INTERVJU - ZAŠTO SAM IZDAJNIK AKO TO KAŽEM? Marković: Rusija da zbog Srbije izađe iz rata? Cela priča je IZMIŠLJENA!

Istoričar prof. dr Predrag J. Marković u velikom ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o tome zašto je upisao fakultet sa samo 16 godina, o preplitanju mitova i istorijskih činjenica, Kosovskom boju kao "fantastičnom događaju koji je zbunio Evropljane" i Rambujeu kao izgovoru za rat. Sa profesorom Markovićem smo pričali i o tome ko je stvarno bio Josip Broz Tito, zašto Slobodan Milošević nije mogao da zaustavi rat već 1993. i kako je Vladimir Putin obrukao rusku vojsku i rusku državu a ujedno i vratio NATO u život.

Kako je to u porodici dočekano?

Moj otac je pošao u školu sa pet godina. To je bilo posle rata. U to vreme niko nije čuvao decu, on se stalno motao po selu i sedeo u školi. Dođu prosvetni isnpektori i pitaju koji je razred ovaj mali. Oni im kažu – pa nije nijedan razred. I onda je on sa pet i po godina pošao u školu. Tako da je on preteča tih trendova u istoriji moje porodice. Lenjin je upisao fakultet bez srednje škole, kao i neki čiča sa Kopaonika. Njih dvojica su me inspirisali. Ovaj čiča sa Kopaonika me je prelomio. On je ceo život čuvao ovce i samo je jednog dana rekao da želi da studira prava. I onda sam video da je to moguće. Inače taj diferencijalni ispit je dosta lak. Ja sam jedini znao gde je Triglav. Tu sam dobio pet. Bilo je kao u humorističkoj seriji. Sedam predmeta je bilo na tom diferencijalnom, ali opet je to lakše nego ići u školu.

Ali ono što vas je sačekalo u naredne četiri godine je svakako teže od onoga što biste imali u srednjoj školi?

Pa onako. Ima taj halo efekat – ako ste jako dobar student na početku, onda je ljudima žao da vam kvare prosek. Ja sam na trećoj godini studija imao neke emotivne oluje i izađem na ispit na kome sam znao za šest. Ali profesoru bilo žao, pa mi je dao osam. To mi je prva osmica na sudijama. Bilo im žao, do tad sam imao sve desetke. I onda sam malo pokvario prosek. Sad je taj halo efekat malo teže postići, pošto je studiranje po Bolonji. Ali halo efekat je moćna stvar, pa se dobri studenti izvuku sa početnim zamahom.

I još nešto da razjasnimo, što sigurno interesuje mnoge - imate li fotografsko pamćenje?

Nemam, nego sam mnogo voleo da učim. Odrastao sam u malom jednoiposobnom stanu sa roditeljima i dve sestre. I onda smo starija sestra i ja učili po bibliotekama. Po ceo dan sam učio. Kad to krene, onda ide po inerciji. Ko ima dobro pamćenje i ko je vredan, ne bi trebalo da ima problema da ima visoke ocene.

Nauka za koju ste se opredelili – istorija – je toliko na ovim prostorima postala upitna, da imam utisak da se svako razume u istoriju, i da svi sve znaju kao da su lično bili svedoci tih događaja. Kako gledate na tu konkurenciju?

Imaju Nemci jedan izraz koji označava zluradost. E ja sam imao nalet zluradosti kada se pojavio kovid. Jer ima onih koji kažu kako je istorija bezveze i kako nije nauka, a kako medicina jeste. E onda kada se pojavio kovid i kada su svi ljudi postali sami svoji lekari onda sam rekao – evo vidite kako je nama istoričarima, šta mi trpimo ceo život. Ljudi se sad razumeju i u medicinu i u geologiju i u kosmologiju ali naravno mi istoričari i sociolozi smo avangarda jer svi znaju šta je istorija.

Posebno ovu našu domaću istoriju. Koliko puta ste se sreli sa tim da vam neko spočita to što ste učili u knjigama?

Mi smo takav narod. Kad sam u taksiju, ja njega učim kako da vozi a on mene uči šta je istorija. To je jedna naša ideja – svaka vožnja taksijem, svaka slava, ljudi ispoljavaju svoje mišljenje. Imam i ja mišljenje o ovome ili onome, pri čemu je istorija delikatna jer dosta zavisi od tumačenja. Naravno, neki istoričari vole da istaknu – Nauka kaže – i to sa velikim 'n'. Vole da kažu 'kako činjenice govore'. A činjenice su u većini humanističkih nauka stvar ljudskog tumačenja.

Koliko je u istoriji dozvoljeno imati svoje mišljenje? Bilo vama kao profesoru, bilo nama kao laicima.

Moj sin je masterirao na istoričaru Hajdenu Vajtu, koji je tvrdio da zapravo nije bitno šta je činjenica, nego koja priča je bolja. I zaista je često to tako. Istorija ima jedan problem – njen predmet ne postoji. Gde je trenutak kad smo se vi i ja sreli? Gde je? On postoji samo u našem sećanju. Problem sa istorijom je što njen predmet bukvalno ne postoji. Istorija na većini jezika znači – povesnica, priča. To je priča koju sebi pričamo o prošlosti.

A gde vi povlačite tu liniju gde kažete – o ovome nema diskusije, to je tako.

Postoje istorijske činjenice ali tu ima i jedan problem. Istorijske činjenice mogu da se menjaju. Evo na primer - priča o Jugoslaviji. Da li je ona dobra ili ne, zavisi od momenta kada gledate na to. Jugoslavija je za svoje kratko postojanje imala neverovatne obrte u svojoj sudbini. Moja ćerka Miona je imala običaj da za neki film pita ko je dobar od filmskih junaka. Međutim dešava se da jedan čovek igra razne uloge. Omiljeni negativni ili pozitivni junak naše istorije je Josip Broz Tito. Da li je dobar, da li je zao. Knez Miloš takođe. Naravno da postoji nešto što se dogodilo, ali kakvog to tačno ima značaja ili kako su povezani događaji to je teško reći. Bilo je grana u istoriji koje su pokušale da naprave te kauzalne lance.

• Jeste li oženjeni?
• Da.
• Zašto ste se oženili?
• Pa sad bih mogao da vam pričam…
• Da li imate potpuno isto mišljenje i sada i tada o tom događaju?
• U suštini da.
• Da li vaša žena ima istu priču kao i vi u vezi toga kako ste se sreli, zašto ste se zaljubili…?
• Imamo različite sigurno.
• E pa to je istorija. Oženili ste se tog i tog datuma. Ali pogledi na to su različiti. A da ne pričamo da ste se razveli kolika bi se dinamika tu razvila. To mi je tako i sa Jugoslavijom. Niko ne ulazi u brak da bi se razveo, tako je i Jugoslavija kao brak koji se dva puta rasturao i dva puta sklapao. Oni sigurno na to nisu računali kada je stvarana.

Znate, istorija je dugačka i preokreti u tumačenju su veoma veliki. Imate sada na primer potpuno drugačije gledanje na kolonijalnu istoriju u Americi. Traže sada to mučenje crnaca i Indijanaca, ruše generala Lija. U mnogim gradovima su mu srušili spomenik, njemu koji je bio veliki junak Juga. I sad u toj 'kansel kulturi' general Li je jedan zlikovac i eksploatator jer je podržavao robovlasništvo. A podržavao ga je i Džordž Vašington. Vidite na tom primeru kako se naglo promenila slika. Kad se to dešava jednoj zemlji sa tako ozbiljnom tradicijom kao što je Amerika, naravno kod nas se dešava i više. To kažem da bi se videlo da mi nismo baš najgora deca nego da se i drugima dešavaju ti preokreti u tumačenju i to bez iskušenja koja smo mi imali. A mi smo imali ratove, prevrate, tranziciju.

Znam da ne volite kad neko kaže – ovo nema nigde – ali zaista ne znam narod kome su se mitovi umešali u istoriju da više verujemo mitu nego istorijskim činjenicama. Koliko nam se to obilo o glavu?

To je zanimljivo pitanje. To je kriva nauka što nema autoritet. Mi na primer ne znamo broj žrtava ni u jednom ratu. Ono što je dosta čudno je da smo mi povećali broj žrtava u svakom ratu koji smo vodili, kao da je to dokaz patriotizma. I ispada da je junačkije, bolje, mučeničkije to ako nas je izginulo više. Ja pripadam onoj školi koja se zalaže za tačno brojanje žrtava. Kad su neki ozbiljni ljudi prebrojali žrtve u Prvom svetskom ratu ili u Jasenovcu – one su mnogo manje nego što smo mislili.

Pa to ovde ne sme da se kaže.

Ali zašto sam ja izdajnik ako to kažem?! Ako je broj žrtava u Prvom svetskom ratu oko 700.000, samo u toj generaciji je 500.000 Srba ostalo živo, sa potomcima to su milioni. Meni je milo da je nekoliko miliona ljudi živo, zato što je pola miliona njihovih predaka pogrešno proglašeno mrtvima.

Tako bi trebalo da razmišljamo, ali kažem vam, odmah će vam reći da stajete na nečiju drugu stranu.

Sada je i zvanično prepolovljen broj žrtva Kragujevačkog streljanja. Ali to ništa manja tragedija nije zbog toga. S obzirom na veličinu grada iz svake kuće je skoro streljan po jedan čovek. To što je 3.000 ubijenih umesto prvobitnih 7.000 to ne smanjuje veličinu i tragičnost tog događaja.

Vratimo se vama - velika pobeda 1990. u Kviskoteci, vi se u to vreme bavite magistraturom, i ubrzo kreće raspad Jugoslavije. Kako ste dočekali te devedeste? Da li su te godine i događaji u njima za vas bili izenanđenje?

Sticajem čudnih okolnosti sam stalno bio u inostranstvu – kada je počeo rat, kad su bili nemiri 1996, petog oktobra 2000… Za neke stvari mi je bilo žao što nisam u zemlji. Tačno se sećam trenutka kada sam shvatio da je počeo rat u Jugoslaviji. Bio sam u metrou u Londonu. Neverovatno me je to pogodilo. Tada sam čuo da je počeo rat u Sloveniji. Mi Srbi, posebno Srbi iz Beograda nismo znali dubinu tih nacionalnih problema. Većina ljudi moje generacije su bili neka vrsta Jugoslovena. Znao sam ja da sam Srbin ali nisam znao da postoje ozbiljni problemi između naroda u Bosni, Hrvatskoj. Mi nikad nismo imali taj instinkt nepoverenja koji su, zbog svojih strašnih iskustava imali Srbi u Bosni i Hrvatskoj.

Da li je za te probleme i tenzije bio kriv Brozov režim koji nas je sve uravnio, da budemo jednaki. A možda nije trebalo tako.

Komunisti su iskreno želeli da zatrpaju te priče o mržnji. Zato su se krile te priče o zločinima. Nisu se krile samo priče o ustaškim zločinima. Na primer, bili su strašni pokolji nad muslimanima u Drugom svetskom ratu i to se isto nije znalo. Oni su zatrpali sve te priče u nadi da će stvoriti novi zajednički mit o narodnooslobodilačkoj borbi u kojoj se svi zajedno bore protiv okupatora. Ima nešto malo domaćih izdajnika. Tu su vam najbolji primer filmovi Šibe Krvavca. Gde su Valteru ustaše? Prvo, u Sarajevu tokom okupacije nema uopšte mnogo Nemaca jer je NDH saveznička zemlja. Ali u tom čudesnom filmu “Valter brani Sarajevo” uopšte nemate bratoubilački rat. To je jedna karakteristična ideja da se stvori mit o junaštvu i pobedi koji neće imati etničku dimenziju. Mi čak ne znamo šta su Valter i njegovi saborci. To je namerno tako urađeno jer je ideja bila da se kao vestern, da se napravi temeljni zajednički mit koji bi stvorio osećaj solidarnosti među narodima Jugoslavije.

Samo na trenutak da vas još malo zadržim na Titu – hoćemo li mi konačno znati istinu – ko je bio Broz? Strani agent ili zaista bravar iz Kumrovca? Ili istinu već znamo.

Tito je sigurno bio Josip Broz iz Kumrovca, jer što bi neko radio tako komplikovanu priču? On je niko i ništa do tridesetih godina. Što bi neko pravio izmišljenog čoveka na tako niskom položaju kakav je on imao sve do tridesetih godina? Sve te priče o njemu – nije ga niko poznao, znao je da svira klavir...  Pa prvo, on je u nekom kupleraju naučio da svira klavir. Dve-tri melodije, da zabavi dane. Znao jezike? Pa koliko ljudi sa sela ili naših gastarbajtera zna po nekoliko jezika? Šta je tu čudno? Samo naš kralj ne zna nijedan jezik. Tito je živeo u Rusiji godinama. On je sa jezičke periferije. Prvi razred je pao, jer nije znao hrvatski, jer je odrastao kod dede u Sloveniji preko reke Sutle. Kao dete je išao u Nemačku u Austriju. Tako da nije ni čudno što je loše govorio jezik. Pa i Nikola Pašić je loše govorio srpski.

Da li se devedesetih desilo sve ono jer su republički lideri hteli da budu mali Tito?

Ima ta anegdota da je Mira Marković rekla – 'Moj Slobodan će biti kao Tito'. Tuđman je imitirao Tita, ali je bio smešan, imao je one zlatne uniforme. Tito je bio jedan od prvih političara koji je znao šta su mediji i vrlo vešto ih je koristio. Njegova prva pobeda je medijski uspeh, to suđenje na kome je rekao da priznaje samo sud svoje partije. To je zapravo bila medijska atrakcija. Odjednom je postao zvezda. Komiterna ga je primetila i tada primetila i tada kreće njegov uspon. On stalno vodi računa o imidžu - tokom rata ga sve vreme slikaju, vajaju… u Jajcu u pauzama između zasedanja AVNOJ-a grupa umetnika radi na njegovim slikama. Verovatno niko u to vreme nije vladao tako medijima kao on.

Kako vam je Milošević delovao kada se pojavio na političkoj sceni?

Slobodan Milošević je odgovor na vrlo ozbiljne traume srpskog društva. Srbija je tada stvarno nefunkcionalna država. Vi ste mlad čovek i ne sećate se afere sa vodom u Ibru. Negde u Trepči ili Mitrovici su puštali otrov – fenol – u Ibar. Zato je tada bio vic da je voda fenoLmenalna. Ekološke vlasti su tražile da ih ovi puste da ispitaju ceo slučaj, a ovi kažu – Ne, to nije u nadležnosti Republike Srbije. I sad zamislite koliko to frustrira. Mrtva riba pliva do Kraljeva, a vi ne možete ništa pošto su vlasti na Kosovu neprijateljski dočekali tu ideju. Eto to je jedna ilustracija koliko su Srbi bili frustrirani tom neobičnom situacijom da pokrajine imaju ovlašćenja nad Srbima a da Srbija nema nad pokrajinom. Milošević je uneo tu svežinu jer je govorio razumljivim jezikom. Do tada su političari govorili nekim birokratskim jezikom. On je prvi koji se obratio narodom. On nije mnogo išao u medije. Prva faza njegove vlasti je švedski socijalizam. To je bio njihov ideal. Ali to je propalo. Ima jedan paradoks kada se suviše fiksirate na Miloševića – ako je Milošević rušio Jugoslaviju, da li ju je Tuđman branio? Da li ju je branio Izetbegović, Kučan? Ko je branio Jugoslaviju? On ju je rušio a ovi su je kao branili?!

Možda će ovo zvučati naivno, ali zar nismo mogli normalno da se raziđemo?

E tu sad progovara istorija. Tu se radi o istorijskoj traumi. Kada je HDZ dobio izbore i kada je krenulo to koketiranje sa ustaškom terminologijom – zastava izgleda kao ustaška, novac se zove kao ustaški, činovi u vojsci su ustaški. Kako se osećate kao Srbi u toj državi? Pri čemu ustaše se vraćaju iz Argentine, dočekuju ih kao nacionalne junake. Kako se osećate kao hrvatski Srbin? Tuđmanov režim nije ništa uradio da smiri te ljude. Možemo da kažemo da je njih podbunjivala beogradska propaganda, ali to nije sasvim tačno. Tuđman nije ništa uradio da smiri te ljude koji su imali osećaj da se ponavlja 1941. i da moraju da podignu ustanak da ne bi doživeli sudbinu svojih očeva iz te godine. I sad je to jedna nerešiva situacija. Šta vi kao Srbija da radite? Da pustite taj narod? Dokle da ih podržavate? Neki od njih su se otrgli kontroli. Kao Radovan Karadžić. Rukovodstvo na Palama odbije svaki mirovni plan. Od 1993. Milošević pokušava da završi rat. Ide tamo i moli ih da potpišu. Oni neće. Tek je pad Krajine osvestilo rukovodstvo na Palama. To je možda i bila pokazna vežba da vide šta može da im se desi. I tek onda su pristali na pregovore koji su doveli do Dejtona.

Jesmo li se dovoljno istorijski odmakli od Dejtona i Rambujea da možemo da ih sagledamo objektivno?

Oni se razlikuju. Dejton je zaista jedina dobra stvar koju su Amerikanci uradili u tim ratovima. A s druge strane sabotirali su sve druge prethodne pokušaje. Evropska unija je nekoliko puta pokušavala da okonča rat. Bio je Kutiljerov plan koji je podrazumevao neku federalizaciju Bosne. A svi znamo da su Amerikanci podržali Izetbegovića da ga odbije. Oni su hteli da se pokažu da su oni jedini koji mogu da reše taj problem. Dejton je zaista jedan kompromis. Bošnjaci bi hteli centralizovanu Bosnu, njima Dejton smeta. Ni Srbi u početku nisu bili oduševljeni Dejtonom jer su mislili da je to malo što su dobili. E sada se kunu u Dejton jer je on zapravo jedina garancija Republike Srpske. Dejton je jedan konstruktivni, teško skovani plan. Dok je Rambuje dokument koji ne može da se prihvati. On najviše liči na austrougarski ultimatum iz 1914. godine. Rambuje podrazumeva slobodno kretanje trupa NATO pakta kroz celu zemlju. To je korak do okupacije. Čim se slobodno kreću one mnogu i da se aktiviraju. Rambuje je napravljen tako da ne može da se prihvati. On je izgovor za rat.

Posebna tema – doživljaj Rusa i Rusije u Srbiji. Vraćam se na temu mitova. Zar nismo oko Rusije izgradili toliko mitova da ne možemo racionalno da vidimo tu zemlju i naš odnos?

Velika je tu krivica zapada. Mi smo bili zapadni saveznik u svakom ratu. Ali kada su nas tako ostavili, ko nam je ostao sem Rusije? Mi smo se priklonili jedinoj velikoj sili koja nas nije bombardovala. Šta da radimo? Izgleda da je stvarno bombardovanje Srbije, Putin je to čak izjavljivao, promenilo stav u Rusiji. Dotle su Rusi popuštali svakom američkom zahtevu. Da li smo imali izbor u našim prijateljstvima? Šta su nam to ponudili Nemci, Francuzi, Amerikanci?

Da li su nas Rusi doveli do one tačke kao u onom vicu – nemojte više da nas branite.

Pa ne. Mi nismo imali neke štete zbog prijateljstva sa Rusijom. Mnogo se ljudi plaše pa kažu kako ćemo imati mnogo štete ako podržavamo Ruse. Drugo, šta nam se to nudi ako izdamo Ruse? Šta je to dobro što će da nam urade Nemačka, SAD, Francuska i Velika Britanija? To vam je kao u onom vicu za momka i devojku: on joj kaže – pusti mi da uradim nešto strašno bezobrazno, daću ti mobilni. I ona ga pusti a on kaže – piši, 06… tako da su svi otprilike predlozi koji dolaze sa zapada po principu da će nam dati neki telefon u Briselu.

Kad smo na temi Ukrajine, da li vam je čudno što to Rusi i dalje zovu specijalna operacija a ne rat? Zašto Rusija nije objavila rat Ukrajini ili Ukrajina Rusiji?

Ponovili su našu grešku iz 1991. godine. Srbija nije učestvovala u ratu u Hrvatskoj i BiH, je l’ tako? Neke greške liče. Rusi aljkavo vode rat, ta vojska ni na šta ne liči. Nije motivisana, korumpirani generali, pokrali opremu...

Stvarno deluje da su se obrukali više nego što su očekivali.

To je čak gore od JNA. Hrvatska nije bila priznata u doba napada na Vukovar. I za JNA čak i može da kaže da brani integritet Jugoslavije. A Rusija je napala nezavisnu zemlju. I to su napali narod sa kojim nikad nisu ratovali. Neverovatna je to tragedija. To je veliki greh Putina i njegove administracije – da ti otuđiš jedan tako bratski narod. Šta god da je opravdanje. A njihovo opravdanje je – mi ne ratujemo sa Ukrajinom već sa Zapadom, Ukrajinci su samo pioni. To je možda tačno, ali nijedan običan Ukrajinac to ne vidi tako. Za njih si ti napao njihovu zemlju. I zauvek si možda otuđio jedan od najbratskijih naroda.

Ali ovolika podrška ovde Rusima, zbog čega je to tako? Zašto mi toliko podržavamo Rusiju u sukobu sa Ukrajinom? Šta je to nama Ukrajina uradila da bi se ovako ponašali?

Jeste, to je neverovatan paradoks. To su naša dva bratska naroda, pri čemu se rat vodi konkretno u Slavenoserbiji. Srbi iz seoba su došli u ta mesta gde su sada Lugansk, Slavjansk. U tom delu su živeli Srbi, tu gde se sad vodi rat. Eto to je jedna ironija istorije. Tu su se mesta zvala – Sombor, Pančevo, Vršac.

Ne znam šta nas tera da toliko podržavamo Rusiju, da pronosimo Putinove slike.

Mi moramo, ako istinski volimo Rusiju, da postavimo pitanje zbog čega je dobro za nju samu da vodi taj rat. Putin je obrukao rusku vojsku i rusku državu. Ta kilava izvedba tog rata je veliki udarac za ugled ruske vojske i države u svetu. Ako volimo Ruse, zašto podržavamo nešto što nanosi štetu Rusiji. Ajde da pustimo Ukrajince. Ovaj rat nije dobar za Rusiju. Ugrožen je status Rusije kao velike sile. Rusija je na ivici da izgubi status velike sile zbog ovog loše vođenog i nesrećnog rata.

Putin je, paradoksalno, zapravo učvrstio i ujednio NATO.

Putin je simbol mira i neustralnosti – Finsku i Švedsku – uplašio da uđu u NATO. Ako je cilj bio sprečavanja širenja NATO pakta, sada smo došli dotle da dve zemlje, simboli neutralnosti, odluče da uđu u NATO. NATO-u je dat razlog za život, jer je inače to jedna bezveze organizacija. Sada je NATO dobio neku svrhu. Makron je rekao da je NATO u kliničkoj smrti.

E sad ga je Putin reanimirao.

Jeste, on je reanimirao NATO. Eto sad ono o čemu smo pričali koliko je istorija problematična. Putin koji je obnovio i ojačao rusku snagu, da je sišao sa vlasti godinu dana pre ovog rata on bi bio veliki, veliki ruski vladar. A ovako… vidite, za nekoliko meseci je njegovo mesto u istoriji dovedeno u pitanje.

Osim ovde. Ovde će ga slaviti više nego u Rusiji. Je l' to mitomanija?

Znate, kod nas mnogo ljudi npr voli Gadafija. Zašto je nama Gadafi drag? Jedan čudni diktator iz severne Afrike. Neki ti moćnici fasciniraju mnoge naše ljude.

Ali nama ništa od mogućih kontrainformacija nije dovoljno da promenimo mišljenje – ni to što ima podataka da je mučio ljude oko sebe, da je imao robinje…

Mi ga gledamo kao protivnika Amerike.

Tako smo gledali i Sadama Huseina.

Jeste, s tim što je prof. dr Šešelj nudio dve divizije četnika da se bore protiv Sadama Huseina. To nije baš ozbiljna politika.

Šešeljeva ili Sadamova?

Šešeljeva. Ne mislim da su dve divizije četnika mogle da se bore protiv Sadama Huseina. Svi su zaboravili na taj njegov neobičan predlog. Imali smo mi dosta koristi od Libije i Iraka ali ova ljubav prema Gadafiju prevazilazi taj racionalni deo.

Ali još jedan paradoks – ovde se ljudi raduju kad čuju da će Putin možda da pritisne ono čuveno crveno dugme.

Ima pesma iz filma Aleksandra Petrovića koja kaže – "Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta." To je malo izraz nekog očajanja. Mi kažemo – ako je nama teško nek propadnu svi. Nek svima bude teško da nama bude lakše. To je proizvod možda nekog dubokog očaja kod dela naših ljudi. Ono što je komično je to što su kod nas najborbeniji oni najnemoćniji – stari, siromašni.

Svojevremeno ste govorili kako kod nas vlada često megalomanija i da mislimo da se veliki državnici samo nama bave. A to baš i nije tako, mi i nismo toliko bitni.

Imate sad kod mnogih kako kažu – Britanci nas mrze, to je vekovna mržnja. Britanci verovatno ne znaju baš tačno gde je ta naša zemlja. Onda imate ono – Rusi nas vole. A sad već znamo da većina Rusa ne pravi razliku između balkanskih naroda. Njima baš nije jasno to Srbi, Hrvati… Hrvatsku i Crnu Goru znaju zbog mora. Mnogo vole more i toplu klimu. E sad to Srbi, Bugari… Ali ako im je neko blizak, bliski su im Bugari. Oni su im uvek bili bliži.

A toliko smo se trudili.

Jedan od najčudnijih mitova je mit o čuvenom telegramu cara Nikolaja. A cela priča je izmišljena. Pričalo se da je car Nikolaj uputio telegram admiralititetu i vladi u Engleskoj i rekao – ako ne pomognete Srbima, Rusija izlazi iz rata. Naravno nije to uradio. Tu priču je izmislio neki Momčilo Cemović 1928. u nekom dnevnom listu. To je toliko fina priča da ne možete da joj odolite. I mi onda zbog te priče o telegramu podignemo najgorem ruskom caru, koji je uništio svoju zemlju, spomenik u centru grada. To je ono što ste rekli, jedna neprijatna posledica jednog potpunog mita.

Vi u jednoj kolumni iznosite najgore trenutke u srpskoj istoriji i navodite 1389. Boj na Kosovu. Mislim da kada bi sada anketirali ljude na ulici – njih 99 posto će vam citirati mit. Reći će da je Srbija pobedila.

E vidite, mnogi ljudi koji su kritički nastrojeni prteruju sa kritičnošću. Prvo, boj na Kosovu je neverovatno čudesan događaj. Znate li koliko ima bitaka u kojoj poginu dva vladara? U svetskoj istoriji ima četiri ili pet. To je toliko redak događaj. Stvoren je da bude mit.

Mit je lep - ta priča kako knez Lazar bira nebesku a žrtvuje zemaljsku Srbiju. Ali to je mit.

To je čest motiv u srednjem veku. Taj motiv – carstvo nebesko – nije samo kod nas. To mnogi srednjevekovni narodi imaju. Pandan kosovskom mitu je holivudski film Hrabro srce.

Kažem vam, ne sporim ja lepotu našeg mita, ali ono što se zaista desilo je bio poraz, barem u vojničkom smislu.

Ono što je čudno, taj događaj je izuzetno neobičan bio i zato su se Evropljani zbunili. U srednjem veku je bio običaj da se vojska koja izgubi povuče sa bojnog polja. A Turci su se povukli da bi rešili neke svoje probleme. Ali to je čak i strancima izgledalo kao da su ovi izgubili. Drugo, problem Kosova je taj što je nama izginula cela elita. Jedna naša princeza je data sultanu a državu je obnovio turski vazal – njen brat Stefan Lazarević, koji je po mom mišljenju najveći naš vladar.

Upravo. A mnogi u pomenutoj anketi ne bi ni znali ko je Stefan Lazarević.

E to je neverovatno. Ali znate, caru Dušanu su se prosto otvarale situacije. On nije ni približno imao takva iskušenja kao Stefan Lazarević. Mi smo najbogatija država u vreme Stefana Lazarevića. Otkriveno je to srebro na nekoliko mesta u Srbiji. I u to doba mi podignemo tri velika grada, što do tada nikad nismo uradili – Novo brdo, Smederevo i Beograd. To je zapravo najveći uspon naše države, u vrlo nepovoljnim uslovima. Znate li koje naš najveći nacionalni junak iz epske poezije? Ko je najveći srpski junak?

Miloš Obilić?

Ne. O kome imate najviše junačkih pesama?

O Marku Kraljeviću.

Da. On je lud, on je surov, on je pijanica. E vidite mi smo narod Marka Kraljevića. Meni je predivna priča o tom penzionisanom načelniku u Paraćinu koji preti Hitleru. On se zvao Dragačevac. On pošalje 25. marta Hitleru telegram - Hitleru Kainov sine, mi ćemo ti ovde presuditi. Platićeš ovde sve svoje zločine. I telegram stigne do Hitlera. To je Srbin čovek. Možete li da zamislite predsednika opštine u Francuskoj da to uradi. Ili npr u Češkoj. Taj Dragačevac ne samo da je poslao telegram, nego je uzeo našu braću induse muzikante i oni su uz odgovarajuće stihove koji su vređali Hitlera išli kroz ceo grad pevali i svirali a on je nosio telegram. Nemci kad su došli oni su pitali gde je taj i završi on u Mathauzenu gde je i poginuo. Ali to je naš predak. Mi smo narod takvih ljudi. Mi nismo narod vojnika Švejka. Mi smo narod čoveka koji tera cara do duvara i deli vino sa konjem. To su nekad skupi i ludački izbori. Naravno da je najomiljenija priča taj 27. mart. Oni iskreno veruju u to. Ceo narod skoči da pocepa pakt sa silama Osovine i sa nacistima. Sad to deluje neracionalno, svi znaju da će Nemačka da nas zgazi. Ali ima jedna divna serija Više od igre gde onaj kaže – oprem dobro. Mi smo taj narod. Naravno da to ima svoju cenu ali ima i neke veličine u tome.

(MONDO/Petar Latinović)