u jednom trenutku video neko komešanje u mraku. Bila je to neka ekipa koja je presretala ljude. Krenuli su ka nama. Takva je situacija bila da nemaš gde da pobegneš. Rešio sam da idemo pravo. Rekao sam prijateljicama da ne brinu. Samo sam čekao da dođemo do nekog svetla kako bih mogao da im vidim lica. I čim sam uspeo da ih vidim gađao sam rečenicom u glavu onoga za koga sam mislio da je glavni. Rekao sam mu – šta radiš bre, šta ti je? Šta se muvate tu noću po šumama i gorama. Jeste li vi normalni?! Imam goste iz inostranstva i hoću da im predstavim ovaj grad kako treba.

Nastao je muk. I kad me je čovek prepoznao onda je kao u nekom filmu tog svog manjeg ortaka udario po glavi i rekao mu – Krenuo si na Crnog, jesi li ti normalan! Crni sve što ti treba mi smo ovde. Kada smo izašli kasnije iz restorana oni su nas dočekali i lepo ispratili. Bilo je situacija kada sam radio film Boj na Kosovu pa jedna žena, koja ima dva fakulteta, na jednom prijemu neće da se pozdravi sa mnom. I onda saznam da je to zato jer sam igrao Bajazita. Eto vidite džaba obrazovanje, ne vredi inteligencija – identifikacija je čudo. Ona misli da sam ja Bajazit a ne glumac koji ga igra.

Dobro je da ste pomenuli taj film, jer se on bavi mitom o kosovskom boju. Gledajući u vojnom smislu to je bio poraz. I svi mislimo da znamo šta se tamo desilo, iako niko od nas nije bio tamo. Koliko nas je koštao taj naš kosovski mit?

Bio sam u Londonu kada me Šotra pozvao. Usavršavao sam engleski. Poslao mi je tekst i počeo sam da ga učim ulogu. Pored mene je bio jedan Turčin, student istorije i ja sam sa nijim pričao otome šta treba da igram. On je bio oduševljen. Zbog mene naručio da mu pošalju spise iz Istanbula iz nekih arhiva u vezi tog događaja. I onda smo nas dvojica to pogledali i video sam da Turci to ne tretiraju ni kao pobedu ni kao poraz.

Nego?

Oni na to gledaju da je tom bitkom zaustavljen njihov prodor na zapad. Tek posle 70 godina oni dolaze. Tekst Ljubomira Simovića po kome je rađen scenario za film šalje jake poruke kroz sve ono što govore Bajazit, Murat i ostali. Kosovski boj je zavet a ne mit. To objašnjava duhovnu vrednost vašeg egzistecijalnog boravka u ovom narodu. I ne može se tretirati kao prošlost po principu eto to je nešto što je bilo… Kako da se odreknem moje suštine?

Ali vi znate koliko je naš narod sklon da, učeći polovično o tom Kosovskom boju, tretira vekovima Vuka Brankovića kao izdajnika.

Nije bio izdajnik.

Nije, naravno. A onda Marka Kraljevića, koji je bio turski vazal i borio se na strani Turaka, barem zbog epskih pesama tretira kao heroja.

To je pojednostavljenje. To je sklonost da se u arhetipskim slikama projektuje mit, da se projektuje kultura.

Kao da nam je bilo lakše da tako prihvatimo – veličamo Obilića i Lazara, a Brankovića, jer se povukao, svodimo na izdajnika.

Da ta tipologija je pitka, nekako se traži alibi. To je sastavni deo percepcije jednog naroda koji je svašta prošao. Srbi nisu bogzna koliko veliki narod ali su veliki po svom istorijskom kodu, putu i zavetu. Retko koji narod ima zavet u kome se, setimo se Rastka Nemanjića, neko odriče prestola da bi se posvetio Bogu. E to je stvarno zapis. To je putokaz. Onda imate kneza Lazara koji se odrekao zemaljskog carstva zarad nebeskog. To su stvari koje ostavljaju duboke pečate u vaspitanje i u duhovni zapis naraštaja koiji dolaze. I onda je tražena ta jednostavnost slike da bi ona bila pitka.

U redu je film. Ali ljudi, to jest većina ljudi, smatraju da je Branković zaista izdajnik. Evo sada, da uradimo anketu na ulici uverili biste se u to.

Branković je žrtvovan zbog te tipologije da bi se našao alibi i da bi se našla mogućnost za ponovno sticanje energije.

Kada smo kod te energije, devedesetih svoje ime stavljate u službu nečeg većeg, neke nove energije u političkom smislu. Plišana revolucija, govor na Terazijskoj česmi, sećamo se svega toga. Kako ste doneli tu odluku? Za to je trebalo hrabrosti ako uzmemo u obzir koje su mogle biti posledice.

Gluma mi nije bila cilj. Kada vam je gluma cilj kao zanat onda žlite da ostanete u tim okvirima. Moja potreba za demokratijom je snažna. Demokratija u najgorim sistemima omogućava najbolju okolnost. Znamo da nema savršenog sistema ali demokratija omogućava da se čujemo.

Da li ste imali strah tada s obzirom u kom sistemu smo živeli?

Dobijao sam vrlo opasne poruke. Ljudi su mi to prenosili. Ali mene nikad nije bio strah. Cilj je bio da se ja povučem. ALi strah nije izlaz. Strah je oduzimanje kapaciteta života. To je nešto što učim i svoju decu. Ja ne mogu da kažem da sam uvek u pravu. Nisam uvek pravio poteze, pravio sa mnoge greške. Treba težiti idealu demokratije. Ono što takođe znamo da je demokratija od strane zapada upotrebljena kao mehanizam za okupaciju drugih naroda. I to uobličeno u prijemčivu prevaru na koju pristaješ ne bi li postao rob i nebi li postao mesto za crpkjenje svih resursa tebe i tvoje države.

Da li je spoznaja naša nacionalna ta da jednostavno moramo baš da se polupamo do kraja da bismo saznali ili treba da živimo u iluziji koja nije realna? Ja sam uvek za to da se sretnemo sa istinom. Koliko god da boli. Istina je uvek tačka iz koje ponovo možeš da rodiš snagu. A laž je nešto što te uspavljuje i drogira i na kraju si potrošen.

Mnogi baš i navode da je ta Jugoslavija pod Titom bila neka vrsta "drogiranosti", a da je naplata stigla kada nam se zemlja raspala onako kako se raspala. Kažu ljudi da su mogli da naslute šta će nam se desiti. A opet, to je možda naknadna pamet.

Zabluda je da su ljudi znali šta nam sledi. Niko nema tu vrstu pameti i pronicljivosti. Niko ne zna sve, pa čak ni oni koji vuku konce. To je složena stvar. Drugo tu postoji udeo koji stalno zamenarujemo – Božji uticaj. Ja sam čovek koji veruje. Doduše ne verujem u Boga sa belom bradom. Verujem u neprekidni proces učenja koji ima svoje zakone i energiju. Čini se da je čovek u istoj klopci ali je trenunutak spoznaje dragocen. Da Hrista nisu ubili ne bi mogao da vaskrsne. 

Potrebna je takođe spoznaja u smislu da se vidi ko je šta radio i zbog čega. Da se vidi kako se desilo da imamo Jugoslaviju? Kome smo to verovali? Koje su prave namere komunizma, šta je iza toga? Treba da vidimo zbog čega je nestao nacionalni osećaj. Zbog čega je srpstvo bilo problem, zbog čega je nekome dozvoljeno da bude nacionalista a nekome nije. Zbog čega se administrativne granice u komunizmu priznaju a ne prizna se naša granica pa nam se uzima Kosovo? Zašto srpske žrtve nisu podjednako vrednovana kao kad Srbi naprave neki zločin?

Naš narod je dosta sklon da radi protiv sebe. Ako pogledamo noviju istoriju, nije toliko daleko taj 12. mart 2003. kada je ubijen premijer Zoran Đinđić. Ubili su ga odavde, ljudi iz ovog naroda su to učinili. Vi ste bili član njegovog kabineta. Đinđić je zaustavljen metkom iz ovog naroda. Na tragu toga – sve smo otkrili i ko je pucao i čime je pucao, ali se zato godinama bavimo političkom pozadinom ubistva. I nikako da do toga dođemo. Da li je to moguće? Pustili smo ga da bude žrtvovan ali sad ne možemo da otkrijemo ko politički stoji iza toga.

Mislim i da nećemo otkriti političku pozadinu zato što je velika iluzija da mi možemo ovde da sami sprovodimo politiku. To je jako dobar znak ukoliko si toga svestan. Mi treba da težimo da budemo samostalni, suvereni, nezavisni. Ali to je ozbiljan slalom. Pojava Đinđića je važna. To je poruka. I reći ću vam nešto što možda ne očekujete, ali to je moj utisak - Zoran kao da je znao da će biti žrtvovan. Ja takav utisak imam. Video sam ga 32 sata pre nego što je ubijen. Kada smo se rastajali i to baš na mestu gde će kasnije biti ubijen – on sa jednom nogom napolju, drugom u autu, sa štakom… ja ga pitam kada ćemo se videti da završimo posao koji smo imali. On ćuti i gleda me. U jednom trenutku se osmehne i kaže – jednoga dana. Ja odlazim u kola, zatvaram vrata, počinjem da besnim. Udaram po sedištu, vozač me gleda u panici, ne zna šta se dešava. Ja besnim i psujem jer sam osetio emociju. On se opraštao. Zašto se Zoran Đinđić oprostio? Kao da je pristao. To je mene zapanjilo.

(MONDO/Petar Latinović)