Josip Broz Tito nije bio svestan da čovek, koga dočekuje kao ambasadora, može da ga košta života.
Dana 25. aprila 1953. godine, Josip Broz Tito, predsednik Jugoslavije, vodio je mali razgovor sa novoimenovanim ambasadorom Kostarike u svojoj zemlji u Belom dvoru u Beogradu posle svečane ceremonije, na kojoj su uručeni akreditivi. Ono što Tito nije znao je da je čovek koji je stajao pored njega bio sovjetski špijun i ubica koji je bio spreman da ubije Broza ako takvo naređenje stigne iz Moskve.
Regrutovanje
Josif Grigulevič se često pominje kao jedan od najdragocenijih tajnih agenata sovjetske obaveštajne službe i, u isto vreme, kao veoma produktivan pisac i akademik čiji je glavni interes bio u oblasti istorije. Među veoma neobičnom mešavinom talenata, veruje se da je ovaj čovek bio nadaren diplomata, izuzetan akademik i nemilosrdni ubica: osobine koje se ponekad mogu naći kod raznih pojedinaca, ali retko kod jedne osobe.
Grigulevič je rođen u Litvaniji 1913. godine, kada je bila u sastavu Ruskog carstva. Budući špijun je odrastao u jevrejskoj zajednici karaita, maloj etno-religijskoj jevrejskoj grupi. Poput mnogih obrazovanih mladića svog vremena, mladi Grigulevič je postao vatreni poklonik radikalnih ideja međunarodnog komunizma i svetske revolucije, koje su obećavale utopijsku besklasnu i beznacionalnu budućnost. Za osobu koja je patila zbog podizanja nacionalizma i antisemitizma u Evropi, ovo je bila privlačna perspektiva.
Sa 18 godina, Grigulevič se aktivno uključio u poljsko-litvanski podzemni komunistički pokret kao militant. Potom je uhapšen, zatvoren i kasnije prognan u Pariz, gde se upisao na Univerzitet Sorbona da studira društvene nauke, au međuvremenu učestvuje u aktivnostima Kominterne. Po naređenju Kominterne, mladi aktivista se preselio u Argentinu 1934. da mobiliše lokalnu jevrejsku i poljsku imigrantsku zajednicu za dobro međunarodnog komunističkog pokreta. 1936. godine, odani kosmopolitski revolucionar požurio je u Španiju da se pridruži republikanskim snagama koje je podržavao Sovjetski Savez u njihovoj borbi protiv nacionalista. Ubrzo je Grigulevič pao na radar sovjetske obaveštajne službe.
Godinu dana nakon njegovog dolaska u Španiju, Grigulevič je regrutovan od strane šefa stanice NKVD-a Aleksandra Orlova, čoveka koji je kasnije prebegao u SAD zbog straha od represija koje su brzo dobijale snagu u SSSR-u usred Staljinovih čistki. Bez obzira na to, Orlov je držao Grigulevičov status u tajnosti, dozvoljavajući sovjetskom špijunu da radi u korist svojih šefova u Moskvi.
Noćna racija
U noći 24. maja 1940, grupa od 20 naoružanih ljudi opkolila je kuću u opštini Kojoakan u Meksiko Sitiju u kojoj je boravio Lav Trocki, Staljinov ogorčeni politički neprijatelj u egzilu. Napadači su bili obučeni u uniforme meksičke vojske i policije, ali nisu bili ni jedno ni drugo. Ubice NKVD-a su ušli u kuću, locirali sobu u kojoj je Trocki spavao i kroz jedan od zidova otvorili rafalnu vatru. Josif Grigulevič je bio jedan od ljudi koji su bili uključeni u zaveru za ubistvo koju je osmislio Staljinov špijun Pavel Sudoplatov. Uprkos zidovima izrešetanim mecima, Trocki je preživeo skrivajući se ispod svog kreveta. Napadači su pobegli sa lica mesta pre dolaska policije. Godinama kasnije, Grigulevičeva ćerka Nadežda izrazila je olakšanje zbog činjenice da njen otac nije uspeo u ovom poduhvatu.
“Dokumenti u vezi sa tim pokušajem atentata ostaju poverljivi. Pretpostavljam da je ta operacija bila najtragičnija stranica u životu Josifa Griguleviča. Na sreću, nije uspelo“, rekla je Nadežda Grigulevič, a piše Russia Beyond. Neuspeh da se ubije Trocki razbesneo je Beriju, ali je, pomalo iznenađujuće, Staljin odlučio da poštedi živote agenata uključenih u operaciju. Umesto toga, Grigulevič, odlikovan Crvenom zvezdom nakon još jednog neuspešnog atentata na Trockog, vraćen je u Argentinu gde je proveo još osam godina, uglavnom zaboravljen usred krvavog rata koji je zahvatio Evropu 1940-ih.
Diplomatska karijera
Prema rečima Andreja Znamenskog, profesora istorije na Univerzitetu u Memfisu, Grigulevič je maestralno zajahao talas rastuće antikosmopolitske kampanje pokrenute u SSSR-u posle rata i čak ju je okrenuo u svoju korist. Kampanja je imala za cilj da „razotkrije kosmopolite bez korena“ koji su često bili jevrejskog porekla. Uprkos Grigulevičovom poreklu, uspeo je da preživi novu terorističku kampanju tako što je napisao recenziju knjige koja je pružila naučnu osnovu za progon drugog jevrejskog pisca i naučnika Leva Zubkova.
Upitan šta ga je motivisalo da se pridruži partijskoj i sovjetskoj obaveštajnoj službi u ovoj fazi svog života, Grigulevič je rekao: „Strah! Strah od mogućih posledica ako nešto ne uradite, ne ispunite naređenje.” Ipak, uspeo je da preokrene nesrećnu situaciju u svoju korist.
„Manevrišući kroz minsko polje ’kosmopolitskih zamki‘, on je svojim pretpostavljenima uverio svoju pouzdanost i lojalnost. Time je konačno dobio sovjetsko državljanstvo i dobio dozvolu za novi špijunski zadatak u Italiji krajem 1949.“, napisao je Znamenski.
Predstavljajući se kao nezakonito dete preminulog kostarikanskog aristokrate, Grigulevič je stekao državljanstvo Kostarike i počeo da se druži sa zajednicom iseljenika u Italiji. Neočekivano za sve, imenovan je za ambasadora zemlje u Rimu, Vatikanu, a potom i Jugoslaviji.
“Njegovi sovjetski šefovi, provincijske birokrate koji su odgajani u okruženju Velikog terora i koji su se plašili da preuzmu inicijativu, u početku su bili krajnje zgroženi, pa čak i uznemireni takvim avanturizmom i otvorenim kršenjem njihovog protokola o špijuniranju. Ipak, kasnije, razmislivši o celoj stvari, rado su prihvatili njegov novi status, uklonivši ga sa nekoliko konvencionalnih špijunskih zadataka i pretvorivši ga u pružaoca političke obaveštajne službe“, napisao je Znamenski.
"Ubiti Tita"
U narednim godinama, Grigulevič je snabdeo Kremlj neprocenjivim obaveštajnim podacima koji su stečeni zahvaljujući njegovom jedinstvenom položaju kao stranog ambasadora. U jednom trenutku se o Griguleviču govorilo kao o mogućem kandidatu za misiju koja bi podrazumevala ubistvo Josipa Broza Tita u Jugoslaviji, ali Staljinova smrt je sprečila plan. Neposredno nakon Staljinove smrti, novi lideri u Moskvi su naglo opozvali Griguleviča u SSSR i proterali ga iz obaveštajne službe kao jednog Staljinovog pomoćnika.
Uprkos tome što ga je napustila organizacija za koju je proveo život radeći, Grigulevič je ovo iskoristio kao priliku da se prepusti svojoj drugoj strasti: istorijskom istraživanju, akademskom i popularnom pisanju. U narednim godinama, Grigulevič je odbranio disertaciju o politici i finansijama Vatikana i objavio brojne knjige i istraživanja o Katoličkoj crkvi, papstvu, inkviziciji, kao i biografije raznih latinoameričkih revolucionara.
Do 1960. Grigulevič se ponovo oprobao kao pisac i naučnik i postao istraživač u Institutu za antropologiju (trenutno poznat kao Institut za antropologiju i etnografiju). Grigulevič je pisao i objavljivao nove knjige tako aktivno i brzo da je to izazvalo glasine o tome da je angažovao druge pisce da rade za njega, što je tvrdnja koja je kasnije opovrgnuta.
Josif Grigulevič je umro 1988. godine u Moskvi.
“Znate šta je njegov podvig? Svi, pa, skoro svi, su obdareni nekim talentima. Grigulevič je to iskoristio hiljadu odsto. U životu nije imao ništa: ni hobije, ni zabavu. Sećam se samo njegovih povijenih leđa i njegovog pisanja … Rekreacija je za njega bilo čitanje“, rekla je njegova ćerka Nadežda Grigulevič.
(MONDO)
