DRAŠKOVIĆ - OD NOŽA DO OŽILJAKA ŽIVOTA! Spašavajući glavu skinuo sam komšijinu, a kad jednu skineš ONDA SI U ZLU DO GUŠE

Vuk Drašković je godinama unazad i hvaljen i osporavan. Uspeo je da svakim svojim nastupom podeli Srbiju.

Pre nego uđemo u sve to da se, na današnji dan kada Drašković slavi 76. rođendan, samo na kratko pozabavimo biografskim podacima. Drašković je rođen 29. novembra 1946. u Banatu, u selu Međa. Poreklom je iz porodice kolonista iz Hercegovine. Gimnaziju je završio u Gacku. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1968. godine. Od 1969-1980. godine radio je kao novinar u agenciji Tanjug. Skoro tri godine radio je i kao dopisnik iz afričkih zemalja. Novinarstvo je napustio 1981. godine, kada se posvetio pisanju. Neka od njegovih najznačajnijih dela su “Sudija“, “Nož“, “Molitva“,”Ruski konzul“, “Aleksandar od Jugoslavije”. U septembru mu je izašla autobiografija “Ožiljci života”. U obračunu protiv Miloševićevog režima hapšen je dva puta, 9. marta 1991. godine, kao i u junu 1993. godine kad je, sa suprugom Danicom, osuđen na dva meseca zatvora. Oslobođeni su zahvaljujući pritisku međunarodne javnosti i masovnim demonstracijama u Srbiji. Od 2004. do 2007. godine Vuk Drašković je bio ministar spoljnih poslova SCG i Srbije. Živi i radi u Beogradu.

Pređimo sada na jednu od njegovih najkotroverznijih knjiga, delu koje ga je posebno proslavilo, roman koji je izazvao pravu buru kada je ugledao svetlost dana - “Nož”.

"Ja sam odrastao kao dete u senci ustaškog genocida. Nedaleko od mog sela koje je bilo srpsko, dogodio se veliki zločin baš na pravoslavni Božić 1942. u selu koje se zove Pridvorica, a u romanu će se zvati Jugovići. Osim toga, širom Hercegovine jame su bile prepune Srba. Odrastao sam u jednoj atmosferi kada se o tim zločinima pričalo po kućama. Ali i tada oprezno, polušapatom, trudeći se da ne čuju deca. Ali su deca ponešto i čula. Nikada neću zaboraviti kada sam svoju baku upitao ko su bile ustaše. Ona mi je odgovorila – ćuti sine, strijele ih nebeske raznijele. Eto sa tim traumama iz detinjstva krenuo sam da pišem 'Nož'. Verovalo se da u tom selu Pridvorici nije bilo preživelih. Ja nisam u to hteo da poverujem jer sam ubeđen da nijedno zlo ne može biti temeljno, da uvek neko mora da pretekne da svedoči. Tako sam odlučio da preživi jedno tek rođeno dete koje će ubice, muslimanske ustaše, odgajati kao svoje. I koje će tek na studijama da sazna istinu o svom poreklu”, ispričao je Vuk Drašković svojevremeno u intervjuu za MONDO.

“Veliki zločin sam počinio, ruke sam o Srbe okrvavio”

Posvedočio je tada Drašković, prvi put, o snažnom preplitanju fikcije i stvarnosti u njegovom romanu. Događaj o kome nam je govorio on i dan danas ne može racionalno da objasni.

“Ja sam se jednom svom drugu sa fakulteta poverio da pišem roman o genocidu ali da sam hendikepiran zbog činjenice da nikada nisam neposredno upoznao nekoga od ustaških zločinaca. Zanimalo me je kako ti ljudi izgledaju, da li su se pokajali, da li su i dalje zveri i u mozgu i u duši. On mi je rekao da zna jednog takvog. To je Suljaga Mešinović, Sarajlija, čuveni tršćanski trgovac u čijoj magazi moj drug nabavlja robu. I tako krenem da upoznam živog ustašu zločinca. U tu radnju u dogovoru sa mojim drugom sam ušao sam i prerušen. Bio sam u nekom džemperu u nekakvim zgužvanim pantalonama. Ušao sam u magazu. Bila je prepuna mušterija iz Jugoslavije. I prvo sam zapazio jednog gospodina, prodavca, evropski obučenog, srednjih godina. Elegantnog, sa kravatom i u odelu. A onda, iza onog pulta u ćošku kraj rešoa na kome se kuvala kafa, jednog zgurenog starca. Bilo mi je jasno da je to taj ustaša.

Merhaba gazda Suljaga, pozdravih ga. On se iznenadio i odmah mi rekao – sine, pređi ovamo. Došao sam do njega i počeli smo razgovor. Ja sam mu se predstavio da sam Hamdija, da sam iz Doboja, da bežim iz Jugoslavije od srpskog zuluma i da hoću u Nemačku da tražim naše. Da tražim ustaše, neku ustašku organizaciju da se pridružim. To sam mu rekao u poverenju očekujući kako će taj bivši ustaša da reaguje. I onda nastupa šok. Gledao me je zapanjeno i rekao:

Koji naši? Koji naši ludi Hamdija? Nema naših. Kad se izađe iz Jugoslavije nigde nema naših. Sve tuđe. Tuđ svet, tuđe nebo, tuđi običaji, tuđa voda. Ništa naše. Evo obogatio sam se ovde. Imam vilu, dvorac na brdu San Đusto u Trstu, ali kao da nije moja. Ti kažeš ludi Hamdija da bežiš od srpskog zuluma. A vidiš, meni su draži Srbi od svih ovih nesrba sa kojima ovde živim. Ja dolazim u ovu magazu samo da bih čuo naš jezik, da bih video našu čeljad. Ja Hamdija po naglasku mogu da poznam ko je odakle. Uživam slušajući ih. I svo ovo pusto blago koje sam stekao dao bih za jedan grob na Barama u Sarajevu kad bi mi vlasti komunističke dozvolile.

Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Pitao sam ga zašto mu ne bi dozvolili.Tražio je tada da se primaknem i nadalje je šaputao.

Veliki zločin sam počinio, ruke sam o Srbe okrvavio. Ne što sam planirao, ne što sam želeo. Nego isprva je bilo ili ja ili da skinem srpsku glavu. Spašavajući moju, skinuo sam komšijinu. Kad jednu skineš onda si u zlu do guše. Gurnule me hrvatske ustaše u zločin. Ne pravdam se, moj je zločin i skupo ću ga platiti kad bude suđenje pred Alahom. Eto zašto ne smem u Sarajevo. Vrći se kući, vrći se tamo gde su naši. A tebi evo jedan pešćeš (poklon).

Pomislio sam da će tom neukom Hamdiji, kakvim sam mu se predstavio, pokloniti neku košulju, neki mantil, farmerke, džemper. Jer to je prodavao u radnji. A on mi je dao na poklon olovku u vidu zubarskih klešta. Na olovci je pisalo – Mešinović. Probaj piše li. Probam. Piše. I to crvenim. Hamdija, reče mi, možda će ti zatrebati, evo ti još jedna. E sad, neverovatno je zašto je meni poklonio olovke. Sasvim je logično da sam posle tog neverovatnog poklona kada sam se vratio kući odlučio da sva poglavlja u romanu koja budem pisao o Atifu Tanoviću, kako će se Suljaga Mešinović u “Nožu” zvati, pišem tim njegovim olovkama. I zaista da mi nije poklonio dve, jedna mi ne bi bila dovoljna.

A kad je roman izašao, i kad se podigla ta hajka na mene, ja sam po ovom mom prijatelju Suljagi spakovao “Nož” na poklon. Nikakvu posvetu mu nisam napisao već sam mu umesto toga napisao pismo u kome mu kažem da se priseti Hamdije kome je poklonio one olovke. Da sam to ja. Da sam sva poglavlja o Atifu Tanoviću pisao njegovim olovkama. I da ga molim da pročita roman i da mi pošalje svoj utisak o romanu po tom mom prijatelju. Moj drug se vratio iz Trsta sa romanom i doneo vest da je Suljaga Mešinović koji dan ranije nastradao gotovo na istovetan način na koji je okončao u romanu. I neverovatno je da je pre umro u romanu nego u stvarnosti. E sad, ja ni sam nemam pouzdane odgovore na sve ovo, ali ovo se desilo”, ispričao je Drašković za MONDO.

Kosovo - nekad i sad

Drašković se tog dana u našem razgovoru dotakao i priče o Kosovu. Kosovu iz 1389, i Kosovu danas. Po komentarima i reakcijama čitalaca moglo se videti da je Vuk ponovo gurnuo prst u oko srpskom narodu govoreći mu da mit ostavi u pesmama i epovima a da sagleda realnost.

"Mitovi i epovi su sjajni samo kada bi se pravilno tumačili. Verujte mi, ja sam odrastao na kosovskom epu i mitu. I kad u onoj jednoj pesmi Miloš ubija 12.000 Turaka ja sam bio ljut na njega jer sam smatrao da je to malo. Što nije više. Ali jedno je ep a drugo je stvarnost. Abdulah Gul je bio turski ministar spoljnih poslova kada sam ja bio jugoslovenski ministar spoljnih poslova. I za ručkom posle završenih razgovora on je spomenuo kosovsku bitku. Pitao je mene šta ja mislim šta se desilo tog dana na Kosovu polju. ‘Tu bitku vi ste dobili, ali je mi nismo izgubili’, rekao sam mu a on je to zapisao. Naravno, mistifikuje se i sam značaj kosovske bitke. Nije ona bila odsudna bitka. Mnogo veća bitka i katastrofalnija po nas je bila Marička bitka. Tu je izginula glavnina naših vitezova i vojske. Mi ovozemaljsku Srbiju preziremo. I ono što znamo, mi nećemo da znamo”, rekao je tada Drašković.

Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

Govoreći o Kosovu danas, Vuk kaže da je ono izgubljeno.

"Izgubljeno je Kosovo. Nije smelo da bude izgubljeno, ali u ratu sa NATO nije izgubljeno ništa od onoga što nam je zaista Kosovo. Ni taj srpski narod, nijedna crkva, nijedan manastir. A izgubljena je teritorija koja je i bez poraza od NATO bila bez Srba. Danas na Kosovu, a i onda, od 11 stanovnika samo je jedan Srbin. Pa šta je naše? Šta to mi hoćemo – teritorije na kojima nema Srba."

“Nisam izdao ja vas, izdali ste vi mene”

Drašković se borio od devedesetih protiv režima Slobodana Miloševića. Predvodio je velike martovske demonstracije kada se mislilo da će režim pasti. Tog dana su tenkovi izašli na ulice. Otpor je slomljen. Danas mnogi za neuspeh krive upravo Vuka. Kada se formirao DOS i krenuo u kampanju protiv Miloševića, SPO je bio deo koalicije. Ali onda se desio razlaz, i Drašković izlazi iz DOS-a. Vuk Drašković je u još jednom razgovoru za MONDO opisao šta se sve tada izdešavalo.

“DOS je formiran ovde u susednoj prostoriji 10. januara 2000. SPO je izbačen iz DOS-a, oteran, nakon budvanskog atentata na mene. Ja sam DOS formirao posle zločina na Ibarskoj magistrali kada je Milošević ubio četvoricu meni najbližih. Među njima i rođenog brata moje supruge. Ali glavna meta je nekim čudom preživela. Milošević je iskoristio trenutak kada sam ja bio u Budvi 15.. juna 2000. kada sam pisao strategiju za DOS – šta i kako dalje. Poslao je atentatore, ja sam dva puta pogođen u glavu. Opet sam nekim čudom preživeo. I baš ta činjenica da su me dva hica pogodila u glavu, evo i ožiljaka, poslužila je Udbi i Miloševićevoj propagandi, a koju je odmah prigrlio DOS, za lansiranje jedne neverovatne laži – da atentata nije ni bilo. Da je sve bilo izrežirano, da sam ja sam to sve izrežirao da bih još više podigao rejting u okviru DOS-a”, ispričao je Drašković.

Prema njegovim rečima, DOS ne samo da je prihvatio tu “ideju” već je i, kako kaže, prednjačio u lansiranju te propagande.

Izvor: MONDO/Uroš Arsić

“I tako je došlo do najveće političke izdaje. Nekoliko stotina hiljada tradicionalnih birača SPO-a prihvatilo je tu laž. Ja nisam mogao da se vratim iz Budve. Mene je tamo tri meseca čuvao eskadron crnogorske policije, jer je puštena priča da Milošević planira da padobranci 63. padobranske izvrše desant i da me likvidiraju. Ja nisam mogao da dođem u Srbiju. Ti birači SPO-a su glasali za DOS. Poverovali su u plasiranu laž. Osim toga, već se znalo da Legija stoji iza zločina na Ibarskoj. SPO je već proganjao Legiju. I znalo se da se vrh DOS-a sastaje sa Legijom i dogovara prevrat. Dakle, nekoliko stotina hiljada mojih glasača je glasalo za Legiju. Šta se desilo 5. oktobra? Samo šiljak piramide je pao. Temelji terorističkog režima su ostali netaknuti i jači nego što su bili pod Miloševićem. Eto to je to petooktobarsko pomračenje o kome pričam. Tek onda kada je Đinđić shvatio ko je Legija, ko su Crvene beretke i kada je rešio da se obračuna sa njima, oni su bili brži od njega i ubili su ga. Stradao je od istih zločinaca koji su poubijali ljude na Ibarskoj magistrali, koji su pucali na mene u Budvi, koji su ubili Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju…”

Na konstataciju da mnogi danas upiru prstom u njega i govore da ih je politički izdao, Drašković kaže:

“Imate to svaki dan, svuda. Po društvenim mrežama javljaju se desetine njih – očajni smo, izdade nas Vuk. Ne! Vi ste izdali Vuka.”

Drugi o Vuku

Tokom godina mnoge javne ličnosti su pred kamerama, u intervjuima, knjigama, iznosile sud o njemu. Komentarisali su pokušaje njegovog ubistva, njegovo političko delovanje, odnos prema političkim saborcima i političkim neprijateljima.

Tako Zvonimir Trajković, politički analitičar i bivši savetnik Slobodana Miloševića u jednom intervjuu kaže da su pucnji u leto 2000. godine na Vuka Draškovića u Budvi imali za cilj samo jedno - da Vuka uplaše i da ga tako sklone iz DOS-a.

"Drašković baš nije hrabar čovek. Vuka je trebalo uplašiti. Zamislite komandosa, specijalca državne bezbednosti koji sa dva i po metra promaši čoveka. I to ne jednim metkom nego ga promaši sa 5-6 metaka. Bio sam u toj Draškovićevoj kući. To je jako blizu. Odatle niko ne može da promaši. A to su radili zapadnjaci a ne Milošević. I to nije bio zemunski klan. To su radili Britanci. Koga su oni uzeli za izvršitelja, e to je nešto drugo. A ceo plan je bio da se Drašković uplaši i da ga isključe iz DOS-a", tvrdio je Trajković u intervjuu za "Balkan info".

S druge strane, Nenad Đorđević, nekadašnji pripadnik službe Državne bezbednosti i osnivač Jugoslovenke levice, ispričao je, kako on kaže, šta se to zaista desilo 2000. godine u Budvi kada je ranjen lider SPO. Kako tvrdi Đorđević, Drašković nije bio glavna meta.

"Vuk nije bio glavna meta, već ja. Trebalo je da svu policiju privuku u Gospoštinu, tu gde je Vuk bio. A to je suprotan kraj od onoga gde sam se ja nalazio. Plan je bio da da privuku policiju dok ovi ubiju mene i onda da mogu da se povuku. Četiri čoveka su pucala na Vuka Draškovića i to sa četiri strane. Vuk je bežao kao zec. Da nije bežao oni bi ispucali šaržere u zidove i ništa mu ne bi bilo. Nego dok je bežao slučajno ga je zakačio jedan rikošet od čega je on posle napravio feštu", rekao je Đorđević u emisiji Goli život.

Podsetio je i na pokušaj atentata na Ibarskoj magistrali gde kako kaže ni tada Drašković nije bio meta.

"Ni na Ibarskoj nije on bio meta već brat Danice Drašković", rekao je Đorđević.

Izvor: MONDO/Stefan Stojanović

O Draškoviću se oglasio i nekadašnji šef Odseka za krvne delikte Žarko Popović. On je izjavio je da je Služba devedesetih napravila opoziciju, ali i izneo šokantne optužbe na račun lidera SPO .

"Jovica Stanišić je od Demokratske stranke napravio deset stranaka – DSS, Batićevu stranku, stranku Vesne Pešić… Zašto je napravio? Nije on to uradio jer je voleo Slobodana Miloševića već zato što ih je sve imao. Držao ih je za onu stvar. Sve njih. Mogao je da ih ucenjuje kako hoće", rekao je Popović u intervjuu za Balkan info.

On je istakao da im je "Vuk bio samo maskota".

"Ali neko je od stranaca naredio Legiji da ubije Draškovića da bi se ovde haos napravio. I napravi se haos petog oktobra. Ko je pripremio Legiju da dođe iz Legije stranaca da dođe u Srbiju? Da li je ijedan pripadnik JSO-a pozvan u Hag? Šešelja drndaju u Hagu za ubistvo Đinđića onaj naš istražni sudija Vučko Mirčić i još jedan. Što nisu pozvali Legiju da ga pitaju kako je ubijen Đinđić?", upitao je Popović.

Prema njegovim rečima osamdeset posto članova SPO-a je radilo za Slobodana Miloševića.

"Meni je jedan visoki funkcioner SPO-a rekao da Vuk Drašković šmrče kokain. Ja mu znam ime i prezime. Ako me bude tužila Dana Drašković ja ću njegovo ime reći na sudu", rekao je Popović.

Jedan od onih koji tvrdi da je DOS uspeo da obori Miloševića jer nije bilo Draškovića je i nekadašnji premijer Srbije i bivši visoki funkcioner DS Zoran Živković.

"Hajde da vidimo šta se desilo sa drugim ljudima iz opozicije. U to vreme su to bili Drašković, Šešelj… Posle je bilo očigledno da su bile sluge režima, sluge Miloševića. Koštunica je bio pola-pola, kao neki intelektualni Šešelj. Šešelj u kutijici sa mašnicom. Zato je bilo posle teško i napraviti te koalicije i sa Vukom 1996. i sa ostalima iz DOS-a. DOS je uspeo iz mnogih razloga a pre svega jer nije bilo Draškovića. Cilj je bio pobediti Miloševića, a to je nemoguće ako je Drašković tu. DOS je formiran tako što je i SPO bio u početku. SPO je onda tražio da 55 odsto kandidata na listi budu iz njegovih redova. I da, naravno, Vuk bude kandidat za predsednika. To bi bio apsolutni poraz. Onda je najveća mudrost bila kako izbaciti SPO iz te koalicije, a da ne ispadne da smo ih mi isterali, nego da su oni sami doneli takvu odluku", naveo je Živković u intervjuu za MONDO.

Za kraj - pitamo vas. Kakvo je vaše mišljenje o Vuku Draškoviću kao književniku i kao političaru. 

(MONDO)